уторак, 26.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:48

У Брчком пушење убија на три језика

Ђацима забрањена екавица, па Змаја, Дучића и Ршумовића преводе на „српски” (ијекавски), јер је екавски страни језик – србијански
Аутор: Бошко Ломовићуторак, 19.06.2018. у 09:00
Уче­сни­ци окру­глог сто­ла о срп­ском је­зи­ку у Ди­стрик­ту Брч­ко (Фо­то Б. Ло­мо­вић)

Од нашег специјалног извештача
Брчко – На паклу цигарета, купљеном у било којој продавници, одштампано је упозорење: „Пушење убија”. Да би то схватили припадници све три етничке заједнице, упозорење је исписано на три језика, без обзира на то што се на сва три исто изговара. Али, Срби ће опомену читати на ћирилици, а за Хрвате и Бошњаке је два пута написано латиницом: „Пушење убија”.

Чињеница да ником у Дистрикту Брчко није потребан преводилац да би разговарао са комшијом друге вере и нације, те да сви добро знају оба писма, не може да поколеба творце троетничности у дејтонском експерименту „дистрикт”.

Све је, дакле, подређено равноправности припадника трију нација у некадашњој посавској општини, а сада државици у држави БиХ.

Тако је по слову закона.

А како је у животу?

У „Просвјети”, српском просветном и културном друштву, на округлом столу се говорило о положају српског језика у школском систему брчанског дистрикта. Гимназијски професор на одређено време Ведрана Драгичевић је, у занимљивом уводу за разговор, изнела више примера из праксе.

– У школама је ђацима забрањено да се користе екавицом; чак и кад рецитују Змаја, Дучића или Ршумовића, песме морају да буду преведене на „српски” језик. За политичаре је ијекавски изговор српски језик, а екавштина је добила своје име, а то је – србијански језик. Апсолутно је присутна намера да се два вида нашег језика раслоје на два језика. У подмајевичком селу Босанска Бијела (мешовито становништво) српски ђаци слушају веронауку на хрватском. Имамо пример да је ученик написао матурски рад ћирилицом, а једна професорка му је замерила: „Зар си баш морао ћирилицом”. Да апсурд буде већи, професорка је Српкиња – само су неки од више случајева које је истакла професорка Драгичевић, тражећи од Срба у влади дистрикта да не окрећу главу од ових проблема.

Додајмо реченом и изјаву једног новинара Радио Брчког. У радију су три уредника информативног програма. Кад је дежурни Хрват уредник, онда се вести српских новинара преводе на хрватски, па „одјељење” постаје „одјел”, а „током” се преводи на „тијеком”.

Било је то довољно да се за округлим столом огласи познати београдски (некада сарајевски) лингвиста др Милош Ковачевић.

– Не само у Брчком већ и у другим случајевима, о језику не одлучују лингвисти и филолози, већ политичари. Најновији пример је кад је, пред захтевом Бошњака, „српско држављанство” у пасошима преименовано у „држављанство Србије”. Знано је да је Аустроугарска узела задатак да Србе приведе цивилизованим народима, а главну сметњу у томе је видела у ћирилици, па ју је и забранила. На шта би се свела српска књижевност без екавице? Шта бисмо то изучавали у таквој књижевности? – била су реторска Ковачевићева питања.

Овај лингвиста је тражио да се стање у Дистрикту Брчко не прећуткује, јер „ако се о некој глупости дуго ћути, она постаје правило”.

Др Зорица Никитовић и др Ранко Поповић, чланови Друштва српског језика и књижевности у РС, обелоданили су да у уџбеницима нема лекција о троструком страдању Срба у 20. веку, јер „потребно је разводнити њихову свест о идентитету”.

– Иако Хрвати својатају икавицу, она је српски вид штокавског говора и не смемо је се одрицати. Зар је не срећемо код Срба у Азбуковици, а то је предео у западној Србији. У прошлом рату су Срби икавци протерани из Купрешког поља да би им се на том простору затро траг – подсетила је професорка Никитовић.


Коментари21
f5843
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Брано
Рођен сам у Босни.Живим у Њемачкој.Јављам се мојим пријатељима и фамилији.Хрватима и Муслиманима пишем латиницом,Србима ћирилицом. Имам утисак,да неки Срби незнају ћирилицу.
Jovan Milanovic
Stara je poslovica ... Zali Boze tri oke sapuna, sto poarci bula na Arapa.
Драгољуб Збиљић
А Леон Давидович није лингвиста. Да јесте, знао би да избор једног од три српска изговора (и икавски је српски изговор) за стандардни језик било ког народа, па и српског, не може да буде, како он каже, "одбацивање ијекавског изговора. Давидович треба да научи да је стандардни језик сваког народа наддијалекатска категорија и да не могу све одлике народних говора да буду изабране за стандардни језик народа. Не може свака особина из народног говора да се удене у заједнички стандардни језик једног народа. Зато треба знати да ако се изабере један изговор и једно писмо за књижевни језик Срба није никакво "одбацивање" ијекавског, екавског или икавског, него је обједињавање народа у стандардном језику. Зато су све српске комшије себе објединиле на једном изговору и писму, а српски нормативци разбили су само Србе на четири језичке варијанте (две по изговору и две по писму. Осим Срба, нико у Европи и у свету не нормира на тај начин свој стандард у језику јер нико други не разбија свој народ.
Леон Давидович
Познате су заслуге Вука Караџића за српски књижевни језик. Године 1850 са Људевитом Гајем и другима договорено је да је језик Срба и Хрвата исти и назван је српско-хрватски (српски или хрватски). Касније је с- х језик дефинисан и као језик више југословенских народа. Име српскохрватски могло се сматрати одговарајућим пошто су сва три дијалекта штокавски, кајкавски, чајкавски прихваћени као делови једног те истог језика.Међутим у 19. веку било је научника за које се може рећи да су били у праву. Сматрали су да су штокавски и чајкавски два језика то јест штокавски језик Срба, а чајкавски језик Хрвата. Међутим како су Срби штокавци који су примили католичанство постали и нација Хрвати то је по том основу штокавски постао и део хратског језика. Међутим науку одавно нико не признаје па нека неко каже делу Хрвата, Бошњацима и Црногорцима да говор српски?Пошто не поштују науку већ политику зато и постоји сав циркус са језиком и српски језик други отимају и дају друга имена.
Леон Давидович
Суштина договора јесте да су они закључили да се ради о једном језику, а то је после дограђивано од стране других давата имена језику итд. Наравно да је Вук својим делима увек говорио о српском језику, српски речник, српска граматика , српсје народне песме итд.У доба Југославије била је дефиниција да је то језик втше народа јужних Словена.Онда је дпшло време које нема везе са науком и где свако проглашава да је то његов језик па зато и постоји сав овај циркус. Имап сам прилику да видим циркус који се касније догодио на нивоу народа између два појединца Србина и Хрвата у доба Југославије. Нису хтели директно да разговарају јер као сваки говори својим језиком па сам им морао бити као преводилац. Наравно изговарасли су исте речи и ја сам преносио исте речи али су били тако тврдоглави и загуљени да нипошто нису хтели директно разговарати. Зато данас када видим овај циркус са језиком сетим се тих тврдоглавих људи који као да су били претказање те за исти језик данас треба преводилац ?
Препоручујем 0
Драгољуб Збиљић
Поштовани Леоне, очигледно је да нисте ни читали садржај Бечког договоара. Да нисте читали, доказасте својом тврдњом: "Године 1850 са Људевитом Гајем и другима договорено је да је језик Срба и Хрвата исти и назван је српско-хрватски (српски или хрватски). " То нема никакве везе с истином. 1. Гај није ни учествовао у договарању у Бечу 1850. 2. нико тамо није ни споменуо назив "српско-хрватски (српски или хрцватски)". Вук је познавао само назив српски језик, никада није ни споменуо назив "српскохрватски". То је фалсификат каснијих српских лингвиста. 3. У Бечу на договору и у документу није споменуто име ни једног народа. Само је наведено: "један народ једну књижевност треба да има". Касније су српски лингвисти и хрватски тумачили Књижевни договор у Бечу 1850. како је ко хтео. Прочитајте Књижевни договор у Бечу 1850. Није дугачак, страна и по. Вук нигде није никада споменуо да је правио књижевни језик за Србе и Хрвате. Вук је стварао нормативни језик за Србе. Вук се фалсификује и данс.
Препоручујем 1
Прикажи још одговора
Miloš
Interesujeme da li komsije razumeju cirilicu? Mnogo puta sam morao da neki tekst napisem na latinici, jer ne razumeju cirilicu.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља