Неурохирург, професор Медицинског факултета у Београду и директор Неурохируршке клинике Клиничког центра Србије, проф. др Милош Јоковић признаје да је увек волео изазове, али не крије да је многе одлуке у животу донео тек после дужег времена, када је сузио изборе. Тако је у Ариљу током гимназијских дана, на природно математичким смеру, волео физику, хемију и биологију и једино веровао да неће уписати – студије медицине. Онда се у завршном разреду предoмислио и уписао баш медицину, верујући да је себи „купио” још времена за одлуку чиме ће се бавити у животу. Да ли то значи да је по природи неодлучан?

– Не, напротив, врло сам одлучан, али волим да имам више могућности, које временом сужавам. После завршене гимназије уписао сам медицину у Београду и ишло ми је фантастично. Знао сам да је студирање медицине тешко, да долазим из малог места, да морам да завршим на време... Прве две године, признајем, мада ме је мало срамота, даноноћно сам учио, створио добру базу знања и све је потом текло лако. При крају студија заволео сам хирургију и долазио поподне код професора Александра Баљозевића, који је важио за незгодног и некомуникaтивног. Нисам ни помишљао на каријеру у Београду, знао сад да морам да се вратим у мој крај, у Ариље – каже наш саговорник.

Тако је и било: вратио се у мало место где је од хируршких грана, једино могао да се бави гинекологијом, што му је директор понудио.

– Тако сам прихватио да будем гинеколог. Убрзо сам отишао у војску, али кад сам се вратио, тај човек је напрасно умро, па сам изгубио могућност да добијем специјализацију из гинекологије. Али то ме није погодило, донео сам одлуку да пређем у Ужице, где се планирало отварање неурохируршког одељења. Увек сам волео изазове, а онда ми је одобрена специјализација из неурохирургије у Београду. Пошто сам знао да ћу се вратити у Ужице, много сам морао да радим, па сам ваљда нешто и научио – каже др Јоковић.

При крају специјализације, доајени наше неурохирургије, професори др Васа Антуновић и др Бранко Тајсић, питали су га да размисли ипак о преласку у Београд. Пристао је, али је четири године сваког викенда одлазио у Ужице да „одради” своју специјализацију, а онда је примљен на Неурохируршку клинику, којом руководи пуне четири пуне године.

Данас је наш саговорник и сам професор Медицинског факултета у Београду. Сматра да је велика животна привилегија некога учити и усмеравати. За данашње студенте каже да су другачији од његове генерације.

– Стари разлог, жеља да се буде доктор, остао је и данас. Али, другачија је мотивација студената. Осликава стање у друштву и систему. Има међу студентима оних који су веома заинтересовани и оних који нису. Кад станем пред њих, увек рачунам на ове заинтересоване... Истина је да неки уписују медицину у Србији, а планирају да раде у иностранству. Схватили су да и као лекари почетници могу да се запосле у Европи, лако се нострификује диплома, чак и у Америци, а студирање у Србији је јевтино – примећује.

Веровање многих – да су ове студије тешке, али исплативе, јер после 10 година одрицања и учења, лекар постаје господин за цео живот – наш саговорник руши:

– Нисте господин до краја живота. Данас сам урадио само две операције, сутра имам три на програму. Прекосутра, такође, три... Радни дан ми почиње пре седам.

Има ли, заиста, потребе да директор клинике ради по две или три операције дневно? Да ли то значи да неурохирурга у Србији нема довољно?

– У свету се сматра да је неурохирург искоришћен ако годишње има 100 операција, а ми у Београду на Неурохируршкој клиници у просеку имамо толико, али, неки доктори оперишу више, неки мање... За сада има довољно хирурга ове специјалности, међутим, чињеница је да број пацијената са туморима мозга расте. Још не можемо да утврдимо да ли је то последица НАТО бомбардовања или значајно боље дијагностике, чак и у мањим местима у Србији. Раније су људи умирали а да нису ни знали да имају тумор – подсећа наш саговорник.

Др Јоковић је добро упамтио реченицу једног од својих учитеља, да сваки хирург оног дана кад пред улазак у операциону салу не осети страх, треба да престане да оперише.

– У сваку оперaцију мозга мора да се улази са дозом недоумице како ће протећи. Понекад се заиста у тренутку догоди нешто непланирано, одмах мора да се прави заокрет, тражи друго решење – каже др Јоковић, који се бави спиналном хирургијом, кичменом патологијом и туморима на мозгу.

Додаје да је диван тренутак када се све лепо заврши, када лекар неком спаси живот или га реши болова.

– Постоје наравно и другачије ситуације: када морате да саопштите да је тумор злоћудан или да излечења нема. Оперативне технике су много узнапредовале, некада је смртност и инвалидност после операција тумора на мозгу била много већа него што је данас – подсећа.

За четири године, уз подршку и помоћ Министарства здравља, многе идеје и иницијативе лекара са клинике су реализоване: отворени су Центар за гама нож и Дневна болница, уз помоћ великог броја добротвора, а ускоро почиње и обнова операционог блока. Због многих ружних написа у медијима о корупцији у здравству, др Јоковић категорично тврди да на Неурохируршкој клиници КЦС у Београду ни за операцију, ни за преглед, болесном човеку не треба веза.

– Молим вас, тако поручите читаоцима! Не знам за друге, али за ову клинику то тврдим, упркос негативним коментарима. Не треба гледати негативно, да неко неће бити прегледан и оперисан, јер је сиромашан или нема везу. Свако ко је доживeо непријатност може се обратити лично мени. Има хирурга који у медијима тврде да не излазе из операционе сале, а сви на клиници знамо да није тако. Само када пацијент тражи да га оперише одређени неурохирург, који је пребукиран, мора да сачека две до три недеље – тврди др Јоковић.

Неурохируршке операције просечно трају између два и три сата. То тражи добру физичку кондицију. Занимљиво је да скоро све операције на мозгу хирург оперише – седећи, једино се кичма оперише стојећи.

Неурохирургија је најтежа специјализација и физички и психички, па наш саговорник истиче да је лекарима неопходан спорт, али и све оно што им снижава ниво стреса. Тако он „батерије пуни” у родном Ариљу.

– Од стреса се браним фудбалским утакмицама са другарима и тенисом, а скијање ми је највећа страст. Опасно скијам! Научио сам у селу, на дрвењацима, а сада скијам по Србији, у Аустрији и северној Италије. Дружим се са пријатељима из гимназијских дана, од четворице најближих, нас двојица смо лекари. Седимо под крошњом дрвета, уз јело и причу уз Рзав, купамо се у најлепшој реци на планети – каже др Јоковић.

Поносно показује фотографије са уручења награде „Почасни грађанин Ариља”. Шта је урадио за место из којег је потекао да заслужи ово признање?

– Па, лечио сам пацијенте, шта сам друго могао да урадим... То ми је најдража награда. Знате, велика је ствар када вас цене у средини из које сте потекли. То што сам професор Медицинског факултета или директор Неурохируршке клинике ми је професионално признање, а ово из Ариља – људско!

Старији син др Јоковића је завршио менаџмент, а ћерка је хтела да студира медицину, али после татине приче шта носи медицина и после проведене школске године у Америци, предомислила се и одлучила за економију.

Ужива у путовањима и мотору

– Највеће моје богатство су деца, посао и моја путовања. Све континенте сам обишао. Имао сам срећу да као студент много путујем, сам или са другаром. Када сам завршио студије и постао апсолвент, отишао сам у Лондон и два и по месеца радио, прво као собар у хотелу, а онда сам прешао на грађевину за четири пута већу плату. То ми је омогућило да пропутујем целу Енглеску, Шкотску и Европу, а следеће године сам отишао у Америку. Опет сам радио месец и по дана, а онда сам пошао од Чикага, дошао до Западне обале, спустио се до Мексика и Источне обале – каже др Јоковић.

Открива и да су његова страст: мотори.

– Уживам у вожњи мотора. Истина, пао сам, имао повреду, али то се може десити и на скијању или при некој активности. Возим пажљиво – додаје.

Показује и слике са косидбе, у Милићевом селу, између Пожеге и Ариља.

– Кад косим не позирам, мада признајем нисам могао да држим темпо са мојим земљацима. Одустао сам пре краја.