среда, 14.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:48
ИНТЕРВЈУ: Бобо Јелчић, редитељ

Моје детињство у Мостару било је бајковито

Позоришне представе данас требало би да буду упозорење на одређене аномалије у друштву. Морале би да буду храбрије, гласније, мање конвенционалне
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсубота, 16.06.2018. у 22:00
(Фото Маја Медић)

У Југословенском драмском позоришту у току су пробе ауторске представе хрватског редитеља Боба Јелчића „Зашто је полудео господин Р…” по мотивима филма Рајнера Вернера Фасбиндера и Михаела Фенглера. Сценограф је Александар Денић, а костимограф Маја Мирковић. Премијера је у среду, 20. јуна, на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а. У глумачкој екипи су: Борис Исаковић, Наташа Тапушковић, Дубравка Ковјанић, Милан Марић, Бојан Димитријевић, Бранко Цвејић, Весна Чипчић, Јелена Ступљанин, Павле Кораћ.

Мостарац Бобо Јелчић дипломирао је режију на Академији драмске уметности у Загребу. Режирао је у свим већим позориштима у Хрватској, као и у Немачкој, Швајцарској, Аустрији… Професор је глуме на Академији драмске уметности у Загребу, а од 1995. године сарађује са Наташом Рајковић, користећи нове методе у раду с глумцима. За своје представе и филмове Јелчић је добио бројна признања. Ово је његова прва режија у ЈДП-у и Србији уопште.

Када сте радили филм „Одбрана и заштита” тврдили сте да је у питању упозорење, аларм. Да ли је то случај и са ауторском представом „Зашто је полудео господин Р...”? Зашто ће ова бити интересантна за српску публику?

Мислим да би представе данас уопште требало да функционишу као упозорење на одређене аномалије у друштву. Морале би да буду храбрије, гласније, мање конвенционалне, а тој конвенционалности је позориште, иначе, врло склоно, то да се не дира у постојеће стање. Утакмица које друштво профита намеће је околина у којој живимо. Самим тим и појединачна амбиција у константно напредовање као конкретизација тог пробитка. Капитализам намеће правила да би опстао. Он почива на конкурентности и на малим победама појединаца. То је идеологија којој се полако приклањамо. То је наш друштвени живот. Тај незадрживи напредак Србије по економским показатељима, какав осећај ствара појединцу, како делује на њега. Какав је његов психолошки профил, шта то у њему чини. Шта се из тога може изродити. То је питање које ме је занимало, тако некако се бавим будућношћу: оним што би се могло догодити. То су неке премисе за ликове које креирамо. Фасбиндер о тим стварима говори и у свом филму, снимљеном крајем шездесетих година прошлог века, а данас, ево, обележавамо 1968. годину која је значајна из много разлога. То је време у којем је Немачка доживела што је доживела, време владавине Вилија Бранта, када се инсистирало на више демократије у друштву. Све су то елементи који нам звуче познато и које ми данас наново разумемо.

Преко родног Мостара, па Загреба, где сте стекли уметничку репутацију, стигосте и до Београда. Одакле ви у ЈДП-у?

Позив да радим у ЈДП-у добио сам још пре десетак година, али се сарадња стицајем разних околности одлагала из године у годину. Ево, сада су се све коцкице поклопиле. Ансамбл ЈДП-а је јако занимљив, озбиљно сам и темељно сарађивао са глумцима. То ми је био магнет који ме је привукао да се отворим. Нисам до сада тако добро познавао српске глумце. Гледао сам представе, филмове у којима су играли српски уметници, Богдан Диклић је глумио главну улогу у мом филму „Одбрана и заштита”, тако да сам упућен у неке уметничке токове, али недовољно колико би било да живим ту поред њих. Зато ми је било занимљиво да проверим како они реагују на оно што радим.

„Копати по сопственој души” мото је вашег рада. Не радите представе, филмове ако вас није дотакла сама прича. Шта вас је дотакло у случају представе „Зашто је полудео господин Р...”?

Интима која није интима. Она почива на друштвеној свести, на зарађеном дохотку, немоћи да се супротставимо помодности било чега. То лажно друштво обиља које нам нуди хиљаду избора, а заправо нас униформише и држи на узици. Никада више неслободе, и никад више осећаја слободе у тој истој неслободи као данас. Политика је лицемерна и свакако је данас чиста лаж. Мислим да то мисле и они који су активни у њој, али ми немамо механизме да се томе супротставимо, осим ових утешних, као што је овај интервју или ова представа. Човек који говори са екрана симбол је лажи, то сви данас добро знамо. Као што знамо да је политика усисала у себе и те утешне механизме и активизме који су начелно против ње. Успут, конкретно имамо гомилу проблема из блиске прошлости који нас коче и који су далеко од решења, а да не говорим о наталоженом незадовољству и бесу као производу свега тога. То је негде материјал за ову представу...

Ваш редитељски рукопис одликује специфичан процес током кога глумци, заједно са вама, на пробама развијају тему... О каквом је процесу заправо реч?

О томе да заправо сваки глумац мора из себе, а то није нешто ново, да створи нешто што није само задатак. Дакле, мора да створи аутентични материјал да би уопште комуницирао с временом у којем живимо. Лик је ту само предложак, задатак. Мене управо занима онај део када глумац пробије оквире задатка, као што ми то радимо у овом случају, и властитом емоцијом, материјалом, надокнади или испуни оно за шта задати лик није довољан. Пробијање тих оквира у смислу експресије, нове емотивизације, новог садржаја који глумац може да понуди на основу тога што је ту записано. Задатак свих нас јесте ослонити се на текст који је некада давно написан: мислим да данас то није довољно. Позориште мора да генерализује проблеме са којима се носимо и да буде присутно у друштву и са језиком и са темама које су актуелне. И садржајно, али и изражајно, оно мора напросто да буде свесније времена у којем постоји, пуно више од времена у којем је текст написан, јер га игра само за једно време и за једну публику. Позориште мора да зна да осети тренутак.

Детињство сте провели у Шантићевом Мостару, где често боравите, каријеру сте градили од Хрватске, преко Немачке, Швајцарске, Аустрије... Шта се у Мостару променило од времена вашег одрастања до данас?

Променило се све, од друштвеног уређења, међуљудских односа, до интиме. Град је подељен на два дела, као што је рецимо Немачка била подељена у време Фасбиндера: на западни и источни део. Мостар је једини град на простору бивше Југославије који је подељен и у којем и даље владају једнаке напетости какве су биле некада. Та ситуација се на известан начин и замрзла. Хајдемо рећи да се односи у другим крајевима решавају, напредују, а у Мостару се још увек може догодити да град неко време може да буде блокиран, зато што се не може изабрати градоначелник, због изборног закона који је такав какав јесте. Моје детињство, као и ваше и многих од нас, било је безбрижно, бајковито, али ко за то данас мари, и уопште не сумњам да неком тако није било, али то је сада потпуно ирелевантно, носталгије било које врсте ме не занимају, ако је то могуће пожелио бих за БиХ да се више не зарати, јер се то тамо очито заврши најтрагичније могуће, а ситуација како и сами знате није оптимистична... Представи коју сам радио пре ове београдске у Загребу „Говори гласније”, у којој се баш проблематизује ситуација у БиХ, поучен управо тим стварима, ставио сам тај наслов који фигурише као неки аларм.

О чему би данас писао Шантић?

Вероватно о истим стварима: о љубави. Шантић је волео да пише љубавне песме. Мада је Шантић живео у време које је национално било врло освешћено. Он је био чак и председник Српског певачког друштва, али то му није сметало да комуницира са другим националностима и да напише песму о муслиманки у коју је био заљубљен, свестан тога да се та љубав никада неће реализовати.

Ето, свест о нечему што је национална свест не мора нужно да производи сукоб. Шантић је прави пример за то. Овдашње политике нас свих ових година желе уверити у супротно.


Коментари0
0b7a2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља