недеља, 18.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:35
САНУ у изборној години

Од Друштва србске словесности до САНУ

Најзначајнија научна установа у Србији неколико пута је мењала име, начин рада и позиције у односу на власт
Аутор: Бранислав Радивојшасубота, 16.06.2018. у 22:00
Зграда Српске краљевске академије у Бранковој улици бр. 15 у Београду. Овде је била смештена Академија од 1909. до 1952. Срушена је 1963. Зграда је имала историјску вредност и неколико година пред рушење била је реновирана

Академија наука је институција која је током своје 177 година дуге историје окупила око себе највећи број личности од значаја за развој наше науке и културе. То је и институција чији чланови су током низа деценија повремено долазили у сукоб с представницима државе, али и у међусобне спорове и размирице. Било је и периода када су њене одлуке усаглашаване с дневним потребама политике. Академике с времена на време оптужују и за неактивност и „успаваност”, а једна од уобичајених спорних тема односила се и на то ко треба а ко не да буде њен члан.

Као датум од када почиње вишедеценијски рад ове установе узима се 7. новембар 1841. године. Професори београдског Лицеја Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић претходно су доставили министарству просвете „пројекат устројенија и печата Србске наука академије”. Предлог је настао из практичних потреба професора ове школе у којој су наставници радили без утврђеног књижевног језика и правописа јер Караџићеве реформе су биле забрањене од 1832. године. Предлог Стерије и Николића је прихваћен, али је препоручено да име нове установе буде Друштво србске словесности. Кнез Михаило је, у облику уредбе, издао Устав и Пословник Друштва, а неколико месеци касније својим указом именовао је прве редовне чланове. Председник Друштва по положају био је министар просвете.

Већ 1842. године, на првој изборној седници, изабрано је још осам редовних, 20 коресподентних и 11 почасних чланова. Међу њима су били: Вук Караџић, Јован Хаџић, Људевит Гај, Павле Јосиф Шафарик, Јернеј Копитар, Петар Петровић Његош, Сава Текелија.

(Фото А. Васиљевић)

Друштво је покренуло и свој Гласник, у коме су годинама објављивани многи званични документи и научни радови. То је и време када почиње с радом Народни музеј (1844), а објављени су и: Географско-статистички речник, Нови завјет у преводу Вука Караџића, „Рат за српски језик и правопис” Ђура Даничића. Почињу и прва климатолошка мерења, Јосиф Панчић предаје у штампу своје дело о српској флори итд. Ради се и на оснивању општинских читаоница, формиран је одбор за изградњу театарске зграде...

Међутим, већ 1858, поводом примене правописа, секретар Друштва Ђуро Даничић долази у сукоб с министром просвете. Министар је наредио да се Друштво у својим документима придржава званичног правописа, Друштво то одбија, да би се на крају 1860. у спор умешао престолонаследник Михаило, који стаје на страну Друштва. После тога, Даничић и Панчић објављују своје радове писане Вуковим правописом.

Крај рада Друштва србске словесности означавају активности младих либерала, школованих на европским универзитетима. На главном заседању, они су за нове чланове Друштва предлагали револуционаре и демократе попут Гарибалдија и Чернишевског. На заседању почетком 1864. министар Коста Цукић забранио је Владимиру Јовановићу да одржи беседу о штедњи, што је довело до демонстрација и Друштво је убрзо суспендовано, док су вође либерала Јовановић и Алимпије Васиљевић отпуштени из службе и премештени у унутрашњост.

Већ у јулу 1864. кнез Михаило је издао указ којим Друштво србске словесности обнавља рад, али под називом Србско учено друштво. Кнез указом за председника именује Јована Гавриловића, док чланови Друштва за секретара бирају Јанка Шафарика. Годину дана пре тога (1863) капетан Миша Анастасијевић поклонио је своје велико здање на употребу просвети и Србско учено друштво почиње свој рад у тој новој згради.

Реч је о бурним годинама српске историје: 1867. свечано је прочитан султанов ферман којим се кнезу Михаилу предају градови Србије, 1868. кнез Михаило је убијен, 1878. на Берлинском конгресу Србији је призната независност.

У Србском ученом друштву долази, међутим, до сукоба, обуставе његовог рада и престанка државне помоћи. Министар просвете распушта управу Друштва због некоректног и несавесног пословања, а у новембру 1886. скупштина је донела, а краљ Милан обнародовао Закон о Српској краљевској академији. Следеће године краљ је, као заштитник Академије, именовао 16 њених чланова и указом за председника поставио Јосифа Панчића.

Чланови најзначајније научне установе и даље учествују у формирању многих националних институција – Државне архиве, Српске књижевне задруге, Лексикографског одсека, Српског књижевног гласника. То је и време објављивања многих научних радова, зборника, па и фототипског издања Мирослављевог јеванђеља (Беч, 1897). Академија наставља рад и после убиства Александра Обреновића (1903), да би тек Велики рат 1914. потпуно прекинуо њене активности. Граната је погодила зграду Академије у Бранковој 15, али је, на срећу, њена архива већ била евакуисана. Забележено је и да је у Нишу 1914. умро тадашњи председник Академије Стојан Новаковић.

После Првог светског рата, у новоствореној држави, Српска краљевска академија успоставља сарадњу с Југославенском академијом знаности и умјетности, али и с многим европским академијама. Започињу и истраживања нових крајева Србије, ослобођених 1912. године.

Забележено је и да је у послератном периоду (1924) Иво Андрић добио књижевну награду Академије, да установа објављује многе зборнике, да њени чланови учествују на разним научним скуповима. Утисак је, ипак, да је то време када се смањује потреба за пионирском улогом Академије у формирању националних установа јер многе су већ постојале.

Коначно, у шестоаприлском бомбардовању 1941. срушен је улични део Академијине зграде у Бранковој улици и том приликом страдао је део библиотеке. Одлучено је да се Академија пресели у суседну зграду, а неколико месеци касније немачке окупационе снаге је одузимају и односе старе рукописе. У мају 1942. Фелдкомандантура забрањује рад Академије, али њено председништво одлучује да установа рад „продужи у тишини”.

У ослобођеном Београду, у фебруару 1945, формирана је комисија за испитивање пословања и држања Академије за време окупације. Исте године, по наређењу реонске милиције са зграде у Бранковој 15 скинута је плоча с натписом Српска краљевска академија и замењена новим: Српска академија наука. На годишњој скупштини 1946. секретар Војислав Мишковић поднео је извештај о раду Академије 1941–1945, али у априлу 1947. председник Александар Белић и 11 академика подносе колективну оставку јер међу члановима „нема слагања у схватању научних критеријума и задатака њених”.

Због ових оставки Влада НР Србије формира одбор који ће обављати послове САНУ. Чланови одбора су били: Александар Белић, Милутин Миланковић, Вељко Петровић, Петар Колендић, Павле Савић и Паја Јовановић. У међувремену је донет нови закон о Српској академији наука, одбор престаје да ради, а руковођење установом преузима председништво – с Александром Белићем на челу.

У следеће три године (1947–1949) Академија оснива чак 24 научна института, који су доношењем новог закона (1954) већином постали самостални.

Од 1960, када Академија добија садашњи назив, нагласак у њеном раду је на организовању научних скупова и на међуакадемијској сарадњи. Нова оријентација с наглашеним радним функцијама прихваћена је 1974. године, када чланови САНУ, заједно с другим научницима, углавном раде на научним пројектима.

У новијем периоду (1986) САНУ је на чудан начин доспела у центар пажње најшире јавности поводом једног званично необјављеног документа (Меморандум), али у овом тренутку и та епизода из њене активности већ спада у историју.


Коментари0
57786
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља