четвртак, 19.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:16
БЕГ ЗА ХАВАНУ (1)

Слобода лутања са ранцем на леђима

Нисам ја отишао да бих зарадио више, ни зато што много волим Америку. Отишао сам да бих видео више. Не знаш ти за понижавајуће редове испред амбасада, не знаш за несташице струје, не знаш за ратне профитере, не знаш за много што шта. Оставио сам факултет, породицу, земљу, живот... само да бих нешто видео од овог света. И не дам то никоме! Никоме!
Аутор: ​Предраг Рудовићсубота, 23.06.2018. у 17:34
Фото Пиксабеј

- Колико смо ти дужне брате?

- Сувише сте лепе да би имале рачун...

Са смешком на лицу ваде напојнице и остављају по пар долара на шанк.

- Срећан ти онда пут и шаљи нам слике. Јави се ако можеш, недостајаћеш ми, каже ми Аријана уз загрљај пред одлазак.

- И мени... и чувај се тамо... немој да те украде нека Кубанка, додаје Сафир. Шта ти каже Ре?

- Ма пути.., бесна је што идем.., не знам како ћу да изгурам ово вече....

- Не бринем ја за тебе, одосмо.., чувај се.

Лепотице су отишле кућама а ја сам наточио себи једно пиво и наставио да чистим шанк. Како је љута ваљало би ми и неколико вискија да испијем до краја. Да се спремим за остатак вечери.

Живот понекад сурово суди, ствара чудаке од нас, бића неразумљива ни онима које волиш више од живота. Или можда само мислиш тако. Можда би се одрекао баш свега када осетиш неизмерну, најискренију и најчистију љубав! А опет, љубав није узимање него давање. Ако бих и одустао од својих лутања сумњам да би пустињска лепотица имала истог човека поред себе. Сигуран сам да не би, досадио бих јој, не би волела оно што сам постао. Сигуран сам у то исто као што сам сигуран да јој младе године не дозвољавају да то схвати.

Фото Писабеј

У кућу сам ушао на прстима, надајући се да је већ задремала. Скоро спакован ранац чекао ме је поред кауча, на њему новчаник са пасошем, кеш, одштампане карте за сваки случај. Призор који је сваких неколико месеци постао награда за све што сам у животу жртвовао, одбацио, оставио, променио. Моји мали бегови у различите светске забити без плана, без циља, пуко слетање у непознату земљу и потпуна слобода.

Ваљало је допаковати још пар ствари а имао сам још неколико сати до поласка па сам отворио конзерву „короне”. Последње провере за сваки случај, и напокон је све готово. Могу да одахнем и отворим још једну уз пригушену светлост лампе, да се мало опустим а да не задремам. Пуштао сам мисли да лутају по помрачини собе све док се са угла ходника није појавила силуета умотана у пиџаму, моју мајицу и Богом дану дугу риђу косу, пркосног става и бесног погледа.

Колико само енергије и беса у погледу. Да се ћутањем и погледом убија одавно бих био мртав. Склизнула је кроз помрачину и склупчала се у фотељу преко пута мене.

Ћутање је игра у којој је поражен онај ко први проговори, али доста ми је тврдоглавих победа, изгледа да старим, бољи ми је пораз него мучење.

- Недостајаћеш ми, то је само недељу дана...

Пањ би чини ми се проговорио пре бесне Јеврејке. Почастила ме је са још неколико тренутака беса и стрељања погледом.

- Неће ово ићи овако, неће. Мислила сам да могу да поднесем али не,  неће ово ићи. Ово је последњи пут. Не могу ја да будем зрелија од тебе.

Добро, бар је проговорила, сад нека се лепо извиче на мене и нека се мало смири.

- Душо, овај, помери се с места, да не да Бог да ми је последње. Лепо сам те молио да кренеш са мном, и овај и сваки претходни пут. Молићу те и сваки будући.

- Поћи ћу кад будеш почео да путујеш ко сви остали нормални људи. Кад резервишеш нормалан хотел, кад изабереш неку сигурну земљу за путовање, кад знам унапред где идеш и шта радиш, кад престанеш да умишљаш да си тинејџер који може так тако да јурца около са ранцем на леђима.

- Куба је срећо, изузетно безбедна земља.

- Куба безбедна?

- Па то је полицијска држава. Полицијске државе су најбезбедније. То ти је мафија на власти која не трпи никакву другу конкуренцију. Нема криминала.

- Мислила сам да бар комунисте мрзиш.

- Мрзим ја комунизам. А комунисте жалим, ко и све људе што волим и жалим. Пате се бездушници на овом свету, покушавају да нађу пуноћу тамо где је нема. Мисле да могу да стварају без Творца.

- Види ти мог филозофа...

Требало ми је појачање. Устао сам и наточио дупли скоч и вратио се назад у фотељу.

Пецароши на Куби (Фото П.Р)

- Баш ми те жао, наставила је са сарказмом. Мораћеш целу недељу виски да замениш за рум.

- Али је зато пиво колико чујем одлично. А рум иначе пијем кад се нађем на Карибима, атмосфера чини да ми прија. Што се жестоких пића тиче ту сам једино космополита. Пијем све од вотке, преко рума, џина и текиле до разноврсних ракија брендија и вискија. Никада не упознаш душу једнога народа ако не пробаш и локалну брљу. А што се филозофије тиче, мене су на факултету прозвали Аристотел, толико о томе.

А сад ме пажљиво слушај. Постоји једна једина ствар коју нико не може да ми тражи, коју никоме не дајем, а то је ово што сада радим! Једна једина! Ова путовања су мој живот, и док путујем ја живим!

Ја сам младост провео у земљи која је тада била слична оној у коју идем. Знам ја добро шта значе беда, несташица, изолација. Добродошла у Србију деведесетих и у моју младост. Је л` ти мислиш да сам ја све тамо оставио и отишао у свет само да бих зарадио више? Мени срећо ако ниси укапирала до сада ништа од онога што имам не треба, само здравље и голи живот. 

Нисам ја отишао да бих зарадио више, ни зато што много волим Америку. Отишао сам да бих видео више. Не знаш ти за понижавајуће редове испред амбасада, не знаш за несташице струје, не знаш за ратне профитере, не знаш за много што шта. И буди срећна.

Оставио сам факултет, породицу, земљу, живот... само да бих нешто видео од овог света. И не дам то никоме. Никоме! Тражи од мене све друго и даћу ти, али овде је граница после које престајем да постојим.

Олдтајмер у Хавани (Фото П.Р)

А што се удобности тиче, не пада ми напамет да се завлачим по „all inclusive” резортима, да ме около водају туристички водичи у колони са изнемоглим западноевропским бабама, да одлазим у земље у којима ни не видим локалне људе изузев собарица, конобара, батлера и бел боја.

Што сам ја бољи од било кога? Идем да шетам непознатим булеварима у којима нема ама баш никога ко би ме познавао, да пијем са тамошњим испичутурама, да једем што и остали свет, да осетим туђу радост и патњу. Идем да се свима наплатим за оца кога нисам имао, за лудог ујака, за све будале које су ме остављале, малтретирале и зајебавале.

Идем да бар недељу дана дишем. Да се не давим овде у овој проклетињи од лажних осмеха, извештачених умова и психопатских манира. Идем да живим. И да будем човек.

Поносан на себе због овог монолога завалих се назад у удобност кауча и испих скоч до краја. Чекао сам реакцију и она је ускоро стигла, одмах пошто је на мом телефону запиштала порука.

- Заборавих да питам, која те од твојих барских „сестара” вози на аеродром?

- Немој да си цинична, молим те. Ја ни са једном од њих никада не бих имао ништа. И ако баш мораш да знаш, Тринити.

- Тринити, Тринити, је л` јој то право или „уметничко” име?

- Право. И молио сам те да не покушаваш да ми прекидаш пријатељства.

- Не дирај ми путовања, не дирај ми „пријатељице”.

- Погледај се некада у огледало, и почни мало да мрзиш своју лепоту. Не да ти да схватиш многе ствари. Не дира се у туђе животе ако са некима планираш живот Ре. Не избацујеш ништа из њих, немаш право на то. Једноставно се и ти уградиш у њих, заволиш све оно што је у њима било пре тебе. Ја од тебе никада нешто слично нисам тражио.

Волим те, и волим сваку твоју ману Ре. Следећи пут идеш и ти са мном, да се научиш слободи лутања са ранцем на леђима. Одабраћемо неку егзотичну земљу, можда Еквадор, или Камбоџу, завршавао сам облачећи јакну и подижући ранац. Тринитин ауто био је паркиран испред улаза.

- Морам да кренем. И загрли ме, немој само тако да ћутиш. Не ваља ти да бесна испраћаш људе на пут.

Склупчана у фотељу упутила ми је поглед беса, одобравања и љубави. Док сам полазио ка вратима искочила је из фотеље и лагана као сенка обесила ми се о врат.

- Јављај ми се стално. Рекао са да тамо нема ни интернета, ископај га,  нађи начин да ми се стално јављаш, прошапутала је сузних очију.

- Теби бих се јавио и са онога света. Хајде, зачас прође недеља. Видимо се...

Спустио сам јој пољубац на усне, подигао ранац и изјурио из куће. Тринити је упалила мотор и ауто је склизнуо у мрак.

- Јеси преживео братац? Ја бих те убила.

- Јесам али једва. Следећи пут сигурно нећу. Жао ми је, али шта да јој радим. Ја другачије не умем да живим.

- Имамо довољно времена. Да свратио до града успут на по једну?

- Наравно да ћемо да свратимо на по једну.

 

Предраг Рудовић


Коментари16
f9020
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Natasa
Ja ovako kao ti putujem po svetu sa verenikom. Nijad ne putujemo planski nego uvek u neizvesno, pa smo tako zavrsili u pritvoru u Maroku, bezali smo od narko dilera u Liberti Sitiju, izgubili se u pustinji u Tunisu, a u Izrael sam otputovala sama jer njemu nije dozvolio sudija da izadje iz zemlje... Naravno uvek zajedno. Jeste da je interesantno, ali sve do jednom...
Putnica
Divan tekst! Ja sam takođe otišla u beli svet, s jednim koferom doduše, i jednim praznim rancem gde mogu smestiti to nešto malo iz kofera. Radim svakog dana posao koji me i ne ispunjava, al koji je doneo mnogo ušteđevine i predivan rentiran stan koji u Srbiji nikako ne bih priuštila sebi. Žudim za daljim kretanjem jer sve ovo samo radi novca nema poentu. Nisam došla zarad novca već zarad života! Nemam cilj i ne znam u šta da uložim ovo što imam, a skupljam snagu da se osmelim i sama upustim u neku backpack-ersku avanturu naredne godine! Možda tada spoznam neku suštinu života, ako je uopšte i ima. Hvala ti na ovim redovima! Ulivaš nadu da mi sa srcima lutalica nismo sami na ovom svetu.
Panurgije
"А што се филозофије тиче, мене су на факултету прозвали Аристотел" ... E moj zemljache, sve je jasno. Nego kad si tu gde si, vidi kako se pravi "Cuba libre". Pa onda mozzesh da dodash i da si bio na studijskom putovanju.
miroslav
Važna je sloboda i doživljaj slobode. Biti slobodan ne isključuje voleti i biti voljen. Lično mislim da većina veza i brakova propadne zbog uskraćivanja slobode. Veze i brakovi propadaju i zbog pokušaja da napraviš nešto drugo od onoga što imaš, što si sam odabrao ma početku veze. Srećan put putniče, lep je ovaj svet. Ako baš hoće neka nam sve uzmu, osim zdravlja, slobode i doživljaja.
Mile Kifla
I sta ,to....,sa rancem na leđima, nisi imao u Srbiji... Pa vidi ja tako putujem Srbijom i nista nisam manje slobodan od tebe. Sve je u glavi moj zemljace.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству
Мој живот у иностранству

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља