четвртак, 19.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:42

Глумачке истине и лажи

Зорану Пајићу популарност је стига у 35. години. Каже да га то није променило, цени добар однос са колегама, својом публиком, a и спреман je да и даље напредује
Аутор: Љиљана Петровићчетвртак, 21.06.2018. у 13:00
Зоран Пајић (Фото Лазар Ковачевић)

Сећам се, само су ме позвали из продукције и рекли: „Снимаћемо серију, желимо да дођете на аудицију.” Послали су текст да се припремим. На проби сам прву сцену одиграо са глумцем Жарком Степановим. За њега се већ знало да ће играти Слобу Кокота, Николиног и Кристининог најбољег пријатеља. Видео сам да су били задовољни у комисији. Мада у то никад не можете да будете сто посто сигурни. Могу да буду јако љубазни, иако не задовољавате све критеријуме. Све је игра судбине. Одахнуо сам тек када сам сазнао да сам добио улогу Николе Исидоровића. А када сам чуо да се серија „Истине и лажи”, за ТВ Прва, снима више од десет месеци, мојој срећи није било краја. Осећао сам се као да сам добио милион долара од тетке из Америке.

Тако прича глумац Зоран Пајић, који је дипломирао на Академији уметности у Београду, у класи професора Предрага Ејдуса, 2004. године. Рођен је у Пожаревцу. „Јелена” је његова прва телевизијска серија, а „Кориолан” први филм. Данас живи судбину свих младих глумаца у земљи са малом, скромном продукцијом.

Под стакленим звоном

– Улоге које су ми понудили у хрватским серијама „Понос Раткајевих” и „Ружа ветрова” су обогатиле моје искуство. Ипак, копкало ме је зашто их не добијам овде – каже Пајић. – У једном тренутку сам помислио да можда не радим добро.

Али...

Ето, прошле године догодила му се серија „Истине и лаже”, прва велика улога на домаћој телевизији.

За свог Николу каже да је попут Петра Пана, који не жели да одрасте. Да живи под заклетвом положеном на матури са пријатељима да никада неће имати сталан посао, породицу, озбиљну везу...

– Ја сам син јединац. На известан начин, живео сам под стакленим звоном. У средњој школи сам имао око 120 килограма, био сам повучен. Од малих ногу заволео сам филм и позориште, а једина заједничка карактерна црта мог лика и мене јесте то што тежимо да будемо слободни. Што смо сачували дете у себи које воли да се игра и што држимо до својих пријатеља.

Чујемо још да су се Пајићеви родитељи бавили трговином у Пожаревцу, а сада су пензионери. У шали каже да је његов деда могао да буде одличан глумац. Када су му родитељи купили камеру, деда и бака су били „главни глумци” у његовим „породичним филмовима”. Мајка Милена обожава домаће серије и када би се разболео пуштала му је незаборавне „Камионџије”, тада је био најмирнији. Са тетка Миланком је ишао у позориште, у оделу, са лептир-машном. Глумачке свечаности „Миливоје Живановић” у Пожаревцу нису пропуштали. Омиљена представа му је „Трамвај звани жеља”. Завршио је гимназију у Пожаревцу, математику није волео. Због овог предмета је имао ноћу кошмаре. Плашио се писмених задатака.

Мој зуб

– Када сте јединац то је мач са две оштрице – прича нам. – Мајка и ја смо често разговарали. Одувек сам био свестан њене велике љубави. Јако је битно да се прича са децом. Ако родитељи дете осуђују, то код њега ствара осећај кривице, код детета креће љутња. Дете ће да тражи љубав на другом месту. Или ће бити деструктивно према себи и другима. То су опасне ситуације. Ја нисам имао због чега да постанем бунтовник, био сам обасипан љубављу у детињству. Због тога ми је било лако да изградим добар однос са Арсом, својим сином у серији.

Успут, препричаваo нам је анегдоту са снимања серије „Истине и лажи”. Примећујемо, воли да се шали на свој рачун.

– На сету, за доручак често имамо ролвиршле и доста, доста пецива, што ја волим да једем. Али, догоди ми се да се једног јутра пробудим и осетим да ми се круница зуба мрда. Ко ће сада код зубара, помислим. У понедељак не радим, па могу да одем тада. За доручак узимам једну, другу, трећу ролвиршлу, ух прија... Чујем из режије јављају да почиње снимање, а ја баш у том тренутку осетим да имам рупу између два зуба. Да ли је могуће да сам прогутао круницу? Бојану Ординачев замолим: „Дођи Бокице, погледај?” Она се слатко смеје, а ја у паници. Снимао сам сцену у којој се љубим са Јаном Илић. Јана, коју јако волим и ценим, шалила се како неће да се љуби са мном. Ух, цео дан сам био без зуба. Све време сам размишљао како немам зуб. Нисам могао да се концентришем на улогу. Одмах сам заказао преглед код зубара, залепили су ми круницу.

Монолог као азбука

Питамо га како му се догодио филм „Кориолан” и какве утиске носи са снимања редитељског првенца глумца Рејфа Фајнса:

– Лепо искуство. Први пут сам на кастингу разговарао са редитељем. Код нас то није правило. Фајнс је желео да нас све упозна, као глумце и приватно. Наш разговор је био пријатељски присан. Причали смо о филму, главном лику, војсковођи Кориолану, колико је у животу једног мушкарца битна мајка. Када се завршио разговор помислио сам: добро не морам да добијем улогу. Са Фајнсом сам разговарао о емотивним мотивима, о ономе што покреће човека да буде креативан и препознали смо се.

Прошло је неколико недеља, добијам позив да урадим сцену са Фајнсом. Добио сам два монолога и научио их како азбуку. Нисам желео да се обрукам. Даље се зна, ту улогу је добио Славко Штимац. Мени су дали другу улогу, био сам војник под командом војсковође Ауфидија, кога је играо шкотски глумац Џерард Батлер.

Зорану Пајићу популарност је стига у 35. години. Каже да га то га није променило, труди се да остане оно што јесте, цени добар однос са колегама, својом публиком, а и вредан је, амбициозан и спреман да и даље напредује. Окушао се и као водитељ јутарњег програма на Плеј радију. У своју биографију је уписао и серије „Бела лађа”, „Јесен стиже, дуњо моја”, „У сосу”. Тренутно игра у позоришним представама „Црвена” у Битеф-театру и у „Сумњивом лицу” Рефлектор театра. Гледаћемо га до 15. јуна у серији „Истине и лажи” а онда иде на мали, заслужени одмор до августа за када је заказано снимање новог циклуса. Каже да су за крај ове сезоне припремили „слатко изненађење”.

И поручује: будите уз „Истине и лажи”...

Комплимент Џесике Ланг

На снимању свог другог филма „У тајности” наш саговорник је упознао глумицу Џесику Ланг, која му је тада дала комплимент да добро говори енглески језик.

– „У тајности” се снимао у Будимпешти, пре четири година – каже Пајић. – Иако је моја улога била мала, по мене су послати кола. „Немојте само због мене? Не, шаљемо вам ауто.” У високобуџетним филмовима се зна шта ко ради и шта треба да ради. Нигде не шкрипи. Сместили су ме у скуп хотел. Помислио сам: што је лепо бити глумац! Тада сам осетио чари глумачке професије. Имао сам свој трејлер на ТВ-у. Код нас је тешко радити, али жар је исти, у томе нема разлике.

Џесика Ланг има сјајно држање. Када прође поред вас не можете а да је не приметите. Сви се окрећу. Жене, мушкарци, млади, стари. Носу велику харизму. Иначе, врло је љубазна особа, не глуми величину.


Коментари0
c4779
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља