петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:06
10 ПИТАЊА О ЛЕКАРСКИМ ЗАДУЖБИНАМА

Поклањали имања да лече друге

Упоредо са 800 година српске медицине траје и доброчинство племенитих и добростојећих људи нарочито у обновљеној српској држави 19. и 20. века
Аутор: Драгољуб Стевановићпетак, 15.06.2018. у 14:15
Дом српског лекарског друштва у Београду (Фотодокументација)

Српска медицина обележава велики јубилеј, осам векова трајања. То је повод да са др Зораном Вацићем, председником Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, разговарамо о једној значајној, а мало познатој теми – задужбинама које су свом роду остављали српски лекари, трговци и други добротвори, као и о задужбинарима Српског лекарског друштва.

Њихове судбине су понекад биле трагичне, а дешавало се и да њихова оставштина и не стигне до оних којима је била намењена. Ови племенити људи заслужују да буду запамћени и поменути макар у оваквим приликама.

1. Какав су однос према задужбинарству неговали српски лекари?

Лекари не заостају у оснивању задужбина за трговцима и другим богатим грађанима  Србије. Да набројим неколико имена: др Јован Јовановић Кантакузен, др Иван Лазаревић, др Алекса Савић, др Никола Велимировић и други. Њихове задужбине су имале различите циљеве. Неки су давали за оснивање болница, други за школовање лекара, трећи за лечење болесника...

2. Које бисте задужбинаре посебно истакли?

Углавном је реч о 19. веку, тачније његовој другој половини, и првој половини двадесетог века, када се у Србији обнавља задужбинарство, које је имало и средњовековну традицију код нас. Др Јован Јовановић Кантакузен из Смедерева основао је 1908. године „Јованијанум” да образује младиће за медицину и да помаже болеснима. Др Иван Лазаревић из околине Лучана основао је задужбину са циљем да помогне реформу средњошколског образовања. Др Алекса Савић из Ужица тестаментом је завештао 400.000 динара за подизање једног лепог и модерног замка на брду званом Хисар, као задужбину вароши Прокупље. По његовој жељи изграђен је замак Савићевац. Др Никола Велимировић, рођен у Лозовику, који је за време епидемије тифуса био лекар Треће пољске болнице и лечећи оболеле умро 1914, оставио је тадашњих 70.000 динара за подизање Медицинског факултета у Београду.

3. Било је, осим лекара, и добротвора из других струка који су задужили српску медицину?

То су били познати људи тог доба. Јеврем Панић, трговац из Београда, помагао је сиромашне ђаке, а први питомац његовог фонда била је Драга Љочић, школована у Цириху, иначе, прва жена лекар код нас. Богати припадници грађанског слоја, пре свега трговци, током Великог рата и по његовом окончању одлучили су да део фондова које оснивају буде искоришћен и за подизање болница и установа за помоћ ратним инвалидима и школовање лекара. Ту се посебно истиче Никола Спасић. Једна од болница које је изградио је и данашњи КБЦ „Звездара”. Јован Јевтовић, јувелир из Београда, основао је задужбину у оквиру које је постојао Фонд за потпомагање сиромашних студената медицинског факултета Београдског универзитета.

4. Ко су били задужбинари Српског лекарског друштва?

Били су то лекари, чланови лекарских породица и други богати грађани. Даривали су у разним приликама. Рецимо, др Јосиф Видаковић, рођен у Дубљу код Трстеника 1853, цело своје имање у Врњачкој Бањи оставио је Српском лекарском друштву у Београду, образујући „Фонд Др. Јосифа Видаковића, лекара из Ћуприје и његове супруге Зораиде–Зоре”. Тестаментом је било предвиђено да Српско лекарско друштво уђе у посед овог имања тек по смрти његове супруге, али како је она умрла педесетих година 20. века због промењених друштвених прилика то се никад није догодило.

5. Да ли је било још таквих случајева?

Занимљива је прича о Софији Магазиновић Трило, рођеној у Београду 1854. године. Била је ћерка Косте Магазиновића, попечитеља, дугогодишњег посланика Србије у Цариграду и Букурешту и државног саветника. Имала је четири брата, сви су умрли као млади људи, непосредно по завршетку школовања. Она је боловала од тешког облика сколиозе, тако да је била изузетно ниског раста, али по сведочењима њених савременика њено лице је било изузетно лепо, „правилних и изразитих црта”. Удавала се два пута. Из првога брака имала је сина Димитрија, који је завршио правне науке у Паризу. У Првом светском рату, као коњички капетан II класе, умро је у епидемији пегавог тифуса, од чега је умро и њен други муж. Тугујући за изгубљеним сином Софија је одлучила да целокупним својим имањем помогне да се што више младића школује за лекарски позив у Србији.

6. Да ли је у томе успела?

Тестаментом из 1920. године основала је „Фонд Софије Магазиновић и њеног сина Димитрија Пејовића – Магазиновића – Отаџбини” и у њега су унети сви њени плацеви, куће и готовина. Али до остварења њене жеље никад није дошло. Од 1924. до краја 1940. године пред београдским судовима вођен је један од најинтригантнијих судских процеса, против адвоката који су злоупотребили положај извршиоца њене последње воље. Тестамент су оспоравали и рођаци њеног првог мужа сматрајући да половина имовине која је припадала Димитрију Пејовићу треба да се додели њима. Због свих ових спорова Српско лекарско друштво (СЛД) тек пред сам почетак Другог светског рата ушло је у посед имовине Софије Магазиновић Трило. Одлуком државне Комисије за национализацију од 26. децембра 1958. проглашена је за друштвену својину зграда у Бранковој улици.

7. Ипак је било много више добрих примера?

Управа СЛД основала је 6. фебруара 1932, у спомен на свог бившег председника, Фонд покојног др Ђоке Јовановића. У спомен на свог супруга Илију Ранимира, зубара и једног од оснивача СЛД, Катарина Ранимир оснива „Фонд Илије и Катарине Ранимир зубарског лекара из Београда” у који је унета значајна имовина. Овим фондом је располагало и руководило Српско лекарско друштво.

8. Ко су били највећи задужбинари Српског лекарског друштва?

Савка Панић и др Војислав М. Суботић млађи. Савка, рођена 1844. године у Београду, у спомен на свог брата основала је „Задужбину др Стеве Милосављевића, првог српског начелника санитета”. Њен брат је био први Србин из Кнежевине Србије који је завршио студије медицине (1855), такође и први Србин рођен у кнежевини који је постављен на место начелника Санитетског одељења Министарства унутрашњих дела (1859).

Поред изузетно вредних непокретности оставила је друштву и 16.706 динара. Др Војислав М. Суботић млађи, рођен је 1866. године у гружанском селу Рамаћа, по окончању студија оженио се ћерком богатог бечког трговца Луке племенитог Бајића, Меланијом, и са њом 2. августа 1893. добио сина јединца Луку. Младић је за време Првог светског рата био лекарски помоћник у болничкој чети Дунавске дивизије I позива. Оболео је од трбушног тифуса и умро крајем  1914. Погођен његовом смрћу, др Војислав М. Суботић оснива „Задужбину медицинара Луке и његових родитеља Меланије и др Војислава Суботића”, у коју уноси кућу у Београду (Таковска 19), плац код Фабрике дувана (код Мостара), плац код Дунав станице, плац у Врњачкој Бањи и плац у Бањи Ковиљачи. Др Суботић је одредио да Задужбином управља Управни одбор Српског лекарског друштва.

9. Пажњу заслужује и прича о изградњи Дома српског лекарског друштва?

Управа СЛД донела је 15. јула 1929. одлуку да се приступи изградњи Дома СЛД на имању које је Друштву поклонила Савка Панић. Да би се обезбедила неопходна средства од Задужбинског одељења Министарства просвете добија сагласност да се прода имовина коју је завештао др Војислав М. Суботић и да се добијени новац позајми од Задужбине Војислава М. Суботића за изградњу Дома. Тако да је то потврда зашто смо истакли Станку Панић и др Војислава М. Суботића да су најзначајнији задужбинари.

10. Каква је била судбина овог дома?

Изградња је започета 1931. године, зграда је завршена у априлу 1932. године. Већ поменутим решењем Комисије за национализацију национализована је и тиме постала друштвена својина Зграда Дома СЛД у улици Зелени венац бр. 1–3.  Српско лекарско друштво је приликом израде Закона о реституцији, касније и приликом његовог доношења, тражило да се Друштву врати његов Дом у који су уграђене „Задужбина др Стеве Милосављевића, првог српског начелника санитета”, „Задужбина медицинара Луке и његових родитеља Меланије и др Војислава Суботића”, „Фонд Илије и Катарине Ранимир зуб. лекара из Београда”, „Фонд пок. Др Ђоке Јовановића” и бројни легати СЛД. Нажалост, законодавац није уважио молбу једног од најстаријих лекарских друштава у југоисточној Европи које у континуитету ради од 1872. године. Таквом одлуком поништена је последња воља оних који су у жељи да се сачува успомена на њихове најмилије завештали имовину Српском лекарском друштву.

Конгрес у Милешеви

Секција за историју медицине Српског лекарског друштва организовала је Девети конгрес историчара медицине „800 година српске медицине” од 31. маја до 3. јуна 2018. године, у чијем раду су учествовали и историчари медицине из Словачке и Црне Горе. Саопштено је 48 радова, којима је обухваћен развој медицине од средњег века до прве половине 20. века.

Конгрес је одржан у ризници манастира Милешева, који следеће године обележава 800 година постојања, а отворио га је његово преосвештенство епископ милешевски г. Атанасије (Ракита), са благословом владике. Учесници су имали и стручну екскурзију у манастир Мажићи, у којем су приликом археолошких истраживања тамошње болнице пронађени средњовековни хируршки инструменти из манастира Светог Николе у Прибојској Бањи.

Добротвори новог доба

По обнови српске државе у 19. веку обнавља се и задужбинарство, које у то време, и почетком 20. века, добија ново значење у односу на средњовековну традицију. Оно постаје важан чинилац националне идеологије. Задужбинари су, углавном, припадници грађанске елите која образовање сматра кључним условом укупног напретка, јер они су своју имовину завештавали националним научним и просветним институцијама. Захваљујући њима Универзитет у Београду је између два светска рата био један од најбогатијих у Европи.


Коментари0
774cf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља