уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47

Од српске цркве до школе

петак, 25.04.2008. у 22:00
Ирена Арсић (Фото Д. Јевремовић)

На једној светосавској свечаности 1894. године, у Дубровнику, нашли су се: дум Иван Стојановић, истакнути Србин католик и католички свештеник, Никанор Ружичић, епископ нишки, Лујо Војновић и Никола Бошковић, трговац дубровачки. О чему, и како су могли они да разговарају?

Када би само могла да их чује наша саговорница Ирена Арсић, доктор књижевних наука, и ауторка недавно објављене књиге „Српска православна црква у Дубровнику до почетка XX века”! Др Арсић се више од две деценије бави историјом дубровачке књижевности. Ради у издавачкој кући „ArsLibri”, која је суиздавач књиге, уз Епархију захумско-херцеговачку и приморску, и Српску православну црквену општину у Дубровнику. После низа књижевних вечери по градовима Србије, у мају би др Ирена Арсић своју књигу требало да представи и у Дубровнику.

Како би, дакле, могао гласити одговор на питање из првог пасуса?

Покушала сам да то реконструишем у једном раду, на основу онога што су они сами писали или чинили. Лујо Војновић је био млади адвокат у Дубровнику али се упустио у политику, већ је написао „Српскохрватско питање у Далмацији”, иако се додуше није потписао. Никанор Ружичић је ту дошао из Ниша, и био је одушевљен Дубровником, написао је чак и књигу „Дубровник у прошлости и садашњости”. Дум Иван Стојановић је написао књиге „Новија повијест Дубровника” и „Дубровачка књижевност” и, иако је изузетно волео Дубровник, био је строги критичар новог времена. Вероватно би се око тога са њим сложили сви, и Бошковић, домаћин; не би се сложили око православаца, јер су и дум Иван Стојановић и Лујо Војновић сматрали оправданим што друга вера, сем католичке, није била допуштена. Никанор је, претпостављам, био строг, а Никола Бошковић, као добар дипломата и православни домаћин, није се изјашњавао. Сва четворица, међутим, делила су љубав према Дубровнику.

Срби, дакле, нису имали обезбеђено верско право на територији Дубровачке републике?

Срби апсолутно нису имало верско право. Лујо Војновић пише да су разлог томе били државнички разлози, а са њим се слажу и савремени хрватски историчари. Наиме, Дубровчани су се плашили Турске, и ништа не би урадили што би реметило тај, тако увек дипломатски, тежак однос између малог Дубровника и велике, моћне турске царевине. Уз то, ако би дозволили вероисповест православнима, онда би многи Срби дошли у Дубровник, међу њима и велики број богатих, чиме би се замерили Турској, а и пореметили стање у својој Републици. Чим је ту друга вера, дошло би до одређених размимоилажења па би и сама држава, вероватно, била уздрмана. Дубровник је био строго католичка држава, и то је остао готово до самог свог краја. Уосталом, постоји чак и легенда: када Дубровчани дозволе грађење нове цркве, нестаће и република.

 Када је подигнута прва српска црква у Дубровнику?

Прва српска православна црква је једна зграда на Посату, изван зидина града, која је, уз прећутну дозволу власти, адаптирана 1790. у цркву. И данас је у доста добром стању. Како се све већи број православних породица досељавао, почели су многи да се питају – међу дубровачком властелом је било оних који су сматрали да је неодрживо да се не дозвољава дизање православне цркве, већ је почео да се интересује и француски двор, руски двор…

Тако су и формално организоване и српска православна црквена општина и парохија у Дубровнику.

Црква на Посату је дуго била једина православна црква. Црква на Бонинову је подигнута 1837, у чему се посебно истиче млади Сремац, Ђорђе Николајевић, који је у 21. години дошао у Дубровник и учинио многе ствари за Дубровчане тога доба. Николајевић је дигао цркву на Бонинову, а земљу су продавали дубровачки племићи Соркочевићи, Гундулићи, Пуцићи, Рањине. Наравно, било је проблема, аустријске власти су дозвољавале, али и ометале градњу. Беч је увек знао да влада, па ако издржите и све то подносите десет година… Ђорђе Николајевић је добио ту трку, био је упоран, умео је са њима да се бори. Црква је освештана 11. фебруара 1837. године.

Ђорђе Николајевић је заслужан и за школе.

Када је Ђорђе Николајевић крајем 1829. дошао у Дубровник из Срема да оснује школу, и када ју је отворио, после неколико дана власти су је затвориле. Николајевић се досетио да га епископ рукоположи за свештеника па су 1835, при цркви на Посату, основали верску школу. По далматинским градовима касније су на тај начин отваране српске школе, по „моделу” Ђорђа Николајевића који је сам годинама био не само парох већ и учитељ у школи. Оставио је своје дирљиве записе о томе колико је имао посла. Родитељи су имали врло велико поверење у Ђорђа Николајевића: у школу су долазила деца са стране, и женска, што је у то време била потпуна авангарда. Касније је током 1848-49 добијена и дозвола за српску школу. Та српска школа је била мушка. Православни свет у Дубровнику био је доста богат, имали су дућане у 19. веку на самом Страдуну, културно су били уважавани. Ми смо занемарили то, и мислим да је то било погубно за нашу целу историју српског народа, не само историју културе.

Ко је заслужан за зидање цркве?

Божо Бошковић, рођен у Дубровнику. Отац му је из Херцеговине сишао у Дубровник. Божо Бошковић је обележио другу половину 19. века. Био је врло угледни бродовласник, трговац, поседник, и велики добротвор, оженио се Теодором Путицом из врло богате дубровачке православне породице и главни део свог живота посветио зидању цркве. Ја сам нашла његове рукописе, у којима се он обраћао, молећи за помоћ, пријатељима, познаницима, рођацима, властима, српском двору око грађења цркве. Чак му је и цар аустроугарски давао новац, и то значајне своте. Годинама је то трајало. Све је то успео, али после подизања цркве, врло брзо је умро. Све га је то исцрпело. Али, оставио је задужбину за собом; доцније је основана женска школа „Божа Бошковић” која је била значајна у културном смислу као седиште разноразних, посебно светосавских свечаности.

Анђелка Цвијић

---------------------------------------------------------

 На међи између Срба и Хрвата

Који је најбољи начин приступа дубровачкој књижевности и култури?

То је велико питање. Мој професор Мирослав Пантић за Дубровник каже да је златни прстен између српске и хрватске књижевности, између српске и хрватске културе.

Ја ћу рећи још нешто: Дубровник је за мене посебан. Он има, наравно, становништво источно које се ту нашло са становништвом романским; језик штокавски и ијекавски. Имао је велике Србе католике, и имао је могућности да се на то касније наслони српска књижевност. Та могућност није испуњена, није остварена, то се није десило. Хрватска се књижевност добро ослонила и развијала на тим основама. Ја Дубровник видим као посебну културу на међи између Срба и Хрвата.


Коментари0
3428f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Специјални додаци /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља