четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33
ТВ ЛИЦА

Серијал о којем је маштала

Све време сам имала на уму да не пређем границу лошег укуса, да не одем у патетику, или да не повредим туђа осећања. То су све осетљиве теме, каже Јована Ухрин, ауторка документарне серије „Сан ургентне ноћи”
Аутор: Исидора Масниковићчетвртак, 14.06.2018. у 08:00
Јована Ухрин (Фотографије Лазар Ковачевић)

Јована Ухрин годинама је ведрила и облачила, саопштавајући нам, у маштовито осмишљеним прилозима, какво нас време очекује, што су гледаоци тадашње ТВ Б92 са симпатијама прихватали. С нестрпљењем смо ишчекивали да нам из каквог занимљивог градског кутка, уз оптимистичан осмех и уверљив глас, чак и када су се облаци надвили над градом, дојави – да ли да понесемо кишобран, јакну... или је пак стигло време да ускочимо у сандале... Иако више од две године не ради као презентер временске прогнозе, и дан-данас јој људи прилазе на улици и нашале се на рачун времена, што јој сваки пут измами осмех.

Јована има велико телевизијско искуство, испред камера је од своје 17. године. Након дечје телевизије Д, где је стекла прво искуство, и ТВ Ентер, праву новинарску школу пролази на ТВ Б92, на којој је радила пуних десет година. То су најлепша времена која ће увек памтити. И поред многих изазова и задатака с којима се суочавала, из ове медијске куће изашла је с ризницом најлепших успомена, а с колегама, од којих већина више не ради на овој телевизији, и даље је у контакту. Иако је многи памте као водитељку временске прогнозе, Јована је врло аналитично пратила и теме из области здравства које ју је одувек занимало због чега је и похађала средњу медицинску школу. Потписивала се и као аутор кратке документарне форме „Време је за моја права”, а затим и за продуцентску кућу „Константин” радила забавну емисију „Дођи на вечеру”.

У то време, прича нам, ТВ лица Б92 су била врло популарна. То је била телевизија којој се веровало. Нажалост, данас се углавном временска прогноза представља из студија, испред компјутерских графикона. Ретко се излази у природу, на терен...

Одувек је бежала од сувопарне информативе, казује нам, и тежила креативним забавним темама. У моменту кад је добила велику медијску награду за толеранцију, сматрала је да је досегла врхунац у новинарству и да је време за следећи корак. У једном тренутку, поверава нам се, осетила се спутано, као да је заробљена у некаквој великој кутији. Решила је да да отказ и крене даље! И то се показало као добар потез. Данас се осећа задовољно, испуњено, креативно...

Напокон је њена идеја о документарној серији „Сан ургентне ноћи”, о којој је дуго маштала, угледала светлост дана и с великим успехом се емитује на РТС 1. Овај пројекат је осмислила заједно са својим бившим супругом, који је монтажер, и с којим и данас добро сарађује. Упознали су се још на ТВ Ентер, и препознали се по енергијама, од самог почетка. И данас тако функционишу, као озбиљан професионални тим. У почетку, прича нам Јована, нико није веровао у ову идеју, нити препознавао важност оваквог једног серијала. Реч је о формату који је у свету веома популаран и који се емитује у ударном термину. Али код нас оваквих емисија, које се граниче с документарним ријалитијем, није било. Каже да никада није губила наду у овај подухват и да је имала јаку жељу да га оствари.

– Сетите се да кад год се деси нека саобраћајка на улици, сваки пролазник има потребу да застане и погледа о чему се ради. Па хајде да покажемо како екипе Ургентног центра збрињавају овакве случајеве, шта се дешава у операционим салама – објашњава Ухринова, која је кроз новинарство упознала велики број стручњака који су безрезервно посвећени свом послу и ово искуство јој је помогло да направи објективну, али искрену причу о овој установи.

Жао јој је што се новинари углавном каче за неку сензацију, а мало је оних који пишу о озбиљним темама. Трудила се да кроз овај серијал прикаже ситуацију каква јесте у Ургентном центру, без идеализације и улепшавања. Посебно јој је драго што су сви запослени били спремни за сарадњу и толерантни према камерама које су их у стопу пратиле. То су људи, појашњава нам наша саговорница, који су непрекидно под адреналином, а притом, краси их стрпљење и посвећеност. Сетови су некада трајали и дуже од десет сати, без паузе, али и поред тога, сви су увек били ту за екипу, отворени и без предрасуда.

Пројекат се с великим успехом емитује на РТС 1

Јована се присећа изјава које су биле веома упечатљиве, које ће се дуго памтити и препричавати. Али се сећа и духовитих ситуација које се, ето, десе и у озбиљним тренуцима. Препричава нам једну од њих. Приликом снимања реконструкције, лекари у реанимацији помислили су да је статисткињи која је глумила пацијента у тешком стању заиста потребна хитна помоћ. Притом, глумица се није померала јер је мислила да је камере све време снимају. Међутим, у том тренутку, камермани нису били ту јер су се изгубили у лавиринтима Ургентног центра. Лекари су почели да је буде, да јој указују хитну помоћ. Она се и даље правила мртва. Када су, напокон, после праве драме, сви схватили о чему се ради, праснули су у смех.

Памтиће и изјаве које су јој натерале сузе на очи. Али и оне смешне када је један лекар на поклон добио украс у облику мозга, али се није прецизно изјаснио, па је испало на снимку како је добио мозак на поклон. Свештеник Ургентног центра, потресно, у исповедном тону, испричао је с каквим се све животним причама сусретао у разговорима с људима на самртничкој постељи. То је нешто што нам свима шаље јаку поруку.

Није лако снимати једну овакву серију. Треба бити јак у многим ситуацијама и преживети туђе драме. Посебно јој је била тешка ноћ када су на реанимацију донели повређено дете из Миријева. Ово сећање јој се заувек урезало у памћење.

Све време је имала на уму да не пређе границу лошег укуса, да не оде у патетику, или да не повреди туђа осећања. То су све осетљиве теме. Посебно је поносна како је обрадила, с мером али с искреном емоцијом, тешку причу о двојици браће. Једног је ударио воз, а други је имао тежак облик тумора. Обојици је живот спашен у Ургентном центру.

Питамо је да ли је овим серијалом успела да врати можда пољуљан углед Ургентног центра.

– У Ургентни центар долазе три групе људи. Има оних који су дошли да ураде брзу дијагностику, а притом нису животно угрожени, затим долазе они које је само нешто жигнуло у стомаку, па хајде да виде шта је, а наравно долазе и они тешко болесни, животно угрожени и они увек имају предност. Најбучнији су они који су дошли само на преглед. Добила сам на друштвеним мрежама пуно порука младих будућих лекара који су ми признали да им се након ове емисије враћа вера у здравствени систем и наше стручњаке. О серијалу се пуно прича. Мислим да смо успели да померимо стандарде у смислу телевизијског формата. На крају смо ипак доказали да смо направили нешто сасвим ново што гледаоци воле да гледају – поносно нам прича.

Тренутно, Јована Ухрин припрема нову сезону. По цео дан је у Ургентном центру, истражује терен, прича с лекарима, прави списак за нових 14 епизода. А остатак слободног времена проводи са сином Вуком, који завршава први разред основне школе и који јој је велика подршка. Тврди да је повукао на тату јер обожава да монтира мамине прилоге и врло је спретан у томе. Јована намерава да у наредном периоду прикаже и друге клинике по Србији. Задовољна је својим послом и што је напокон спојила своје две љубави – новинарство и здравство. Воли да је на терену, да смишља нове приче, да режира... Телефон јој је непрекидно укључен и стално зврцка и док разговарамо стижу јој нове информације из Ургентног центра. Ближњи су се на то навикли, и пријатељи донекле. Али, она зна да мора да буде стално доступна и спремна за акцију.

Слободно време воли да проводи и на фарми органске хране у Моштаници, коју држе њени родитељи. То су моменти који је одмарају и надахњују. Такође, воли да изађе с другарицама. Тренутно је сама, у опуштеном тону нам прича. У шали воли да каже да је се мушкарци плаше јер одаје утисак јаке, сигурне, успешне жене. Вук нема проблем с недостатком једног родитеља јер су обоје, готов подједнако, присутни у његовом одрастању и васпитању. Наравно, ту су и баке и деке, ако затреба. Они су врло леп пример да људи и када се емотивно растану, могу да раде и живе складно и буду посвећени заједничком детету. И даље с бившим супругом ради на креирању серије, веома се разумеју у идејама, и само он може, тврди, да је испрати, као и она њега. Мисли да ће тако бити и убудуће.


Коментари0
2bffa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља