субота, 15.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45

Од Бразила у Монтевидеу до Бразила у Москви 2018.

Пре 88 година наш фудбал се прославио победом против Бразилаца, а сада нам предстоји да се надамо да ће окршај против истог супарника, у последњем колу у групи на Светском првенству у Русији, да нам донесе исту радост
понедељак, 11.06.2018. у 22:00
Почетак историје светских шампионата: на свечаном отварању у Монтевидеу барјак је носио Милован Јакшић (Фото из збирке Соколке Јакшић)

За сва досадашња светска првенства у фудбалу, како за она на којима је наша репрезентација учествовала, тако и за она на која се није пробила, заједничко је да је могла и заслуживала – више. За она на која се није квалификовала (1934, 1938, 1966, 1970, 1978, 1986, 2002. и 2014), као и за оно на којој јој није дозвољено ни да се пријави (1994), то је разумљиво само по себи, међутим, било је турнира и с којих су се наши враћали уздигнута чела, али је и то притискао неки жал.

У Монтевидео 1930, на прво светско првенство, Југославија је, уствари, била репрезентација Србије, пошто клубови из Хрватске нису дозволили својим играчима да играју. Образложење је било да нема смисла да се иде на тако далек и скуп пут, јер немамо чему да се надамо.

Подвиг на почетку

Заиста, на дотадашњим Олимпијским играма представници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца се нису прославили. И 1920. у Антверпену, и 1924. у Паризу, и 1928. у Амстердаму, испали су већ у првом колу.

У Белгији од Чехословака, што само по себи не би много болело да није било 7:0. У Француској не само што је исход био исти, него што су нам лекцију очитали „индијанци”, јер је пораз и то такав од тамо неког Уругваја у том тренутку сматран за бруку, а оцена се променила тек кад је тај тим освојио олимпијско злато. У Холандији је неуспех био частан што се резултата тиче (2:1), али Португалија није тада била супарник од кога се дрхти.

Ајде што се наши фудбалери нису прославили на тада највећем светском такмичењу, него ни на Балкану нису имали чиме да се похвале. У Првом балканском купу пре Првог светског првенства одиграли су у гостима две утакмице и обе изгубили са по 2:1 од Румуна и Грка.

1930. Наши фудбалери су у првој утакмици савладали Бразил (2:1), чиме су већ оправдали одлазак на крај света, потом и Боливију (4:0) и ушли у полуфинале

Прави разлог за бојкот је, међутим, био пресељење савеза из Загреба у Београд 1930. Иначе, не би се пре тога Хајдук из Сплита нудио да у Уругвају представља репрезентацију као првак државе за 1929, а у Јужну Америку би ишао на турнеју, па кад је већ тамо...

Отворени или прикривани спорови су и касније често скретали наш тим с пута. Али, 1930. нису. „Ићаћоси”,како су због завршетка презимена наших играча новинари земље домаћина у шали прозвали српске фудбалере, задивили су. Свет мање-више, него и оне у „свом селу”.

У првој утакмици су савладали Бразил (2:1), чиме су већ оправдали одлазак на крај света, потом и Боливију (4:0) и ушли у полуфинале. Од моћног Уругваја су, истина, у полуфиналу, изгубили са 6:1, али су после нашег вођства за домаћина играли и полицајци!? Наши су се клели да је преокрет уследио када је неки чувар реда вратио лопту у игралиште, а кад ју је један уругвајски играч убацио у мрежу на запрепашћење играча Југославије гол је признат. Неки су то тумачили као освету судије Бразилца за пораз његових земљака, који су већ тада имали највеће амбиције.

1950. Наш тим је почео утакмицу против Бразила без Рајка Митића, јер је приликом изласка на игралиште ударио главом у метални поклопац који је покривао тунел. Док су му лекари указивали помоћ домаћин је повео

Да Уругвај мора да буде светски првак, јер се због тога и борио да буде домаћин, тврдили су и Аргентинци. Они су у финалу водили с 2:1, али су изгубили с 4:2, па су чак и дипломатски односи између две земље са обала Ла Плате били затегнути неко време.

На следеће светско првенство наши фудбалери, овога пута у најјачем саставу, отишли су после 20 година, и то опет у Јужну Америку. Домаћин је био Бразил, који је такође хтео да код куће постане светски првак и за тај празник је чак и саградио највећи стадион на свету (за 200.000 гледалаца), који је назван по новинару Марију Фиљу, али је постао познатији као Маракана, по речици која ту протиче.

Југословенска репрезентација, с играчима искључиво из „велике четворке” (Црвена звезда, Партизан, Хајдук и Динамо), није имала проблема са Швајцарцима (3:0) и Мексиканцима (4:1), али је изгубила у последњем колу од Бразилаца (2:0). Да је одиграла нерешено (домаћин је у првом колу играо 2:2 против Швајцарске) она би ушла у финалну групу (то је једино светско првенство на коме се није играло на испадање).

Наш тим је почео утакмицу без Рајка Митића, јер је приликом изласка на игралиште ударио главом у метални поклопац који је покривао тунел. Док су му лекари указивали помоћ домаћин је повео.

По повратку у земљу развила се полемика по другом питању. Љубиши Броћићу је замерено што је предуго, по сунцу, загревао голмана Мркушића, па се тренер репрезентације нашироко и надугачко правдао. Углавном, остао је жал да је могло боље.

1954. Бобек се јавно бунио што су неки за неуспех окривили „старе играче”, то јест њега и Митића

Још већи је жал био после шампионата у Швајцарској 1954. и Шведској 1958. Оба пута нас је у црно завила Западна Немачка и оба пута нам је живот загорчао Хелмут Ран. И оба пута су наши нападали, али, што кажу фудбалери, лопта није хтела у гол.

У првом случају смо противнику дали „фору”. Већ у 12. минуту смо били у заостатку због аутогола Ивана Хорвата, иначе стандардног репрезентативца, који је бивао и капитен (на пример, на Олимпијским играма 1952). И док су наши цедили последње атоме снаге да изједначе Немци су из противнапада, четири минута пре краја, пребринули око уласка у четвртфинале.

На том шампионату су два тима били носиоци група и нису играли један против другог. Нашима није сметало што је један од њих био Бразил, али су сматрали да је неправда што је други Француска, а не Југославија.

А после су букнули унутрашњи проблеми. Бобек се јавно бунио што су неки за неуспех окривили „старе играче”, то јест њега и Митића.

У другом случају, 1958. у Малмеу, није било Хорвата, али је ту опет био Ран. Тада нам је гол дао на почетку (12. минут), а наши опет нису могли да пробију немачку одбрану. Поново је расправљано да ли је требало да игра овај или онај, а на мети је посебно био голман Кривокућа, коме је Ран дао гол с корнер-линије!

1958. Опет нас је у црно завила Западна Немачка и опет нам је живот загорчао Хелмут Ран

Највећи успех Југославије је, вероватно, четврто место на Светском првенству 1962. у Чилеу. Међутим, и то је било премало. Наши фудбалери су сматрали да им је место било у финалу, па да с Бразилцима, који су четири године пре тога коначно постали светски прваци, одлуче ко је најбољи на свету.

На жалост, проблема је било и споља и изнутра. Уместо у Сантијагу наша полуфинална утакмица с Чехословацима је пресељена у Вињу дел мар. Неки наши репрезентативци су сматрали да је Југославија то прихватила на највишем политичком због молбе тадашњег чилеанског потпредседника социјалисте Аљендеа да репрезентација домаћина, због огромног интересовања, игра у главном граду против Бразила, а не у летовалишту на Тихом океану. За наш тим је то значило и заморан пут, јер је у четвртфиналу играо у Сантијагу. Поред тога, остављен је стадион на коме је наплаћено Немцима мило за драго (1:0) и који би због тога „плавима” био и психолошки адут. Углавном, после изједначења, у јеку наших јуриша, примили смо други гол из противнапада у 80. минуту, а све лађе су нам потонуле када је у 85. Марковић без икаквог разлога играо руком код бочне ивице шеснаестерца.

1962.Наши фудбалери су били четврти, али су сматрали да им је место било у финалу, па да с Бразилцима одлуче ко је најбољи на свету

Горак укус је појачан поразом у утакмици за треће место. Једини гол домаћин је постигао у последњим тренуцима и то кад није претила стварна опасност. На жалост, лопта је закачила неког играча и преварила Шошкића.

Поред тог спортског незадовољства наши фудбалери су се из Чилеа вратили са још једним, стеченим још пре краја, јер им је председник ФСЈ одбио молбу за повећање скромних дневница. Да ли је то био разлог, можда подсвесни, да се две одлучујуће утакмице онако заврше нико никада није могао да измери.

Оштећено поколење

Од четири прва послератна светска првенства ниједно није прошло без наших фудбалера, а после највећег успеха (1962) Југославија се није квалификовала на два наредна и тек је кроз иглене уши (Карасијев гол у последњем минуту квалификација против Грчке у Атини, па „мајсторица” са Шпанцима у Франкфурту) обезбедио место 1974. Велика надања су распршена ван терена, а на игралишту је то само била формалност.

1974. Нашу репрезентацију је водила комисија и од 22 играча само двојица нису била из клуба из којег су дошли њени чланови

Наши играчи су тражили да им се награда за одлазак на Светско првенство исплати у иностранству, а не у отаџбини због пореза. То није прихваћено и незадовољство је, бар код неких, учинило своје.

Поред тога, неки сматрају и да их је изнурило чекање да им у госте дође Тито, који је у то време био у посети Западној Немачкој, домаћину шампионата. У таквом расположењу у првом двобоју у полуфиналној групи (најбољи тим је ишао право у финале, а други из тог скупа у борбу за треће место), нашој репрезентацији је предстојао мегдан са Западном Немачком.

Она је у претходном колу на опште изненађење изгубила од Источне Немачке (1:0), али такав исход јој је ишао наруку, јер је тиме избегла групу у којој су били Бразил и Кројфова Холандија. Касније је процурило и да је Бекенбауерова екипа ковала гвожђе док је вруће – тражила је да јој се повећа награда за освајање титуле светског првака.

1982. Против Шпанаца је наш тим брзо повео, а онда је Данац Серенсен досудио најстрожу казну, иако је Зајец стартовао метар изван нашег казненог простора

На Светском првенству 1974. нашу репрезентацију је водила комисија и од 22 играча само двојица (Петковић из француске екипе Троа и Попивода, најбољи стрелац домаћег првенства те године, из Олимпије) нису била из клуба из којег су дошли њени чланови. Из Миљанићеве Звезде су била осморица, из Ивићевог Хајдука седморица, из Репчевог Вележа тројица и из Рибаревог Жељезничара двојица). Има мишљења самих репрезентативаца да је и међу њима било оних којима је клубаштво било изнад интереса Југославије.

Светско првенство 1982. нам је донело, вероватно, до тада највеће разочарење. Тим који је оставио одличан утисак у квалификацијама (први испред будућег светског првака Италије) у Шпанији је деловао немоћно против Северне Ирске (0:0).

1990. Узлет Југославије, можда и даље од оног у Чилеу, у Италији 1990. су спречили судијска неправда и спортска несрећа

У другом колу је виша сила учинила своје. Против Шпанаца је наш тим брзо повео, а онда је Данац Серенсен досудио најстрожу казну, иако је Зајец стартовао метар изван нашег казненог простора. Кад је Пантелић одбранио пенал судија је наложио да се поново изведе! И домаћин је победио с 2:1.

И поред тога смо судбину држали у својим рукама. Против Хондураса нас је победа с два гола разлике водила даље, а завршило се само с 1:0 и то захваљујући голу Владимира Петровића из пенала пред крај утакмице после Шестићевог успешног соло продора.

1998. Није срамота што смо изгубили од Холандије, али је остало да се жали што Мијатовић није дао гол из пенала

Горе од те Пирове победе изгледала је игра нашег тима и у то време се с одобравањем коментарисао поступак нашег голмана Драгана Пантелића који је гестовима тражио од селектора Миљанића да нешто промени у саставу.

Али, односи у екипи су већ били погоршани. Одлука да се одрекну премија у корист Титовог фонда (из њега су средства за школовање добијала деца сиромашних родитеља) није обрадовала репрезентативце.

У то време су увелико водили борбу за стопала сваког фудбалера „Адидас” и „Пума”, конкуретске фирме на чијем су челу била два рођена брата (Адолф и Рудолф Даслер), који очима нису могли да се гледају. Фудбалски савез Југославије је 1982, као и 1974, имао уговор с „Адидасом”, а неки играчи с „Пумoм” за копачке. Пошто су тада сви у репрезентацији морали да буду исто обувени појавили су се и незадовољници.

 Један од најбољих играча Мундијала 1990. Драган Стојковић по повратку на београдском аеродрому ( Фотодокументација „Политике”)

Узлет Југославије, можда и даље од оног у Чилеу, у Италији 1990. су спречили судијска неправда и спортска несрећа. После тријумфа против Шпаније у осмини финала, што ће остати запамћено по велемајсторској финти и невероватној прибраности код првог гола двоструког стрелца Драгана Стојковића, у четвртфиналу против Аргентине наш тим је од 31. минута остао с десеторицом, пошто је ваљда само судија Швајцарац Ретлизбергер видео да је на средини игралишта Шабанаџовић фаулирао Марадону за црвени картон.

На жалост, показало се да срећа не прати храбре баш увек.

2006. Крах је дошао с Обалом Слоноваче од које смо изгубили, иако смо водили у 20. минуту с 2:0

За 120 минута није пао гол (0:0), па су пуцани пенали. Од наших су погодила само двојица (Савићевић и Просинечки), а тројица нису (Стојковић је, као први, шутирао у пречку, а последњој двојици – Д. Брновићу и Хаџибегићу – одбранио је Гоикоечеа, који се на том шампионату прославио бранећи ударце с беле тачке). И Марадона се тада обрукао (Ивковић му је одбранио пенал), али се Аргентина ипак радовала на крају.

Под именом Југославија, а у ствари заступници Србије и Црне Горе, наши фудбалери су у Француској 1998. стигли само у осмину финала. Није срамота што су изгубили од Холандије, али је остало да се жали што Мијатовић није дао гол из пенала. И уместо наше победе уследио је на самом крају нокаут – Давидс је ставио крст на сјајну генерацију, којој су најбоље године уништили белосветски политичари. Узалуд мала освета Американцима (1:0) и недовршен готов посао против Немачке (водили смо с 2:0, а завршило се 2:2).

Штетни трикови

Уочи самог одласка 2006. у Немачку кола су кренула низбрдо. Селектора Илију Петковића, с којим је репрезентација била у квалификацијама прва у групи испред Шпаније, гађали су са свих страна што је као 23. играча (уместо повређеног Марка Вучинића) позвао свог сина Душана, запаженог играча у то време, који сигурно не би био стављен међу 11 науштрб неког бољег. Млађи Петковић није издржао притисак и напустио је екипу, због чега су, по свему судећи, у други план остали много озбиљнији проблеми као што су односи међу неким играчима.

Селектор је изгубио живце када му је замерено што је у првом колу наш тим играо затворено (Холандија победила с 1:0). У наредном мечу смо се отворили и изгубили од Аргентине чак са 6:0 (у целим квалификацијама примили смо само један гол).

Крах је дошао с Обалом Слоноваче од које смо изгубили, иако смо водили у 20. минуту с 2:0!? Кренуло је наопако када jе у 16. минуту морао да напусти терен Крстајић, садашњи селектор, а Нађ, који га је заменио, у 45. је искључен. Вероватно би и у таквим околностима наш тим издржао да Милан Дудић није два пута у шеснаестерцу ударио лопту руком. Противник се из пенала најпре вратио у живот (36. минут), а из једанаестерца је дошао и до победе (82).

Штетан трик да руку користе, иако нису голмани „плави” су наставили и кад су постали „црвени”, то јест кад је Црна Гора изабрала други пут, а Србија остала сама. На Светском првенству у Јужној Африци 2010. у првом колу је наша репрезентација изгубила од Гане. Искључење Луковића у 75, па пенал у 85, зато што се Кузмановић послужио шаком и пораз с 1:0.

2010. Штетан трик да руку користе, иако нису голмани „плави” су наставили и кад су постали „црвени”, то јест кад је Црна Гора изабрала други пут, а Србија остала сама

У наредном колу је Клозе, тренутно играч који је дао највише голова на светским првенствима, искључен у 37. минуту, а у 38. нам је Милан Јовановић донео вођство против Немачке. У 60. минуту Видић је направио „ласту” и докачио лопту руком. Он није надмудрио судију Маљенка из Шпаније, али, на срећу, голман Стојковић јесте Подолског, који је извео пенал, и Србије је победила Немачку с 1:0. На жалост, тај подвиг није наплаћен. У последњем колу у групи изгубили смо од Аустралије (2:1), а било нам је довољно нерешено да наставимо даље на првом светском шампионату на Црном континенту.

У Русији Србија игра прво против Костарике, 17. јуна, у Самари, па са Швајцарском, 22. јуна, у Калињинграду, и у Москви, 27. јуна, с Бразилом. Предстоји нам да се надамо да ће овај сусрет с Бразилцима, као и кад смо пре 88 година крочили на светско првенство, да нас на велика врата одведе даље.


Коментари5
1fb97
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sasha
Milion izgovora kroz istoriju...kao i uvijek. Nismo mi mentalitet za veliki uspjeh...
Ташко Васиљев
Пукни Зоро! Срећно Србијо! Поздрав из Македоније!
Zoran
Све је лоше, руководство, селектор, избор, играчи, припреме... Значи, пролазимо даље.
Siki
Sve je lose,alu moramo da se nadamo!SrecnoSrbijo!!!
Petar
Pocele spekulacije sa nerealnim zeljama da budemo tamo gde nam po svimmerilima nije mesto. Sta nam je?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља