среда, 26.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:09
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 23. ЈУНА

Како смо могли без музеја

петак, 22.06.2018. у 12:50
(Фото Анђелко Васиљевић)

ПОСЛЕ 15 ГОДИНА

Стиче се утисак да је било потребно још месеци да се све доведе у ред. Запослени у Народном музеју кажу да је реалнији датум био Божић, али одлучено је да буде Видовдан. Народни музеј биће тада отворен и то је најважније

Остало је још пет дана до званичног отварања Народног музеја – 28. јуна у 21 час.

После 15 година, колико је била затворена стална поставка, музеј ће бити отворен за посетиоце у касним вечерњим сатима када се заврши званичан програм. Тиме ће бити стављена тачка на вишегодишњу националну срамоту.

У Народни музеј ушли смо у понедељак 18. јуна. Унутра су мајстори, вредни кустоси раде, постављена је била делом само збирка средњовековне уметности. Затичемо кустоскињу Гордану Станишић како поставља збирку југословенске уметности до педесетих година 20. века. Не пуштају нас да сликамо све.

Кажу, није уобичајено док је поставка у току. Слике су, колико смо навирили, још биле на поду, неке спаковане. Стиче се утисак да је потребно још месеци да се све доведе у ред. Рок је био кратак, јер последњи грађевински радови почели су у јулу 2016,  а завршени 31. марта ове године! Запослени у Народном музеју кажу да је реалнији датум био Божић, али одлучено је да буде Видовдан.

Народни музеј биће тада отворен и то је најважније – да поново ради музеј.

Кроз здање ове националне институције води нас Лидија Хам, виши кустос и особа задужена за односе са јавношћу. Улазимо из правца Трга републике, мада ће ту бити излаз.

Улаз за посетиоце планиран је из Васине улице. Индивидуална улазница коштаће 300 динара, а недељом ће улаз у Народни музеј бити бесплатан.

Марија Ђорђевић

Сами бирамо да будемо медиокритети

Када сам 1958. први пут, након дугог путовања аутостопом дошао у Југославију, сретао сам сиромашне људе који су ме позивали у своје куће, намештали ми кревет, хранили ме. И онда је дошао момент када смо, иако само неколико година стара трупа, били позвани на Битеф, каже редитељ Еуђенио Барба

Еуђенио Барба са Дијаном Милошевић (Фото Наташа Новаковић)

Еуђенио Барба, редитељ пореклом из Италије, 1964. године у Ослу основао је Один театар, једно од најстаријих и најчувенијих позоришта  на свету. Две године касније Один театар се из Осла преселио у Холстебро, мали град на северу Данске, где се налази и данас, променивши име у Нордијска театарска лабораторија – Один театар. Чланови Один театра долазе из једанаест земаља и са три континента. Поред креирања и продукције представа, Один театар има и низ других активности, као што су педагогија, гостовања, организација и продукција фестивала, рад са различитим друштвеним групама,  издаваштво, филмска продукција и многе друге.

Еуђенија Барбу срећем на Интернационалном театарском фестивалу у престоници Трансилваније Сибијуу, једном од највећих и најзначајнијих позоришних фестивала у свету. Один театар игра своју представу Дрво и, као током све 54 године постојања Один театра, Еуђенио Барба је присутан на свакој представи, где лично уводи и смешта гледаоце да би се на крају и сам сместио поред излаза и са пажњом пратио дешавање. Разговор водимо у парку, где на његову жељу седимо на клупи на сунцу, које овај велики уметник и изузетан човек, потпуно младалачке енергије, упија.

Дијана Милошевић

 

Повратак  Улаја

Свакако да публицитет који прати ову изложбу произлази из чињенице да је Улај био члан најпознатијег дуета перформанс уметности –  са Марином Абрамовић

Поново у слози:  Марина Абрамовић и Уве Лајсипен- Улај (Фото Ембер Хуа)

Специјално за Политику из Њујорка
Улај, пионир уметности перформанса седамдесетих година двадесетог века, последњих година поново задобија пажњу светске уметничке јавности. Њујоршка галерија Боерс-Ли организовала је његову самосталну изложбу, на којој су изложени рани полароиди, легендарни видео-записи перформанса изведених са Марином Абрамовић, као и неки новији радови. Узбуђење локалних арт блогова, као и известан патос пратили су извештаје о Улајевом првом повратку у центар света уметности – након више од 25 година – када је у мају 2016. учествовао у пројекту Watermark са Јашом, словеначким мултимедијалним уметником. Уметников хијатус у извођењу перформанса, као и потреба да се његово изузетно значајно дело реконтекстуализује у савременој историји уметности условили су велико ишчекивање медија, али и уметничког тржишта. Овог маја, Улајева обимна изложба оправдала је то интересовање, указавши на акутну релевантност његових раних соло радова у савременом контексту представљања сопства и родних идентитета.

Свакако да публицитет који прати ову изложбу произлази из чињенице да је Улај био члан најпознатијег дуета перформанс уметности –  са Марином Абрамовић (од 1976. до 1988).

Јована Стокић

РЕАГОВАЊЕ

Чланак ка чланству

Да ли се чује шта о Рајићевој говоре живи људи Београда, у коме нису сви само јуришници у куповину? Да ли међу Београђанима има ликовно и на све друге начине издашно образованих људи којима је блок у Рајићевој својим капацитетом, многима и изгледом, синоним насиља над Београдом?

Поводом текста Културна моћ архитекте Борислава Стојкова, Културни додатак, 9. јун 2018

На све оно проблематично што се у Београду дешава последњих година, са непоправљивим градњама неумесних намена и капацитета, надовезују се пи-аровски упади какав је и ода Борислава Стојкова новоотвореном тржном центру Рајићева, објављена 9. јуна у суботњој Политици. У време када су Београду неопходни здрав разум и јасност резоновања, добисмо, по обичају упрошћавања који наша средина има, наводни јавни суд о Рајићевој сведен на личну фасцинацију.

Стојковљев текст, својим профилом и пасусима, уопште није добацио до категорије архитектонске критике, а вероватно је то желео бити. У питању је ординарни промотивни текст којим се на одређеном месту и у пожељном тренутку слави нечије дело. Текст јасно исказује да његов аутор, осим салви дивљења ауторима и неумесно честих понављања њихових имена, не оперише апаратом који је потребан читалаштву за уверљивост. На све је окачен још и наслов Културна моћ архитекте, који целу причу види у сфери у којој је велика већина Београђана не налази.

Постоји читав низ аспеката трговачко-угоститељског комплекса у Рајићевој које Стојков у свом тексту или пренаглашава или, супротно томе, ни не наводи.

​Бојан Ковачевић


Коментари5
11921
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Борис
Тај најгори народ даде Теслу, Пупина и Миланковића...
Siki
Postoje deca koja nikada nisu videla muzej.Postoje zaposleni koji nista ne rade,a primaju plate iz Muzeja.Postoje politicari koji su profitirali pricom o Muzeju.Postoje muzeji u svetu,a kod nas?
Мила
Како смо могли без музеја? Нисмо могли али су нас окупационе власти (скоро) убeдиле да јесмо...
Nena
Malo je 15 godina za renoviranje, trebalo je da se otvori za Bozic. Koje godine? 2030? 2045?
Бане
Што нисте звали нашу браћу Немце да отворе музеј? Бомбама. У њиховом културном стилу. И откуд нама музеј кад смо најгори народ на свету?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља