среда, 20.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:59

Имам више слика у немачким него у српским музејима

Највећим добитком сматрам живот у земљи која поштује уметност, иако признајем да је храбро са 60 година, колико имам, отићи у другу средину, каже сликар Никола Жигон
Аутор: Биљана Лијескићпетак, 22.06.2018. у 22:00
Никола Жигон: изложбу посветио мајци, недавно преминулој глумици Јелени Жигон (Фото: Анђелко Васиљевић)

Са плавим шеширом, у свом белом ауту, уметник Никола Жигон увек има осмех на лицу, а сећања претаче у слике, апстрактне оријентације. Покушај да се паркира у београдској гужви завршио се тако што заједнички, успешно, померамо контејнер са дела паркинга. Док испијамо кафу у „Малом принцу” познаници прилазе да поздраве Жигона и коментаришу његову актуелну изложбу која се до 30. јуна под називом „Као да је било некад” одржава у Галерији „X витамин” (Студентски трг 11) у Београду.

Путовање кроз сопствену меморију Жигон је остварио сликајући у претходне две године платна великих формата, са занимљивим насловима као што су „Ми мењамо дан за ноћ”, „Небо се отворило, „Улични ходач”, „Филигрански плочници” или „Идуће године пуним 60”, рад из 2017. који се поклапа са његовим биографским подацима. Посвећеност уметности аутор дугује породици, мајци Јелени, оцу Стеви и сестри Ивани који су својим талентима обележили нашу културну сцену. Факултет ликовних уметности наш саговорник је завршио у Београду и у почетку се бавио цртежом, потом видео-артом, инсталацијама.

Живео је и радио у Паризу, био је ексклузивни члан престижне галерије „Пром” у Минхену, која више не постоји. Али оних који воле његова дела у Немачкој има и план је да убудуће Никола Жигон живи на релацији Минхен – Београд. Његове слике откупило је више немачких музеја, а присутан је у бројним приватним колекцијама Европе и Америке.

– Актуелна изложба „Као да је било некад” у Галерији X витамин, коју храбро води Ксенија Маринковић, историчар уметности, има асоцијацију на време којег се сећам по групи „ЕКВ”, чија се песма тако зове. То су моја интимна сећања, али сам схватио да то исто памти и читава моја генерација. Нису то омажи, већ моје лично виђење тог времена до деведесетих година које памтим и по „Партибрејкерсима” или Џонију Штулићу, али и по мом професору Стеви Кнежевићу и Иви Погорелићу. Било је то лепо време кад сам био млад и кад се стварала добра култура и урбана уметност у Београду, праћена и подржавана. Ова изложба није жал за прошлим, већ за тим што тако нешто немамо и данас. То је било време позоришта, вајарства, сликарства, концерата, фестивала. Београд је био светски центар културе. Ипак, пре свега, ову изложбу сам посветио мајци која је недавно преминула. Она није видела ни једну од садашњих слика, стално је говорила да ће доћи у атеље, али живот понекад другачије распореди ствари – каже сетно Никола Жигон.

Никола Жигон: Док су моји родитељи играли на Дубровачким летњим играма, ја сам као дете цртао у атељеу Милована Станића

О почецима и опредељености за сликарство наводи да је уметник Милован Станић из Дубровника допринео да се он бави овом врстом уметности данас.

– Док су моји родитељи играли на Дубровачким летњим играма ја сам као дете у Станићевом атељеу цртао. Потом ме моји професори током студија нису условљавали, могао сам да радим онако како сам хтео. Цртежом сам се највише бавио, а окренуо сам се апстрактном сликарству под утицајем Париза и струјања у савременој уметности. Моја бела фаза је кренула мало пре Француске, а потом су уследиле две изложбе у Паризу и наставио сам дуго на такав начин да сликам. На актуелним радовима сам додао боју и ту су пред вама моје обојене, беле слике – истиче наш саговорник.

О плановима додаје следеће:

– Наставићу да стварам истим темпом и са истим осећањима. У септембру ћу са овом изложбом гостовати у Цириху, а после идем у Минхен и живећу неко време на релацији Минхен – Београд. У Немачкој се налази круг мојих колекционара. Минхен је некако више прихватио моје сликарство него Београд, тамо сам као код куће. То поштовање Немаца према уметности нисам доживео нигде, ни у Француској, ни у Португалу. Тамо људи уживају у изложби, купују дела која им се свиђају, нису оптерећени именима. Желе да се упознају са аутором, разговарају са њим. Сматрам највећим добитком да будем у земљи која поштује уметност, иако признајем да је храбро са 60 година, колико имам, отићи у другу средину. Рећи ћу само да имам више слика у немачким, него у српским музејима.


Коментари3
2d2fd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

BOSKO TOMASEVIC
Radujem se uspehu gospodina Žigona iako njegove radove nisam video. No, znam šta znači uspeti u inostranstvu, a u državi u kojoj ste rodjeni biti manje poznat. S jedne strane ste na tu činjenicu ponosni, s druge strane - to, ipak, boli. Takodje, znam šta znači otići u inostranstvo, pogotovo kao umetnik, to uistinu jeste hrabrost, ali nije bez razloga rečeno da Bog hrabrima pomaže. Puno daljeg uspeha, gospodine Žigon.
Jovan Milanovic
Bas skromno, slike u muzejima ...
Dusan Jovanovic
Ako ako Cestitamo

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља