Мере штедње заведене после споразума с Међународним монетарним фондом довелe су до масовних протеста и дрмања владе у Јордану. Криза у хашемитској краљевини има и узроке дубље од драстичног повећања пореза и других намета за пуњење државног буџета. Као што је у разним навратима ова наизглед скрајнута арапска земља била важан савезник из другог плана за многе веће играче, преко Јордана се сада, претећи да му скрше леђа и колена, преламају многи значајни процеси. На делу у јорданским превирањима су: одблесци „арапског пролећа“, последице ирачке инвазије и сиријског рата, пре свега разливање избеглица регионом, те палестинско питање и саудијско престројавање.
Демонстрације су у Јордану почеле у јануару, да би протекле недеље, пошто влада није престајала да уводи нове намете и подиже цене још више производа, на улицама градова широм ове мале земље окупиле десетине хиљада људи. Јорданцима се није свидела идеја да они одмах извесно постану још сиромашнији да би се држава, коју оптужују да жмурењем на размахану корупцију пушта новац да отиче низ црну рупу, убудуће евентуално извукла из економских мука.
Властима се мора признати да су, пре него поскупљењима, из кризе настојале да се извуку помоћу страног новца, али се с тим морало престати кад је јавни дуг у само неколико година скочио за двадесетак одсто, на 95 процената БДП-а, без побољшања општег стања јорданских финансија и уз раст незапослености на око 18 одсто. Оставши без знатног дела стране помоћи, званични Аман, једна од арапских престоница најскупљих за живот, успео је добити зајам од ММФ-а, али је овај поверилац захтевао рационализацију државне касе, коју је Јордан почео доводити у ред оним што је подбунило грађане: серијом све тежих удара на њихов џеп. Стање би било лакше да Јордан не издржава мноштво избеглица из Сирије. Уз све оне који су избегли из Ирака и с других блискоисточних ратних и трусних подручја, рачуна се да су око четвртине тренутних становника Јордана, према неким рачуницама и више од тога, заправо странци, то јест избеглице. Јордан има ту несрећу да су га мимоишли нафта и остали ресурси, па је одувек био зависан од стране помоћи и онога што су гастарбајтери слали кући из имућнијих држава региона. Услед пада цене нафте и економске кризе која је погурала и „арапско пролеће“, страног новца је све мање и Јордан је упао у проблеме.
Престанак издашних уплата Саудијске Арабије, помоћи која се мерила милијардама долара, нарочита је невоља за Јордан. И та нагла одлука Куће Сауда можда има везе с избеглицама, али с онима који су одавно постали Јорданци. Већина држављана те земље заправо су потомци избеглих Палестинаца, за које се верује да се неће сложити с наводном подршком Саудијаца америчком плану за решење палестинског питања, који би ускоро требало да буде обелодањен. Очекује се да ће тај предлог бити наклоњен Израелу и неповољан по Палестинце, као и да је, према неким извештајима, јордански краљ Абдулах Други већ протестовао због тога. Казна за њега, дистанцирање од његовог народа и жеља за сарадњом с Израелом, како се спекулише, нагнали су Саудијску Арабију да обустави помоћ Јордану. Медији попут „Њу Араба“, повезани с катарском династијом, тиме и супротстављени Саудијцима, иначе су око Нове године преносили гласине да је неочекивано пензионисање двојице браће и једног рођака Абдулаха Другог из војске исход завере у којој су они, подстицани из Ријада, смерали да свргну јорданског краља.
Ако не на саудијском двору, Абдулах Други важи за омиљеног у земљи. Откако је преузео власт 1999. године, ниједан од већих протеста и немира није му окрњио ауторитет, добрим делом зато што се увек држао као да је изнад дневне политике, препуштајући влади да, у договору с њим, повлачи потезе и без проблема смењујући премијере кад би се нека одлука показала превише непопуларном. Уз наводно разобручену корупцију, то је створило државу сасвим нетранспарентну, онакву каква је на другим местима у арапском свету имплодирала у такозваном „пролећу“ 2011. године.
Тада је незадовољство маса потпалила економска криза у непотистичким и клијентелистичким системима чије су владајуће клике постале рањиве након што су поданици схватили да ће, осим личних слобода, изгледа морати да се одрекну и хлеба. Лични углед Абдулаха Другог, широкогрудијег према народу него што су то неки други владари међу Арапима, ради у његову корист, али по осталим параметрима се Јордан, мада апсолутног поклапања нема, опасно приближио стању из 2011.
Компромиси са јавним мњењем и спремност на уступке претходних година су учинили много за Абдулаха Другог, па је и сада премијер Хани ел Малки поднео оставку а на његово место је доведен пређашњи министар образовања Омар ел Разаз, који је, јавља Ал Џазира, наводно спреман да потпише одустајање од најтегобнијих намета који су срушили његовог претходника. Ипак, протести се настављају.