петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:18
ИНТЕРВЈУ: БРУНО ВИЕЈРА АМАРАЛ, писац

Живим између два света

Бољи начин разумевања историје и важних догађаја је усредсређивање на приче обичних људи
Аутор: Марина Вулићевићуторак, 19.06.2018. у 22:00
Бруно Амарал, португалски писац и историчар (Фото Танјуг)

Приповедач Бруно, у роману „Прве бразде” португалског писца Бруна Виејре Амарала (у издању „Клија” и преводу Јована Татића), као да ходи Дантеовим паклом, и то фелинијевског кова маргиналаца и протува, предвођен особеном верзијом Вергилија – фотографом Виржилијем. То предвођење састоји се у причама које јунаку помажу да ухвати и задржи слике мноштва обичних, малих људи, губитника који се труде да учине нешто од својих живота у сиромашном и издвојеном лисабонском кварту, као у неком гету.

Реч је о првом роману Бруна Виејре Амарала, који је уједно и пишчев први роман објављен на српском језику. Амарал се бави и књижевном критиком, а добитник је португалске награде за књигу године, затим, ПЕН-ове и награда Фернандо Намора и Жозе Сарамаго. Уредник је литерарног часописа „ЛЕР”.

После београдске промоције, Амарал ће у среду у Врању представити свој роман, а у четвртак у Новом Саду.

Због чега вас фасцинира та друштвена маргина, да ли је то због чињенице да она постаје све већа, да је све више људи који губе своје домове, миграната, света који живи у сиромаштву?

То јесте савремена тема и занимљива је и за литерарну обраду. Међутим, ја о томе пишем зато што је то свет који познајем, у којем сам одрастао. Стога ми је било лако да га поново оживим у роману, без политичке или социолошке намере у позадини, да превасходно са те стране представим изгнанике са маргина друштва.

Да ли је то била и прилика да кажете нешто о људима који су дошли из португалских колонија, из Африке?

Наравно. Моја породица дошла је из Африке 1975. године, тамо су рођени моји бака и деда, мој отац, тетке и стриц. Желео сам о томе да пишем због тог дубљег искуства у контексту европске историје, доживљаја другачијег од масовних миграција, које су се дешавале пре тога. Или ових данашњих. Због тога што су ти мигранти Португалци из Африке, који су оставили све за собом и дошли у Португал. То је сасвим другачије искуство. Али, то није све. Ту су и они које су затекли по доласку и са којима су се измешали. Породица моје мајке потиче из сиромашног дела Лисабона и укрстила се са придошлицама из Африке. Тако је створен сасвим нови свет, који раније није постојао. То је и мој свет.

Приповедач у вашем роману на једном месту каже да су Португалци морепловци и песници... То је лепа, али и подсмешљива опаска?

То је прилично иронична мисао. Свака земља има такве митове, за Португалце важи да су песници и морепловци.

Ваш јунак је изгнан из корпоративног света, изгубио је посао и вратио се фантазмагоричној свакодневици тог малог сиромашног лисабонског кварта. То су супротности два света?

Ситуација наратора умногоме заснована је на мом личном искуству. Може се рећи да живим између та два света. Онога у којем сам одрастао и онога у који сам отишао, због студија историје у Лисабону и запослења у једној компанији. Мислим да је то искуство међусветова такође и искуство наратора у мојој књизи. Све што се дешавало њему, на неки начин дешавало се и мени. Нисам имао намеру да напишем политичку књигу, али данас је све у вези са политиком. Чак и када избегавате политички израз, све може да буде протумачено на такав начин. Када је моја књига била објављена 2013. године у Португалу, економска криза била је на врхунцу и многи људи мојих година, и млађи, изгубили су своје послове и куће, вративши се родитељима зато што нису могли да приуште самостални живот. Нисам желео да се вежем посебно за ту ситуацију, била је то и подударност због које мој роман може да се чита и као слика тог тренутка у португалском друштву.

Један део романа састоји се у том познатом литерарном поступку набрајања, у овом случају имена такозваних обичних, малих, људи, али постоји и опсесија приповедача тренуцима пред крах Титаника или пад бомбе у Хирошими, када се у приватним световима све још дешава уобичајено. Да ли сте тим набрајањима, указивањем на те мале људе, истакли да у ствари увек и само они негде живе и страдају?

Хтео сам да кажем да је бољи начин разумевања историје и важних догађаја усредсређивање на приче обичних људи. Тако може да се схвати суштина једног доба, уместо неких сусрета и разговора моћника о битним питањима. Истина о Хирошими најпре се разуме преко приче некога ко је ту живео када је бомба пала. Док сам студирао историју, нису ме толико фасцинирале чињенице о ратовима и великим одлукама, већ су ме интересовале мале, приватне, историје људи. Тај осећај једног доба када читате о појединостима нечијег живота, шта је радио, кога је волео. Када сам писао о мигрантима из Африке, нисам желео да пишем о колонијализму као о политичкој теми, већ о стварним, одређеним, људима. Наравно, ту је неизбежан и шири историјски контекст, они су из Африке кренули због политичког догађаја и одлуке, због револуције су дошли у Португал. Али, у мом фокусу су људи, не португалски идентитет и слично. О историји и људима размишљам као писац, не као историчар, иако сам дипломирао историју.Пишете о тренуцима пораза, капитулације, када су Јапанци видели свог цара да маше белом заставом, и о царевој личној срамоти која је много већа од апстрактне срамоте нације... И у случају моћника занима вас тај приватни живот?

Да, цар је такође само личност, и од тог тренутка Јапанци су га препознали као таквог. Морао је да се спусти на земљу и призна пораз. Може се рећи да је тада представљао своје претке, као и све претходне цареве, али у моменту пораза он је био усамљени човек који је донео најтежу одлуку у животу. Мислим да човек који је понижен, скрушен, догађајима, то остаје у њему заувек. Било да је реч о цару или неком ко ради у неком хотелском бару. То остаје.

Добили сте неколико најважнијих португалских награда, једна носи име Жозеа Сарамага. Да ли је могуће не бити под његовим утицајем?

Могуће је. Наравно да осећам велико поштовање према Сарамагу и свему што је учинио за португалску књижевност. Једна од његових књига која ми је помогла да напишем свој роман зове се „Мала сећања” и мемоарска је. Иначе, мени омиљена. На неки начин, угледао сам се на њу због тога што је Сарамаго ту писао о вољеним људима, онима који су умрли. На тај начин литература одржава људе у животу. Али, мислим да је на португалске писце мојих година такође много утицао Антонио Лобо Антунеш. Али, морате да пронађете свој пут, морате „убити оца”. Такође, за мене су важни и писци Габријел Гарсија Маркес и Албер Ками.


Коментари2
c3987
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
To je kao Witgenstajnova ''teorija'' jezickig igara. Zamislite empiriske studije kod Kineza o jeziku i istoriji. Em ste zapisali jezicke igre odnosno hisorisko dozivljavanje u selu x kad oni izmislili druge igre i istoriju sledece godine.
Milenica
Nedostatak kritičkog razmišlja nas i vodi u ovaj besmisao i bezizlaz, ili bolje rečeno u propast. Potpuno je u pravu Amaral da nam čitanje pomaže da bol sagledamo sebe i svet koji nas okružuje.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља