Ме­ре штед­ње за­ве­де­не по­сле спо­ра­зу­ма с Ме­ђу­на­род­ним мо­не­тар­ним фон­дом довелe су до ма­сов­них про­те­ста и др­ма­ња вла­де у Јор­да­ну. Кри­за у ха­ше­мит­ској кра­ље­ви­ни има и узро­ке ду­бље од дра­стич­ног по­ве­ћа­ња по­ре­за и дру­гих на­ме­та за пу­ње­ње др­жав­ног бу­џе­та. Као што је у ра­зним на­вра­ти­ма ова на­из­глед скрај­ну­та арап­ска зе­мља би­ла ва­жан са­ве­зник из дру­гог пла­на за мно­ге ве­ће игра­че, пре­ко Јор­да­на се са­да, пре­те­ћи да му скр­ше ле­ђа и ко­ле­на, пре­ла­ма­ју мно­ги зна­чај­ни про­це­си. На де­лу у јор­дан­ским пре­ви­ра­њи­ма су: од­бле­сци „арап­ског про­ле­ћа“, по­сле­ди­це ирач­ке ин­ва­зи­је и си­риј­ског ра­та, пре све­га раз­ли­ва­ње из­бе­гли­ца ре­ги­о­ном, те па­ле­стин­ско пи­та­ње и са­у­диј­ско пре­стро­ја­ва­ње.

Де­мон­стра­ци­је су у Јор­да­ну по­че­ле у ја­ну­а­ру, да би про­те­кле не­де­ље, по­што вла­да ни­је пре­ста­ја­ла да уво­ди но­ве на­ме­те и по­ди­же це­не још ви­ше про­из­во­да, на ули­ца­ма гра­до­ва ши­ром ове ма­ле зе­мље оку­пи­ле де­се­ти­не хи­ља­да љу­ди. Јор­дан­ци­ма се ни­је сви­де­ла иде­ја да они од­мах из­ве­сно по­ста­ну још си­ро­ма­шни­ји да би се др­жа­ва, ко­ју оп­ту­жу­ју да жму­ре­њем на раз­ма­ха­ну ко­руп­ци­ју пу­шта но­вац да оти­че низ цр­ну ру­пу, убу­ду­ће евен­ту­ал­но из­ву­кла из еко­ном­ских му­ка. 

Вла­сти­ма се мо­ра при­зна­ти да су, пре не­го по­ску­пље­њи­ма, из кри­зе на­сто­ја­ле да се из­ву­ку по­мо­ћу стра­ног нов­ца, али се с тим мо­ра­ло пре­ста­ти кад је јав­ни дуг у са­мо не­ко­ли­ко го­ди­на ско­чио за два­де­се­так од­сто, на 95 про­це­на­та БДП-а, без по­бољ­ша­ња оп­штег ста­ња јор­дан­ских фи­нан­си­ја и уз раст не­за­по­сле­но­сти на око 18 од­сто. Остав­ши без знат­ног де­ла стра­не по­мо­ћи, зва­нич­ни Аман, јед­на од арап­ских пре­сто­ни­ца нај­ску­пљих за жи­вот, ус­пео је до­би­ти за­јам од ММФ-а, али је овај по­ве­ри­лац зах­те­вао ра­ци­о­на­ли­за­ци­ју др­жав­не ка­се, ко­ју је Јор­дан по­чео до­во­ди­ти у ред оним што је под­бу­ни­ло гра­ђа­не: се­ри­јом све те­жих уда­ра на њи­хов џеп. Ста­ње би би­ло лак­ше да Јор­дан не из­др­жа­ва мно­штво из­бе­гли­ца из Си­ри­је. Уз све оне ко­ји су из­бе­гли из Ира­ка и с дру­гих бли­ско­и­сточ­них рат­них и тру­сних под­руч­ја, ра­чу­на се да су око че­твр­ти­не тре­нут­них ста­нов­ни­ка Јор­да­на, пре­ма не­ким ра­чу­ни­ца­ма и ви­ше од то­га, за­пра­во стран­ци, то јест из­бе­гли­це. Јор­дан има ту не­сре­ћу да су га ми­мо­и­шли наф­та и оста­ли ре­сур­си, па је од­у­век био за­ви­сан од стра­не по­мо­ћи и оно­га што су га­стар­бај­те­ри сла­ли ку­ћи из имућ­ни­јих др­жа­ва ре­ги­о­на. Услед па­да це­не наф­те и еко­ном­ске кри­зе ко­ја је по­гу­ра­ла и „арап­ско про­ле­ће“, стра­ног нов­ца је све ма­ње и Јор­дан је упао у про­бле­ме.

Пре­ста­нак из­да­шних упла­та Са­у­диј­ске Ара­би­је, по­мо­ћи ко­ја се ме­ри­ла ми­ли­јар­да­ма до­ла­ра, на­ро­чи­та је не­во­ља за Јор­дан. И та на­гла од­лу­ка Ку­ће Са­у­да мо­жда има ве­зе с из­бе­гли­ца­ма, али с они­ма ко­ји су одав­но по­ста­ли Јор­дан­ци. Ве­ћи­на др­жа­вља­на те зе­мље за­пра­во су по­том­ци из­бе­глих Па­ле­сти­на­ца, за ко­је се ве­ру­је да се не­ће сло­жи­ти с на­вод­ном по­др­шком Са­у­ди­ја­ца аме­рич­ком пла­ну за ре­ше­ње па­ле­стин­ског пи­та­ња, ко­ји би уско­ро тре­ба­ло да бу­де обе­ло­да­њен. Оче­ку­је се да ће тај пред­лог би­ти на­кло­њен Изра­е­лу и не­по­во­љан по Па­ле­стин­це, као и да је, пре­ма не­ким из­ве­шта­ји­ма, јор­дан­ски краљ Аб­ду­лах Дру­ги већ про­те­сто­вао због то­га. Ка­зна за ње­га, дис­тан­ци­ра­ње од ње­го­вог на­ро­да и же­ља за са­рад­њом с Изра­е­лом, ка­ко се спе­ку­ли­ше, на­гна­ли су Са­у­диј­ску Ара­би­ју да об­у­ста­ви по­моћ Јор­да­ну. Ме­ди­ји по­пут „Њу Ара­ба“, по­ве­за­ни с ка­тар­ском ди­на­сти­јом, ти­ме и су­прот­ста­вље­ни Са­у­диј­ци­ма, ина­че су око Но­ве го­ди­не пре­но­си­ли гла­си­не да је нео­че­ки­ва­но пен­зи­о­ни­са­ње дво­ји­це бра­ће и јед­ног ро­ђа­ка Аб­ду­ла­ха Дру­гог из вој­ске ис­ход за­ве­ре у ко­јој су они, под­сти­ца­ни из Ри­ја­да, сме­ра­ли да сврг­ну јор­дан­ског кра­ља.

Ако не на са­у­диј­ском дво­ру, Аб­ду­лах Дру­ги ва­жи за оми­ље­ног у зе­мљи. От­ка­ко је пре­у­зео власт 1999. го­ди­не, ни­је­дан од ве­ћих про­те­ста и не­ми­ра ни­је му окр­њио ауто­ри­тет, до­брим де­лом за­то што се увек др­жао као да је из­над днев­не по­ли­ти­ке, пре­пу­шта­ју­ћи вла­ди да, у до­го­во­ру с њим, по­вла­чи по­те­зе и без про­бле­ма сме­њу­ју­ћи пре­ми­је­ре кад би се не­ка од­лу­ка по­ка­за­ла пре­ви­ше не­по­пу­лар­ном. Уз на­вод­но раз­о­бру­че­ну ко­руп­ци­ју, то је ство­ри­ло др­жа­ву са­свим не­тран­спа­рент­ну, она­кву ка­ква је на дру­гим ме­сти­ма у арап­ском све­ту им­пло­ди­ра­ла у та­ко­зва­ном „про­ле­ћу“ 2011. го­ди­не.

Та­да је не­за­до­вољ­ство ма­са пот­па­ли­ла еко­ном­ска кри­за у не­по­ти­стич­ким и кли­јен­те­ли­стич­ким си­сте­ми­ма чи­је су вла­да­ју­ће кли­ке по­ста­ле ра­њи­ве на­кон што су по­да­ни­ци схва­ти­ли да ће, осим лич­них сло­бо­да, из­гле­да мо­ра­ти да се од­рек­ну и хле­ба. Лич­ни углед Аб­ду­ла­ха Дру­гог, ши­ро­ко­гру­ди­јег пре­ма на­ро­ду не­го што су то не­ки дру­ги вла­да­ри ме­ђу Ара­пи­ма, ра­ди у ње­го­ву ко­рист, али по оста­лим па­ра­ме­три­ма се Јор­дан, ма­да ап­со­лут­ног по­кла­па­ња не­ма, опа­сно при­бли­жио ста­њу из 2011.

Ком­про­ми­си са јав­ним мње­њем и спрем­ност на уступ­ке прет­ход­них го­ди­на су учи­ни­ли мно­го за Аб­ду­ла­ха Дру­гог, па је и са­да пре­ми­јер Ха­ни ел Мал­ки под­нео остав­ку а на ње­го­во ме­сто је до­ве­ден пре­ђа­шњи ми­ни­стар обра­зо­ва­ња Омар ел Ра­заз, ко­ји је, ја­вља Ал Џа­зи­ра, на­вод­но спре­ман да пот­пи­ше од­у­ста­ја­ње од нај­те­гоб­ни­јих на­ме­та ко­ји су сру­ши­ли ње­го­вог прет­ход­ни­ка. Ипак, про­те­сти се на­ста­вља­ју.