субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:54

Марина Абрамовић у Београду

Од јесени 2019. Музеју Савремене уметности ретроспективна изложба „Чистач” славне уметнице с ових простора, која је узбуркала мртво море сликарства с краја на крај света.
Аутор: Драгана Букумировићсубота, 23.06.2018. у 22:00
Потпис Марина Абрамовић (Фото: Википедија )

После седам европских градова најславнија уметница перформанса са ових простора враћа се родном граду, где ће најесен у Музеју савремене уметности на Ушћу, бити отворена њена ретроспективна изложба. Словенци су је имали још пред двадесет година. Било је крајње време да се Марина врати свом граду одакле је пошла у свет.

Док су други сликали, Марина је померала границе уметности. Мало ко се тако поиграо мисијом уметности. Узбуркала је море сликарства, с краја на крај света.

Док су њене колеге искушавале боју, материјал, мотив или перспективу, у атељеима и сликарским колонијама, она је одложила кличицу и штафелај, и у ту авантуру заложила све што је имала: тело и дух.

Оставила је све школе, правце, теорије или узоре и пошла својим путем.  Атеље јој је био галаксија, а сликарско платно тргови, улице и музеји широм света.  Уметности се дала – од главе до пете – и још малчице више. Себе, у уметничко дело претворила, потчинила публику ослободивши је улоге сиве масе и немог посматрача. 

Ослањала се на змије, тибетанске древне мудрости, урањала у спиритуалне технике и надчулно, обилазила најудаљеније кутке земљине кугле, чак и руднике у Бразилу, живела четири године са љубавником у аутомобилу, искусила пустиње и домороце, прошетала Кинеским зидом...

Где није била само да би упила енергију и предала је публици која је за њу материјал као што је стена за скулптора. Ова алхемичарка устоличила је перформанс као цењени жанр и посегнула за инсталацијама када ни најсмелији духови нису умели да га потчине.

Натпросечно даровита, уз то побуњеник и маштар, Марина се издвојила већ првим сликама почетком седамдесетих, после завршене ликовне академије у Београду, у класи Стојана Ћелића.

Док Оља Ивањицки изводи своје хепенинге, она иде даље: смело устоличује боди арт. Залог је њено тело. Публику је шокирала боди артом „Ритам 5” изведен у Студентском културном центру у Београду. Какав призор за историју уметности: Марина сече нокте и косу и баца их у огромну петокраку!

Све је указивало да она неће дуго издржати у средини коју је оцењивала медиокритетском. И није издржала. Спаковала је кофере и отишла у свет да га открије. А свет је открио њу. Одрасла у стегама просперитетног социјализма у коме је бестселер био Марксов „Капитал”, у друштву које је  хрлило напред газећи пред собом индивидуалност и дашак личног – јер све је тада било масовно и објективно – Марина се обрела на Западу ничим ометена.

       Пред њом је било огромно искушење: неограничена слобода.

       Неки су се у њој заувек изгубили.

       Марина није.

       Привремено се настанила у Холандији и склопила уметнички брак са Немцем, Улајом. Заједно су плутали на непрегледном океану уметности.

Једном су се, голи, трчећи из све снаге, сударали. Једном су, леђима ослоњени једно на друго, косе везане за косу, преседили седамнаест сати.

      Једном су, једно другом удисали угљен-моноксид из устију док им није позлило. У њујоршком Новом музеју изводили су своје чувено дело „Прелазак ноћног мора”, инспирисано искуством из пустиње Гоби и Тар. Седели су непомично седам сати – колико је радно време музеја – сваког дана гледајући се преко дугачког стола. Покушали су да не трепну.

       Успоставили су „енергетски дијалог” и призивали трећу присутност коју су називали „Оно”. Та енергија по њиховом веровању се преноси на гледаоце. Марина и Улај, истраживали су свет без граница и политике. Круна је био пројекат –Кинески зид – припреман осам година. Марина је кренула од Жутог мора, Улај с другог краја, из пустиње. Пешачили су годину дана једно другом у сусрет, свако својом страном Кинеског зида, у светлећој одећи. Снимао их је сателит.

Срели су се на пола пута и – растали. Као уметници и љубавници. „Живот је променио концепт”, изјавила је тада Марина. Наставила је својим путем – сама. И направила чуда.  Врхунац је био њен рад „Балкански барок ”на венецијанском бијеналу 1997. који јој је донео Златног лава.

     Том приликом је извела перформанс „Чишћење куће”, један из серије оних радова којима је ослобађала себе, меморију и емоције од баласта прошлости, како би после „чишћења” постала отворена за будућност. Седела је на гомили крвавих костију које је стругала наочиглед радознале публике у Венецији, дочаравајући им Балкан као простор снажних и супротстављених емоција.  Било је то пре две деценије. Како време споро пролази.

 


Коментари26
ce6e1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Pravica
Meni nas mentalitet ne ide u glavu. Mislim na ove komentare citalaca. Sjedim s drugom u kafani u Torontu i pridje nam neki tip iz Cilea i poce da prica s nama. Pita odakle smo. Kazemo mu. A on ce: "O, krasno! Goran Bregovic!" Moj drug me veli da Goran Bregovic nije dobar kompozitor, da njegova muzika nista ne valja itd. Cileanac se snuzdio i ubrzo i ode. Od tolikih losih stvari koje je godinama slusao o nasim krajevima covjek je znao jednu za koju je mislio da je lijepa i onda smo iz nekog razloga mi morali da mu objasnimo da ni ta jedna nista ne valja. Ne svidjaju se ni meni filmovi Stenlija Kjubrika (reditelj mocan, inteligentan, ali bez saosjecanja) pa ne pljujem po njemu, a da je nase gore list ne bih nikom ni pomenuo da nisam neki ljubitelj.
jarmila vesovic
Nasa zvezda performansa ,nesto mnogo "cisti"," sprema".Narocito se oslanja na "tesko detinjstvo" kao vazan element za nastanak "velike umetnice" kao sto je ona ?Velika , ogromna masina performansa , veliki takas njenih licnih fotografija je vodi ka Srbiji , da zadivi retrospektivnom izlozbom video radova kako "cisti" ,i "cisti", i cisti sve ispred sebe ,ne bi li uspela, "jos vise " .Dolazi gotovo dve godine ranije da najavi svoju retrospektivu ,koja luta Evropom do 2019 i zavrsava se u nasem Muzeju koji je obisla da"obelezi "teritoriju dve godine ranije . Zasto se tako rano najavljuje nasa najveca umetnica , svetske slave i uspeha ?
Ако неко зна
Ја обишао све галерије по Београду, нико нема за продају ни једну слику Марине Абрамовић. Имају Јалета, Доловачког,Љубу, Мартиновића,Лалића, Величковића... Где се продају њене слике и коју цену достижу?
Sasa Trajkovic
Lično NE preferiram PERFORMANS kao umetničko delo osim kao KONCEPT ali to je u domenu MEDIJA ili manipulacija medijima... ipak poštujem decenijski stav ove dame koja je NE sporno stekla veliki respekt na zapadu ali tu i jeste suština problema na tom zapadu umetnost postoji sami u njihovim muzejima ono što oni plasiraju kao PROIZVOD na tržištu škarta i masovne produkcije u društvu maovnih medija i potrošačke kapitalističke kulture pod prefiksom ART je na nivou recikliranog toalet paapira. Ipak podržavam ovu uzložbu jer o ukusima NE bi trtebalo olemisati uostalom kome se to NE dopada nemora da ide.
Nenad
Pukli joj poslodavci pa ajd u Srbiju od penzionera d ase grebem.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља