уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:41
ТЕМА НЕДЕЉЕ: 70 ГОДИНА ОД РЕЗОЛУЦИЈЕ ИНФОРМБИРОА

Јосип против Јосифа

Драматични сукоб југословенског и совјетског руководства, између две партије, јавно започет 28. јуна 1948. године, значио је борбу за право народа и државе Југославије на самостални пут развитка, уместо поданичког односа према Москви, али и сукоб две харизме, оне Титове и оне Стаљинове
Аутор: Слободан Кљакићсубота, 23.06.2018. у 22:00
Фо­томонтажа З. Милутиновић

Капетан и кормилар брода светског комунизма, немилосрдни диктатор на огромним пространствима Совјетског Савеза и један од великих победника Другог светског рата, Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин, пуних тридесет година био је и неприкосновени, први и једини кадија и судија у свету пролетерског интернационализма.

Пет година пре него што је умро, жестоко се 1948. окомио на вођу југословенске револуције Јосипа Броза Тита и његове најближе сараднике. У завршници једне режиране, државно-обавештајне и идеолошко-политичке утакмице, чији су последњи минути одиграни у Букурешту 28. јуна, показао је црвене картоне Титу, Миловану Ђиласу, Едварду Кардељу и Александру Ранковићу.

У Резолуцији Информационог бироа, објављеној пре седам деценија, тражио је да поменута четворица буду свргнути и за свагда избачени с државне и политичко-партијске сцене Југославије, с терена европског и светског комунизма. Захтевао је да буду примерно кажњени због наводне издаје теоријских поставки и праксе марксизма-лењинизма.

У Стаљиново име, послушници из осам комунистичких и радничких партија Европе, на саветовању одржаном тих јунских дана 1948. у Букурешту, подигли су једнодушно руке, подржали кадију и судију који је седео у Москви и његов захтев да Тито, Ђилас, Кардељ и Ранковић буду свргнути партијско-државним пучем.

Ондашња Комунистичка партија Југославије (КПЈ) баштинила је тријумфално учешће и победу југословенских партизана над нацизмом и фашизмом у Другом светском рату, а Тито, Ђилас, Кардељ и Ранковић чинили су Политбиро ЦК КПЈ биран 1940. године. Од седам чланова тог водећег партијског тела (међу њима је био и Франц Лескошек) током рата су погинули Раде Кончар и Иван Милутиновић.

Уклањање четворице преживелих из самог врха КПЈ требало је да обезглави југословенску партију, на чије би чело дошли Москви и Стаљину неупитно одани кадрови.

Документи из оног времена (Резолуција ИБ-а и Одговор ЦК КПЈ) показују да је пуч требало да остваре управо чланови КПЈ, верни Стаљину и СССР-у, потпомогнути мрежом припадника тајних цивилних, војних и партијских служби Москве.

У оно време је КПЈ имала близу 470.000 чланова, а Стаљин је несумњиво био ослоњен и на обавештења добијена преко агентурних мрежа. Ма колико био прагматичан и опрезан, очито је веровао да ће у екстремно заоштреној ситуацији уклонити са сцене Тита и његове сараднике захваљујући „здравим снагама” Југославији.

Све се, међутим, изокренуло.

Само два дана после објављивања Резолуције ИБ-а уследио је 30. јуна 1948. одговор ЦК КПЈ у коме су оповргнуте, тачку по тачку, оптужбе и пресуде из Букурешта. Убрзо је, од 21. до 28. јула, одржан Пети конгрес КПЈ, на коме је 2.344 делегата дало безрезервну подршку Титу и партијском руководству.

Многи су на Западу помислили да је реч о некој Стаљиновој игри у којој Тито игра улогу додељену му у Москви, али је време показало да је реч о нечем битно различитом. Показало се да Резолуција ИБ-а и југословенски одговор сведоче о дубоком сукобу међусобно супротстављених концепција две комунистичке партије, југословенске и совјетске, о судару различитих погледа на државни суверенитет и самосталност. Копља су ломљена око права сваке државе и народа да одлучују о сопственом развитку, уместо да се неумитно повинују налозима који стижу из неприкосновеног центра ,,пролетерског интернационализма”.

Сукоб Москве и Београда брзо ће показати да је реч и о судару две владалачке харизме – Стаљинове и Титове, што ће касније бити сажето у формулу о Титовом одлучном „Не!” Стаљину.

И пре него што је сукоб јавно обзнањен, почело је да се кува. О томе је натукницу објавио париски „Фигаро” 12. фебруара 1848, позивајући се на вести из Букурешта: „Комунистичка партија Румуније наредила је да се портрети маршала Тита уклоне из свих излога где је шеф југословенске владе фигурирао у друштву маршала Стаљина, Димитрова и Грозе. У Букурешту се шире најразличитији гласови о маршалу Титу, чији положај не изгледа сада тако сигуран као што се уопште верује. Он као да је изгубио поверење Москве”, јавио је „Фигаро”.

Ову вест, како је установио Владимир Дедијер, пласирала је на Запад управо совјетска „црна пропаганда”, а налог за скидање Титових слика дао је сам Стаљин.

Две недеље раније, 29. јануара 1948. у московској „Правди” освануло је чудно саопштење овог листа. Гласило совјетских комуниста оградило се од раније објављене изјаве Георгија Димитрова, председника НР Бугарске, првог човека бугарске КП и једног од највиших функционера Коминтерне. Димитров је, наиме, изјавио да је целисходно „организовање федерације балканских и подунавских земаља, укључујући ту и Пољску, Чехословачку и Грчку”, које би створиле царинску унију.

О томе је било речи и на састанку југословенске делегације (Едвард Кардељ, Милован Ђилас и Владимир Бакарић) са совјетским руководством 8. фебруара 1948. у Москви. Састанку је присуствовао и Стаљин. Вјачеслав Молотов, министар спољних послова СССР-а, напао је Димитрова због уговора који је с Титом потписао на Бледу у лето 1947. као и због његове изјаве о федерацији источноевропских земаља и држава Балкана, која би обухватили и Албанију и Грчку. Наизглед супротно Молотову, Стаљин се на овом састанку заложио за хитно стварање бугарско-југословенске федерације, али је протестовао због слања две дивизије Југословенске армије у Албанију без консултовања с Москвом. Ову акцију Београда чак је означио као ,,превентивни рат”.

Бранко Петрановић и Момчило Зечевић закључују да је Стаљиново инсистирање „било пут за унутрашње разбијање Југославије”.

След догађаја био је другачији, у овом сукобу Југославија је изборила победу. Потврђено је то доласком Стаљиновог наследника Никите Сергејевича Хрушчова „на ноге Титу” у Југославију и потписивањем Београдске декларације 2. јуна 1955. године. Овим документом су односи између ФНР Југославије и СССР-а нормализовани на основу начела поштовања суверености, независности и равноправности у међусобним односима и у односима с другим државама.

 

Финска веза

На то да ће му омча бити стезана око врата Тита је упозорио Јосип Копинич. Из Турске му је још у јесен 1947. јавио да Стаљин већ има спремних 17 тачака оптужнице, али је Тито оценио ову суперповерљиву информацију као „наседање дезинформацијама”.

Убрзо је, међутим, слична вест пристигла Титу из другог извора, преко његове личне, старе, до данас мистеријом обавијене коминтерновске „финске везе”. Преко ње ће, по свему судећи, добијати обавештења све време трајања вишегодишњег сукоба Југославије и СССР-а поводом резолуције ИБ-а. О „финској вези”, нажалост, до данас се не зна готово ништа, тајну о њој и даље крију архиви. Што је случај и с неким другим питањима која се тичу ондашњег сукоба.

Што се тиче оног Копиничевог упозорења било је више него поуздано: од 17 тачака оптужнице коју је Стаљин припремио за Тита, у коначној верзији, у Резолуцији ИБ-а остало је 16 тачака.

Какву је коначницу имао овај сукоб добро је познато – југословенско руководство је изборило победу.

 

Кап која је прелила чашу

На међународном округлом столу „Тито – Стаљин”, који је одржан у Архиву Југославије 25. октобра 2006, совјетски и руски историчар Леонид Гибјански изнео је став да је „дефинитивно највеће совјетско незадовољство било последица неких самосталних корака Београда у спољној политици... Стварно узнемирење Москве проузроковали су кораци Београда везани за тршћанско питање и самостална активност у Албанији и Бугарској. Као последња кап воде послужио је извештај амбасадора СССР-а у Београду о томе да Југословени више не информишу совјетску страну о поверљивим интерним извештајима везаним за привредну ситуацију у земљи, као што је то била пракса у ранијим годинама”.

На истом скупу Никола Б. Поповић изнео је следећи став: „Такав лидер (Тито), који није скривао своје амбиције (лидерске за цело Балканско полуострво), није морао да буде послушник и своју владу претвори у следбеничку (марионетску), као што то раде они који на власт дођу уз знатну инострану помоћ. Стога, ваљало је Тита макнути. Резолуција Коминформа била је у тој функцији. Тито је требало да буде жртва совјетизације, тј. стварања и партије и режима оданог Стаљину, као што је то урађено у земљама Источне Европе.”

 

Голи оток

У подсећању на сукоб започет у јуну 1948. никако се не може заобићи Голи оток, концентрациони логор основан 9. јула 1949, у коме су до 1956. изоловани политички затвореници, због „преваспитања”, пошто су се изјаснили у прилог Резолуције ИБ-а и подржали Стаљина. У логору је, током његовог вишегодишњег трајања, на издржавању административних и партијских казни било нешто више од 16.000 заточеника. Према исказу Александра Ранковића из 1953, првог човека Удбе и организационог секретара КПЈ, малтене половина заточених бачена је у логор без кривице.

О страдању и пакленом режиму „ревидирања” у овом логору до данас је објављено више од 2.000 наслова. Многи од њих сведоче да је сурово поступање према стварним и набеђеним ибеовцима нанело огромну моралну љагу ондашњем југословенском руководству, КПЈ, али и ширим круговима друштва, љагу коју док теку неће опрати ни Сава ни Дунав.

Зато је можда ово и прилика да се сетимо предлога који је Владимир Дедијер, преко страница „Политике”, упутио јавности 1990. године. Тада је изнео идеју да се голооточким жртвама подигне споменик на Дедињу, испод Куће цвећа у којој почива Јосип Броз Тито.


Коментари20
a2cb6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Стеван Марковић
Све што се дешавало после 1945. је резултат параноидне идеје Америке да је једини непријатељ земља која поседује оружје које се њеном сопственом оружју може супротставити: Русија. Да нека друга земља поседује такав арсенал као русија - она би била тај једини непријатељ. Све остале земље су секундарне, тривијалне и само потенцијално оруђе у тој борби. Зато је и Југославија прихваћена, коришћена и одбачена. Тако ће и цео остали свет бити мажен и пљуван, чуван и брањен - величан или убијан - с једним јединим циљем: уништити Русију.
Dragan
Bivsi "zitelji" izvesnog otoka vidim imaju internet konekciju a ironija je da je internet Amerikanski izum.
Лазар Д. Љубиновић
И Голи Оток је "американски изум" који је, данас, познатији под именом Гвантанамо. Што се Стаљина тиче он је једини који није имао, у 2.WW, иза леђа "Пету колону", најразорнији "американски изум", кога неки зову и "Мјадан"! Но и за то има "лека" и све је ефикаснија "руска Апотека"!
Препоручујем 18
Дека
За оне који нису чули: Берлински зид је пао, а СССР и СФРЈ су се распали пре више од четврт века.
милутин
Какав однос су Хрвати имали према Краљу Александру, а какав ми према Маршалу Титу. Просто нисмо иста лига. Њихову децу из Загреба су учили Хрвати, а нашу из Београда...
Bane Bumbar
Gresite . Bomvu je dobio za Izrael. SSSR je bila prva zemlja koja je priznala Izrael. A na sledeci dan je podrzala Palestince.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља