уторак, 11.12.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:30

Није торба што је некад била

У доба пластичних кеса, етнолог Народног музеја у Крагујевцу Светлана Радојковић изложбом „Торбе” предочава нам колико су вуном ткане врећице биле важне за нашу традиционалну породицу
петак, 15.06.2018. у 09:47

Крагујевац – Свака торба је имала своју намену и по начину израде и шарама знало се тачно коме припада. Израђивале су се углавном од вуне, а бисаге, које су служиле за пренос робе на коњу, од кострети – чврсте козје длаке.

Постојале су торбе за свакодневну употребу и оне за свечаније прилике, какве су се носиле приликом рођења детета. За славски колач и буклију ткана је посебна торба, а биле су и вредан дар. Израђивале су их жене, када не би имале посла на њиви или у башти. Оне су од ткања торби, које су понекад украшавале и кићанкама, створиле посебну уметност.

О улози ткане врећице која се носи(ла) о рамену говори изложба „Торбе” крагујевачког етнолога Светлане Радојковић. У „Кући проте Милоја Барјактаровића” изложени су примерци шумадијске торбе с краја 19. и почетка 20. века, који се чувају у Одељењу за етнологију овдашњег Народног музеја. Поставка је употпуњена тканинама за торбе и бисагама, а прати је и писани осврт у каталогу о старим занатима.

– Торба је има вишеструку улогу у животу традиционалне српске породице. Зато се оне могу посматрати као део текстилног покућства и као производ женске домаће радиности. Могу се сврстати и у средства за пренос добара или у саставни део мушке и женске ношње. Биле су и неизоставни реквизит у неким обичајима – објашњава ауторка изложбе, напомињући да је у колекцији Народног музеја у Крагујевцу сачувано 46 торби, десет тканина и двоје бисага.

Торбе су углавном ткане на хоризонталном разбоју, техникама познатим као чунчање, клечање или балучење. Било је и плетених торби, а бисаге од кострети су израђивале мутавџије.

– После наредбе кнеза Милоша Обреновића из 1823. године, у крагујевачком округу је основан Грнчарско-папуџијски еснаф у оквиру којег су радиле и мутавџије. Међутим, до 1904. године већина старих источњачких заната је замрла или им је број знатно опао. Продирањем западне културе и изменом начина живота, у Крагујевцу, између осталих, нестају и мутавџије – наводи Светлана Радојковић.

Вунене врећице су се носиле на различите начине. Често су се звале „упртаче”, због нашивених узица са стране. Упрте су могле бити различитих дужина, па се таква торба могла носити и о рамену и око руке. Уосталом, као и нека данашња женска ташна. Најдуже упрте имале су торбе за бебе – „љуљке”. Такве узице су служиле да се „љуљка”, одигнута од земље, веже између два дрвета, како би у њој лежало дете док мајка ради у пољу.

Торбе за свакодневну употребу су ткане од вуне тамније боје, а украшаване су геометријским орнаментима. Служиле су да се у њима понесе храна и пиће на њиву, кад се иде на пут или у град, да се пренесу намирнице. То би данас био неки мањи „ранац”, док приликом куповине, још уместо платнене врећице, користимо пластичне кесе.

За свечаније прилике, као што су рођење детета, свадба, слава или нека друга светковина, торбе су најчешће ткане од црвено бојене вуне. Оне су и богатије украшаване. Некад кићанкама, а некад и мотивима из биљног, ретко животињског света. У колекцији Народног музеја у Крагујевцу сачувана је торба мањих димензија на којој су, на црвеној подлози, исткана два голуба окренута један према другом.

– Раније се према бојама и орнаментици могло знати да ли је торба намењена свакодневној употреби, да ли припада девојци дораслој за удају или жени. Временом, симболика боја и орнамената је заборављена, али старе торбе не престају да сведоче о томе колико су ткаље брижно приступале послу, подједнако водећи рачуна о функционалности и лепоти израде – каже наша саговорница.

Ткане торбе одавно немају некадашњу улогу. На селу их још носе кад буклијом позивају сватове, али се сада најчешће могу видети у етно-ресторанима који поред наших друмова ничу као печурке после кише. Те торбе су празне, не служе више нечему. Осим да подсете на времена када се скромно живело, када је човеку била потребна само једна торба.


Коментари1
733ab
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Plastika
Ja pre neki dan na kasi. Kazem: hvala, ne treba mi kesa, imam torbu (jedno fino cegerče, što se spakuje i nosi u tašni). Prodavačica: pa neka, uzmite kesu pa je stavite u torbu :-)

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља