среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:57

Немам с ким ни да се посвађам

„То је мој бивши муж, развели смо се после 20 година, сада смо пријатељи. Доведем га на викенд код мене. Он више не може да живи сам, има Алцхајмерову болест. Има две сестре у Квебеку. Не, не могу да му помогнем, рекла ми је нервозно, старија и брзо спустила слушалицу. Млађа ми је одговорила плачући, живим са четворо деце, радим два посла. Тако сам је остала уз њега, прича Елизабета
Аутор: Миодраг Топићпонедељак, 18.06.2018. у 15:51
Фото Пиксабеј

 

Раде – Господин са шеширом

Да ли сам познавао Радета? Па, како да не. Знао сам га. Углађен, зализане црне косе, црни, танки брчићи. Добар је то био човек, за себе најгори. Како га знам? Па био ми је зет. Први пут смо се срели у кафани код „Ловца”.

Седео сам тако, ено тамо, баш за оним столом крај зида на коме су, изнад моје главе, висили јеленски рогови и пио кафу. Он ме је, ослоњен леђима о шанк, гледао смешећи се.

Када сам устао, добацио је: „Господине заборавили сте шешир”.

Одговорио сам да немам шешир а он је показао руком на јеленске рогове.

Ништа, извините, одмахнуо је. Мислио сам само да је оно на зиду ваш шешир.

Тако сам упознао будућег зета...

 

Комшија са села

У ствари и не познајем ја тог човека. Моја баба је преко његове мајке сазнала да продају сено са ливаде у дну села.

Ето, ја, као мислим, да ми то купимо. Имамо то нешто стоке, ливада нам близу.

Каже, доћи ће јој син па да се договоримо. Када? У другу суботу. Да будем на ливади око десет. Добро.

Пођем ти ја трактором, у ту другу суботу и таман изашао из капије кад ни макац даље. Ту ти ја изгубим, па тако сат-сат и по. Ма ни толико. Баш да пођем, кад видим, тамо на ливади се свијо густ дим. Отуд иде мој комшија. Питам, шта би?

– Ма, има неки човек, стоји, пуши и гледа како гори сено.

Каже, чекао је два сата некога. Тај неко није дошао и он запалио сено.

Не може да долази сто пута због сена, тако је рекао.

Ето то је како ја знам да је било.

То у вези тог човека за кога питаш и сена што сам хтео да купим.

***

Имао сам пријатеља кога је попила ракија. Баш тако. Увек је пио стојећи за шанком.
Сео бих ја, али се плашим да не исцури ово што сам већ попио, кад се будем нагињао да устанем. Тако би рекао. Понекад би се пожалио:

Знаш, мораћу да се женим, да бар имам с киме да се свађам кад дођем кући. И оженио се. И имао је с киме да се свађа. Срели смо се после неколико година, када сам из Канаде дошао на одмор у Херцег Нови.

Фото Пиксабеј

Па видим, боју си добио, само још да се укочиш, рекао ми је. Његова врста хумора. Гледа ме шеретским осмехом скривеним испод мангупских бркова.

Женидба је била моја грешка брате. Сада се жена свађа са мном. А воли ме, знам. Како би ме иначе оваквог трпела, зар не?
Чувај се, рекао ми је на растанку. Оно, да си добио боју, мислио сам озбиљно.

Насмејао се и загрлио ме. Нисмо се више видели.

Жену му повремено виђају како седи за истим оним шанком. Седи тако и гледа у огледало иза стаклених полица са флашама. Понекад промрмља: Е, мој Раде, немам с ким ни да се посвађам.

 

Елизабета и њене сестре

Мери Елен Џејн, Елизабетина старија сестра, мора да донесе одлуку о продаји куће.

У почетку тесна, оним редом како је рађала децу, кућа се тако ширила и расла заједно са њима. Кућа нас је прерасла, шапутала је, пролазећи поред празних соба.

То је било одмах по удаји кћерке. А од када им се син одселио у Купертино, где се запослио у одељењу за хардверску технологију, а нарочито, када је пре пет година постала удовица, кућа је несразмерно порасла. Испунила своју сврху.

Ако је продам, мислила је, нестаће сва вековима скупљана сећања, урамљени осмеси на зидовима, мириси упијени у годинама неотвараним фиокама, орманима и собама.

Опет, са друге стране, та сећања су само моја. Другима не значе ништа. Тргла се на шум који је допирао од прозора. Снежна вејавица засипала је прозор снегом, разливајући ледену таму у дубину собе. Ох, добро је да нисам донела никакву одлуку. Све ће то судбина да уради.

Поновила је то још неколико пута, а затим увијена у ћебе, села у фотељу у дну собе. Оно што је видела у огледалу лагано се прекривало мрежицом ледених кристала. Никада нису као сада, таквом брзином и силином, снежни наноси освајали и прекрили кућу Мери Елен Џејн.

Касно, следећег поподнева, сунце се спуштало низ ту нову падину попут огромне ледене лопте. Хиљаду километара даље, њена млађа сестра Елизабет, била је заузета спремањем вечере за њеног бившег мужа. Он је седео на софи загледан у месингани свећњак обасјан светлошћу екрана телевизора. Није му ништа значило упозорење на тв вестима о снежној олуји у New Brunwick-u.

То до њега није допирало.

 

***

Дебра је учитељица у Ottawa Montessori школе. Годинама се није јављала сестрама, још од дана када је са Брајаном, возачем камиона, побегла одмах после прославе добијања учитељске дипломе.

Брајан се показао да уопште није оно каквим би требало да буде, с обзиром на значење његовог имена, неко, ко је јак, поштен и „нобле”.

Када му је Дебра, обешена о његов врат, сва сретна и радосна шапатом саопштила да је трудна, нестао је већ следеће вечери.

Сви који су видели дечака, говорили су да је „пљунути” Дебра. 

Сви, сем њене фамилије која га никад није видела.

***

Елизабета ради у Градској библиотеци у улици Квин и размишља о пензији. Од ње нас дели балконска преграда. На њеном балкона је ред саксија петуније, сложених на клупицу испод прозора. Залијемо јој цвеће када оде на одмор, не дужи од десетак дана. 

У великој посуди, уз саксије, чека нас тачно одмерена потребна количина воде. Често је сретнем испред лифта са неким човеком држећи га чврсто под руку.

„То је мој бивши муж”, рекла ми једном приликом тихо, као да не жели да је он чује.

„Развели смо се после двадесет година. Сада смо, већ двадесет година, само пријатељи.

Фото Пиксабеј

Доведем га за викенд код мене. Он више не може да живи сам. Он има Алцхајмерову болест. Разговарала сам са његовим сестрама. Обе живе у Квебеку.

„Не, не могу да му помогнем”, рекла ми је нервозно, његова старија сестра и брзо спустила слушалицу.

„Схватите ме, живим са четворо деце. Радим два посла, одговорила је друга плачући. Тако сам само ја остала уз њега. Колико дуго могу тако?

Ја морам да радим још коју годину. Знам, ускоро ћу морати да га ставим у неки дом. Срећом његовом пензијом и новцем који добије продајом куће моћи ће да покрије трошкове дома. Многи немају ни ту могућност. То ме мало теши…

***

Јавили су ми да Дебра болесна, рекла ми је забринуто Елизабета у ходнику, вукући за собом омањи кофер.

„Морам да је хитно пребацим у Главну болницу у Торонту. Оба бубрега су јој отказала. То није добра вест. Знаш, ми се нисмо виделе још од њене матуре. Она то није желела. Јадна моја мала, Дебра. Молим се за њено здравље."

***

Три месеца касније, Дебора је остала да живи са сестром. Човек кога је њена сестра са нежношћу пазила сада је смештен у Aflzheimer & Dementia Care, дом у  Scarborough-u.

 

Миодраг Топић, Торонто


Коментари4
73144
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bojan
A sto bi zvali rodjake, sestre i ostale kad moze da se smesti jedan takav covek sa zdravstvenim problemima u neku ustanovu gde ce ziveti i umreti dostojanstveno?? Tako je bar ovde u ovoj Kanadi. A sad u kojoj je tekstopisac ne znam
Nikola
Uvek se radujem kada procitam ovakav teks.Ipak,zivot je najveci lopov koji nam ukrade mladost,ljubav,godine, samo ne uspomene. Kada smo mladi ne mislimo sta ce biti kasnije.Ako idemo negde, mislimo da smo sve probleme ostavili tamo daleko...a u stvari nosimo ih sa sobom. I ja sam davno radio u Engleskoj. Vratio sam se i vrlo sam sretan zbog toga.Tu sam nasao svoj mir. Svako za sebe zna sta je najbolje.....
Bane L.
Skoro svaki brak počinje ljubavlju, ali ga ljubav ne održava dugo u životu. Za trajanje braka je neophodno obostrano poštovanje.
Златни Дан
Под бројем “земаљски дани теку” , људске су егзистенције свуда сличне , везане за блискост и удаљеност... Време и смисао... Добро и оно што то није... Волите се људи...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља