уторак, 19.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:01
СЕЋАЊЕ ГЕНЕРАЛА ЛАЗАРЕВИЋА

Када су почели преговори о престанку бомбардовања

Генерал Владимир Лазаревић открива до сада мало познате детаље о првим данима јуна и првим покушајима да се дође до споразума о престанку ратних дејстава на Косову. – „Повлачење” или „измештање наших снага”
Аутор: Тома Тодоровићсубота, 09.06.2018. у 22:00
Потписивање споразума 9. јуна 1999. (Фото НАТО)

Морао бих да кажем да није баш све било како се прича, понајмање да су преговори пред Кумановски војно-технички споразум текли брзо и ефикасно. Напротив, многе ствари до сада нису објављене или је о њима тек спорадично било речи. За нас у војсци и Приштинском корпусу Треће (Нишке) армије све је почело четвртог јуна 1999. године у поподневним сатима. Из Генералштаба Војске Југославије јављено ми је да сутрадан, 5. јуна, обавезно будем у рејону Качаника, на локацији према српско-македонској граници и у близини карауле „Ђенерал Јанковић” и да присуствујем неком састанку. Нико није знао да ми каже ни о чему је реч и каквог је типа тај састанак.

Веома рано тог јутра, већ око осам сати, био сам на договореном месту. Успут сам из Београда добио информацију да ће састанку, осим мене, испред наше војске присуствовати и заменик начелника Генералштаба ВЈ генерал Марјановић (начелник је био генерал Ојданић) и командант Треће армије генерал Небојша Павковић, као и представници нашег Министарства иностраних послова. Пола сата касније стигла је екипа из Београда и одмах ми је било чудно јер сам мало њих из ове групе познавао. Једино сам препознао генерала Кргу из Генералштаба и амбасадора Вујовић из МИП-а. Састанак је почео када су пристигли представници НАТО-а и Кфора, који су нас одмах обавестили да су од Уједињених нација добијени сагласност и одобрење за преговоре о прекиду непријатељстава на територији Косова и Метохије.

У нашој српској делегацији на том састанку било је десеторо људи из војног врха, који су одређени указом и наредбом председник СРЈ Слободана Милошевића.

Пред нас је стављен нацрт споразума. Био сам, искрено да кажем, у чуду јер дотле нико није знао за постојање нацрта, нити је било ко помињао споразум. Све време састанка био сам на вези с командом у штабу Приштинског корпуса јер су се и тога дана водиле жестоке борбе између припадника наше војске и терориста.

У једном тренутку прочитан је део који сам запамтио за сва времена. Дословце је речено „да према том споразуму у наредних пет до шест дана од тог 5. јуна припадници ВЈ из Приштинског корпуса и МУП-а Србије треба да се повуку с територије КиМ”. Непрестано се потенцирало „да ће повлачење бити под пуним наоружањем”, односно „да нема капитулације, нема разоружавања и понижавања српске војске, и да нема окупације”. Посебно је инсистирано „да српска војска мора у том кратком периоду да се повуче у централни део Србије и да ће позиције Приштинског корпуса преузети међународне мировне војне снаге под заставом УН”.

Реаговао сам истога часа када је завршено читање тог дела нацрта и рекао да је немогуће за пет дана извести једну такву веома специфичну и компликовану операцију. Размишљао сам о несагледивим последицама и нисам желео да окренемо леђа народу и оставимо га на милост и немилост џелатима. Истовремено смо сви у српској делегацији инсистирали да се из нацрта споразума избаци термин „повлачење” и уместо тога да се стоји „измештање наших снага”. Почело је комешање код међународне делегације, нацрт је мењан поново и још неколико пута до касних поподневних сати, али никаквог конкретног договора није било.

И даље сам добијао информације с фронта где је из часа у час било све теже због великих сукоба с терористима. Око 18.30 рекао сам члановима наше делегације да су све мање могућности да се може гарантовати даља безбедност свих нас из српске делегације. На сопствену одговорност и без ичије сагласности из војног и државног врха затражио сам да хитно и пре мрака напустимо место састанка, после чега су, иако су били у шоку када су чули мој предлог, амбасадор Војводић и генерал Крга позвали Слободана Милошевића, од којег је добијена дозвола да се прихвати мој предлог.

Инсистирао сам на хитном одласку из два разлога. Први је био што смо тог јутра ми који смо долазили на састанак из правца централног Косова нападнути из заседе од групе терориста која је дефинитивно и без икаквих сумњи знала да пролазимо тим путем. Притом је један наш официр погинуо, а рањено је више наших припадника. Иако је тај напад био неочекиван, били смо ипак на опрезу, нисмо били неспремни и одговорили смо и разбили терористичку групу и наставили ка караули „Ђенерал Јанковић”. Други разлог је био што сам у касним поподневним сатима добио извештај да се терористичке снаге групишу и да ће, уколико преговори буду пропали, организовати напад на нас. Са свих страна, јављено ми је, посебно из Албаније и с других пограничних подручја, највише на северу Македоније, надирали су терористи.

Чланови наше делегације, која је стигла из Београда преко Врања и Бујановца, није дотле знала ни за напад на нас тог јутра, а још мање о томе да терористи упадају на територију Косова и припремају напад.

Ја сам с пратњом кренуо назад, ка Приштини, а сви остали чланови наше делегације и представници НАТО-а и Кфора, код којих је била приметна нервоза, врло брзо су се спаковали и прешли српско-македонску границу и „кумановским правцем” отишли с места тог првог састанка.

Преговори су настављени, али, то истичем, ван Косова и Метохије, на територији Македоније, у Куманову и ја нисам њима даље присуствовао. Али редовно сам обавештаван како теку. Свих наредних дана, до 10. јуна, када је објављено да је Кумановски војно-технички споразум потписан и да ће сва дејства бити прекинута сутрадан, 11. јуна, ми смо и даље грчевито бранили Србију и Југославију, бранили Косово и Метохију у околини Кошара, на Паштрику и дуж српско-албанске границе. Чак је 10. јуна по подне, у време када је објављено да је споразум потписан у Куманову, било и највише, неколико десетина, ваздушних напада на наше положаје. И поред тога ми смо успели да останемо где смо били и нисмо одступили ни метар, све до тренутка док нисмо добили наредбу из Генералштаба и државног врха о преласку на територију централне Србије, испричао је за „Политику” генерал Владимир Лазаревић.

 

Одлазак уз велика признања команданата НАТО-а

Премештај снага безбедности, Војске СРЈ и МУП-а трајао је од 11. до 18. јуна јер је у међувремену у Куманову договорено да наш одлазак траје десет, а не пет–шест дана. Успешно смо реализовали акцију измештања људства и на десетине хиљада припадника наших одбрамбених снага, али и да спасемо целокупно наоружање, сва борбена и техничка средства. С нама је у централи део Србије кренуо и велики број грађана, припадника српског народа, али и многи Албанци с комплетним породицама, који су, то морам да кажем, схватили да им опстанка и останка на Косову нема и побегли су од голготе.

Посматрајући и пратећи наш одлазак с КиМ, команданти НАТО-а из Енглеске, Италије и других земаља били су, како су сами рекли, фрапирани нашом организацијом и ефикасношћу, а највише резултатима извлачења сачуваног наоружања и борбено-техничких средстава. На северу Косова пришао ми је један високорангирани италијански војни старешина, пружио ми је руку и рекао: „Свака час на умешности и ефектном измештању.” Онда нам се придружио високи официр из Енглеске, који се мало замислио и додао: „Хвала богу да није било директних сукоба и борби између нас и ваш војске, ми бисмо сви изгинули.”

Т. Т.

.

Неуспела копнена инвазија на нашу земљу

– Овде морам да кажем, јер о томе скоро да се уопште није говорило и мало се зна, да су снаге НАТО-а, осим свакодневних ваздушних напада и бомбардовања територије Косова и Метохије, 9. априла 1999. године, мислим да је то било на Ускрс, покушали копнену инвазију на нашу земљу. Одбранили смо се и зауставили нападе након вишечасовне борбе. Храбро и витешки против бројчано јачег непријатеља на појасу од петнаестак километара дуж српско-албанске границе одбили смо све њихове нападе и насртаје. Никада после тога припадници НАТО-а нису ни покушали да поново крену копненим путем на нас – испричао је генерал Лазаревић.

Т. Т.


Коментари1
1cdee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jasmina
Nema komentara ... Zašto bi ih bilo? Ta, mi smo nacija najvećih autošovinista. Dogadjaji iz 1999-e će biti interpretirani onako kako to od nas budu tražili naredbedovci sa zapada ... Istoriju kao nastavni predmet polako svode na minimum u srednjim, naročito stručnim školama (dualno obrazovanje i produkcija polu-pismenih kadrova, prioritet su Vlade Republike Srbije i Ministarstva prosvete), te uskoro neće mladi ljudi imati gde da čuju ma šta o NATO-kampanji '99.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља