уторак, 16.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:38

Наружено језгро Зрењанина

Појавом коју је назвао визуелно загађење бави се Милутин Мићић, академски сликар из Зрењанина, и препознаје много тога што нам квари изглед насеља
Аутор: Ђуро Ђукићуторак, 12.06.2018. у 12:30
Запуштена Робна кућа „Београд” у центру града (Фото Ђ. Ђукић)

Зрењанин – Све наше средине, и градови и села, визуелно су загађене, па наравно и Зрењанин. Предност града на Бегеју јесте у томе што то грађани све чешће уочавају, а o овој врло широкој теми се и отворено проговорило. Колико год се улажу напори и новац да се град улепша, препреке се налазе на сваком кораку у виду промашених инвестиција, оронулих грађевина, недовршених зграда и разних других наружених простора с којима град не може да изађе на крај.

Појавом коју је он назвао визуелним загађењем бави се Милутин Мићић, академски сликар из Зрењанина. Он је говорио на веома успелој трибини у Културном центру, а неке ствари је додатно појаснио и за „Политику”. Оно чему се посвећује Мићић, а привлачи посебну пажњу Зрењанинаца, јесте загађеност јавног простора, а с тим појавама се срећу сваки дан. Има оних „префињених” за које се, на први поглед, не примећује да ремете амбијент, све до оних које су тако рогобатне да се над њима свако згражава. Примери се врте у самом центру града.

Тако је у градском језгру најуочљивији католички храм. Такав какав је он је настао из историјске жеље цркве да буде изнад световне власти па је и сакрална грађевина морала да буде виша од зграде жупаније, оличења световне власти. После Другог рата срушена је општинска кућа, да би на њеном месту никао солитер, такозвани водоторањ чија „каца за воду” никада није коришћена за снабдевање грађана водом, а ни данас готово да нема никакву функцију. Стварни задатак му је био да својом монументалношћу засени цркву. 

Идеје нове власти буквално су рушиле импозантне старе грађевине па ваљда нигде као у Зрењанину није наружено градско језгро. Вукица Обрадовић, кустос у Народном музеју, остаће запамћена по томе што се супротставила ружењу градске архитектуре. Тако се јавно противила рушењу чувене Бечкеречке ћуприје, моста преко Бегеја, старе зграде музеја у његовој близини и још много чему. Ништа није успела да заустави, рано је умрла, време јој је дало за право, али до рехабилитације њеног дела никада није дошло.

У интересантним запажањима сликара Мићића изваја се и појава коју је назвао окована улица.

– Карактеристичан је кавез око грађевине у којој је некада била смештена фирма Робне куће „Београд”. Док се зграда све више урушава, решетке око ње као да нас штите од тајног живота који се у згради дешава. Украси с фасаде отпадају, загонетни људи посећују ентеријер зграде и као да живе паралелни живот у њој. Оно што забрињава јесте то што изгледа да су се грађани Зрењанина привикли на овакво визуелно загађење и што се нико не буни против тога – каже уметник о простору који је блокиран зато што треба да се врати некадашњим власницима, али то се отеже годинама.

Осим на зграде чија градња траје деценијама, а да инвеститори не трпе никакве последице, он указује и на оне у којима су смештене банке, а и оне су окружене окованим зградама. Како објашњава Мићић, изгледа да се увлаче у најужи центар да би извукле профит, а да градски челници не успевају да их приволе да бар минимални део профита прелију у уређење амбијента у коме живе заједно с нама. Ту се истиче пример стаклене зграде Војвођанске банке, чију градњу на обали Бегеја, где би град несметано требао да излази на реку, архитекте углавном осуђују.

 – Па кад је већ ту изграђена, онда би требала да води рачуна о свом окружењу, а плато око ње није уређен како треба већ три деценије, а простор испод те грађевине тренутно је најзапуштенији у целом гарду, а ту одговорност сноси и власт – кажу они Зрењанинци који су против било каквих загађења, па и визуелних.


Коментари6
324c6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar . Stanimirović
Današnji stanovnici Zrenjanina podsećaju na nove Indijance,stanovnike nekadašnjeg carskog Kuska. Žive medju iskopinama,arheološkim ostacima nekadašnjeg kraljevskog slobodnog grada. Sve jedno da li je to bio Petrovgrad,ili Gross Bečkerek. Sa tim iskopinama oni nemaju ništa,a njima je dobro i ovako.Još da uvedu društveni običaj pravljenja Čiće i biće sve kompletno.Kao vrlo društveni ljudi, kod novih Inka je vladao demokratski običaj svako večernje mobe. Sakupili bi se u večernjim časovima i svaki gost bi dobio u postupak vrećicu kukuruzne prekrupe. Moglo se tiho i pažljivo pričati, ali je prekrupu trebalo uporno žvakati. Pri odlasku kući svaki bi gost svoj prilog iz usta istresao u zajednički veliki sud. Tako se polako stvaralo i sakupljalo čuveno piće Čića.Nešto slično kao po našim selima,kada se peče rakija šljivovica,mezeti se i naklapa.
Micki-ZR
Zrenjanin je (fizički) jako ružan zaista. Ima par lepih istorijskih objekata (gradska kuća, crkve, muzej, zgrade na glavnoj ulici), koji poboljšavaju utisak, ali to je to, ostalo je krš. Neukusni vodotoranj i ona "raketa" (Voj. banka), onaj nezavršeni "hotel", "izletište" Šumica, "predivna" obala Begeja zarasla trskom, pokidane klupe u "parkovima", Pinova "vila" u fazi raspadanja, zatim "kuća" onog književnika takođe u fazi raspadanja, "most" na suvom, onaj predivni most građen u stilu secesije takođe porušen (današnji veliki pešački most)... Nek nastavi neko ako želi... I ovaj grad je pobratim jednom Segedinu, Temišvaru, Bekeščabi, Đuli...
Svetlana Gačeša
Pa potpuno se slažem sa tim da smo mi vizuelno zagađena država. Ali (na žalost) i ne samo..... vizuelno!
Јован Скерлић
На српском се „визуелно загађење" зове: дивља градња. Односно у новој терминологији: „легализовани грађевински објекти".
Milica M.
Činjenica je da naši gradovi i sela vizuelno grozno izgledaju. Đubar, nered , nedovršene kuće, zapuštene i oronule ograde i fasade, ceste prepune rupa, papira, opušaka, plastične ambalaže i plasičnih vrećica gde god pogledaš itd. itd. Čak i da ne znamo gde su granice drugih država čim krenemo prema zapadu...sve se drastično menja i razlika prema drugim (zapadnijim) evropskim državama je i više nego očigledna. Nešto definitivno moramo da napravimo po pitanju elementarne kulture i civilizovanosti. Ovakvi, kakvi već jesmo više ličimo na neku orijentalnu zabit nego na evropsku zemlju.
Препоручујем 26
Саша Микић
Грешите, јер много тога је врло легално изграђено, а визуелно ''загађује'' простор где је подигнуто. Најбољи пример су зграде у старим деловима градова, које, уместо да се уклапају у амбијент, штрче својом ''модерношћу'' препуне метала и стакла, а окружене класицизмом, неокласицизмом, ренесансом итд. Поред китњасте фасаде видите безличну стаклену фасаду, поред старинских кибицфенстера прозоре који не могу да се отворе и на којима се од свих украса највише види прљавштина.
Препоручујем 26

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља