уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:19

Смртно руво Соје Чубрилове

„Сине Боро, добро ја све гледам и виђам шта је с тобом. Знам је добро, дијете, да су треби ноћи без сна и грке к`о пелин. Ја видим добро да за те вође нема више мирна и срећна житка... Тебе вуче у свијет, за твојом срећом. `Ајде, сине, и нек ти је сретно и благословено од мене. Ја ћу вође таворити и мучити се брез тебе к`о и досад што сам радила, а ти брате `ајде.”
Аутор: Бранко Ћопићсреда, 27.06.2018. у 13:35

Дођоше најзад последњи дани пред завршетак испита, дани грозничавог ишчекивања кад су полумрачним ходницима школским расле и проносиле се невјероватне и фантастичне вијести о резултатима матуре, а онда се и то све свршило некако преко мјере обично, и кад је већ једном угледао у рукама ту, толико жељену диплому, Бора Чубрило, сада свршени учитељ, погледао је зачуђеним очима у тај комад исписане хартије и одједном осјетио тако силну утученост и мукли бол да би најрадије јаукнуо попут најцрњег очајника.

Постигао је тај – толико жељени циљ – и тога истог часа попустила је напетост и у њему као да се све срушило и остала мртва беспокретна празнина.

- Па шта сад, одјекнуло је негдје у дубини душе и очајно питање.

Док је тако неодлучно стајао на излазу школске зграде пришла му је је другарица, земљакиња из Босне, и сва од свијетлих очију и тиха сретна осмијеха ставила му руку на раме:

- А сад, немирни мој Чубро, даље на универзитет; твоје способности не смију закржљати и пропасти. Није твоја слободарска крв за овај наш посао, ту би брзо повенуо.

У Бори је опет оживјело и помисао на његов предстојећи рад испунила га је свега полетном радошћу и узбуђењем.

- Дакле, на јесен на студије!

И док је воз тутњећи јурио према његовом старом крају он је осјећао како му се у сваки мишић налијева снага и поново пробуђени борбени занос.

- Напријед, само напријед, кроз живот, кроз патње – у ново.

А нек скептици говоре колико хоће да смо ми упаљена омладина која се дигла да исправља криву Дрину.

Кад стиже кући, у забито и прилично сиромашно село Стабанџу, смјештено под једном стрмом суморном косом планином Грмеча, дочека га удовица мати, брижна и ослаба жена, и још издалека га поздрави полутужним тихим осмијехом напаћене сељанке, и брат му Рајко, и не поздравивши се још с њим, зграби некакав клип и сав радостан одјури за пијевцем кроз високу травуљину иза појате. Требало је почастити брата.

Ситан и врцкав старац из комшилука, брбљивац и најелица надалеко чувена, ће је био стигао „на виђење“ и сједећи на сред куће, набрајо је озбиљно, ударајући у зрак големом дрвеном лулом као да показује на неке невидљиве ствари око себе:

- Е, соколе мој, нек` он узме, ево, ову нашу школу, па колика башта и воћар око ње; море лијепо држати своју кравицу, своје крмаче, своју кокош; драгости моја, море сваке године испећи седам-осам котлића добре ракије, а нек` још доведе какву добру миражџику, постове јој њезине, па море живети к`о мали бан. Е, сретана си, кума Сојо (ми смо к`о и неки даљни кумови), к`о што но кажу, једна по једна. А бо`мо, и доста му је било те његове школе, не би му се, ље, у њу више рачило поћи.

Михаило Петров - Мотив из Босне

Бору непријатно додирну то његово набрајање и утапање у воде задовољна и ситна живота (њима вјечитим патницима то је једини сан) па се насмија некако споро и усиљено:

- Није мени, ђеде Миле, још доста школе, идем ја и даље, а није ми стало до кравица и до кокошију, то мени не треба.

- Даље, та какво даље, Боро, брате, запита се мати. И ово смо једва помогли, дала сам, и сам знаш, све и од онога што сам из Америке добила иза твог покојног оца. А и блага сам урвала што сам могла само да те до краја догурам. Та била би прољетос овога млађег и оженила да сам имала чиме, додијала ми самоћа и давање на наполицу, нема ко радити. Нема се, Боро...

- Па ја ћу, мама, отсад гледати да се сам издржавам, одврати јој тихо Бора и бу чисто криво што јој је већ први дан помутио радост.

Те вечери, све до касно у ноћ, бора се немирно превртао по кревету. Нешто га је стезало и гушило од онога што је данас у кући чуо.

Зар њега, тако млада и зелена, да закопају ту, у Стабанџу, да га окруже кравицама и кокошкама, па да кроз годину-двије пијанчи и натпјева се по славама и свадбама с попом Лукиџом и запристаје по раскршћима и перилима за снашама као онај несретни учитељ Бјелопољац. Зар да, на силу Бога, буде агитатор и слуга ономе посланику Ђоки „Лажову“ и да му судбина зависи од те отовљене брбљиве мјешине. Никад!

Боље је на слободи и цркнути од глади као онај одметник Петрак што су га зимус дрвосјече нашле мртва на грмечкој цести. Боље је и то него овако пасје животарење. Бити „господски Кастор“.

Проводећи вријеме код куће осјећао је Бора, из дана у дан све више, као у њега полако и уморно капље резигнација и душом се разлијева тиха и убиствена апатија према свему, па чак на махове и према ономе што га је дотад највише одушевљавало.

Монотоно и тешко живљење ту, у тој долини, под суморним косама Грмеча са којих вјечито струји некаква нијема и ледена пријетња свему живом што гмиже испод њега, лица сељака сува и огрубљела од тешког посла и немаштине и стално једно исто питање – Кад ћеш добити службу? Све га је то умарало и убијало му отпор и вољу за ма какву борбу.

И тек би се покаткад (са страхом осјећајући да постепено пропада и изједначује се с околином) тргао из тога убитачног мртвила и успорио се силно, у нијемој борби са самим собом, да се отресе чамотног замирања што га је обавијало са безброј ситних невидљивих кончића.

- Исти ујак му Никица, онај што робија у Црној кући, не мереш га савити да си Бог, вајкале су се комшије на Борину упорност.

Само је мати ћутала још замишљенија и тиша него дотад. Зао је Бора добро да се у њој нешто ломи и крвари и то га је бољело више од свега. Погнута над шиваћом машином, она је почесто, кад би јењао пољски и кућни посао, по читав дан без одмора и без јела шила сеоској младежи оправе и тек се касно увече дизала блиједа и мртва уморна.

Гледајући тако њу како тиха и безгласна, попут сјенке, хода и успрема по кући и брата како, враћајући се с посла, тешка и уморна корака, сједа за постављену столицу, прерано огрубио и уозбиљан. Бора би често излазио ван остављајући недоједен ручак (знао је да њих обоје сад ћутке гледају за њим) и у грлу би га почела стезати горка и болна помисао:

А зар вриједи да он због свега овога, због својих начела и свог награђивања, упусти и без помоћи остави ово двоје паћеника. Ох, само да мус је прегорјети и заборавити оне добре и мученички озбиљне очи братове што гледају у нега к`о у Бога, па, чини му се, све би друго лако прешао и оставио.

Станка Лучев - Праља 

Осјећао је да су му њих двоје тешка и снажна веза која му веже обје руке и тако је стајао растрзан између двије крајности на знајући ни сам како ће се све то најзад ријешити.

Једнога дана под саму јесен, касно увече, сједио је Бора у зградици иза куће и уз чађаву лимену лампу писао другу у Београд:

„Немам новца ни за почетак а да ми је бар толико, послије би се већ некако гурало напријед...“

Неко извана повуче за узицу и скакавица на вратима отскочи звекнувши суво дрвено. Бора престаде с писањем и подиже главу. Унутра уђе мати још више погурена и блиједа са старим умашћеним руксаком покојног оца у рукама. Спусти га на земљу и некако полако оклијевајући сједа на ивицу кревета насупрот Бори.

Обоје су неколико тренутака неодлучно ћутали и као да су ослушкивали како негдје далеко иза Грмеча, као да испод земље избија,  тутњи мукла далека грмљавина која је најављивала сушу и лијепу вријеме. Најзад се јави мати:

- Па, спремаш ли се сине?

- Спремам са ја мама, за то увијек, али која ми корист. Та немам новаца ни за пут до Београда, изусти Бора гледајући некуд неодређено преда се и око усана му заигра нешто горко.

Соја задрхта једва видљиво, порумене и промијени се у лицу и очију свијетлих од узбуђена, примаче се још ближе столу:

- Сине Боро, добро ја све гледам и виђам шта је с тобом. Знам је добро, дијете, да су треби ноћи без сна и грке к`о пелин... Видиш, ја сам једна проста и кукавна тежакиња, што сам знала, нег` ако си ми ти кад штогођ` каз`о. Не разумијем се ја у те твоје ствари (ђе сам ја, а ђе си ти), али, јопет, мило ми је и драго све то твоје, све то за чим си ти пош`о. Нека свијет дивани што `оће, докан је, али ја знам дати нећеш загазити у никакво непоштење и бреспослицу.

Ја видим добро да за те вође нема више мирна и сретна житка... Тебе вуче у свијет, за твојом срећом.

`Ајде, сине, и нек ти је сретно и благословено од мене. Ја ћу вође таворити и мучити се брез тебе к`о и досад што сам радила, а ти брате `ајде. Што би ти, да прости Бог, због нашијих трбуха укид`о своју срећу...

Затим поћута мало, завуче руку у њедра и отуда извади два мала замотуљка.

Ево сине, сво љето сам кад гођ сам зеру времена уватила, просједила за оном сретном машином, не би ли штагођ нагалијала и саставила да купим што на онога млађег ти брата, гољушан је, кукавац, к`о просјаче, а ћела сам и насе штогођ... Ево, видиш ме, прњава сам к`о она циганка што пазарнијем даном доље у Крупи, на говедарици, врача народу у карте.

Имам у овом завеску 243 динара, а у овом другом... То ми је знаш за покров и за смртно – укопно руво, ако ми, не дај Боже, потреба (ослабљена сам нешто ове задњије године), а није ред да чо`ека сарањују прњава и гола к`о каква просјака.

Узми сине, то, боље је да течи живу потреба, а што ће мени: ни живој ми више не треба, а камоли мртвој. Моје је било и прошло а твоје тек настаје. Узми дијете, и нек ти је са срећом.

А вође сам ти у русак спремила оно твојије прња и нешто јела. Најбоље ти је да сад одма` пођеш, видно је и мјесечина, а боље ти је да си заранио ђе треба. Знаш, пођи сад док ти брат спава, жао ми га је, он се сирома` још нада да ћеш ти остати и тражити службу па да и њега чиме помогнеш.

А кад већ одеш, он ће лакше пребољети кад те већ нема, него да гледа својим очима како одлазиш.

Соја је ућутала и тренутно, као од великог умора, заклопила очи, лицем јој се прелило нешто мученички-свијетло, док су јој брада и руке ослоњене о сто подрхтавале ситно и равномјерно као шиба на води.

Бора, узбуђен и сметен, још не схватајући у потпуности шта се то пред њим одиграва, поче брзо и грозничаво спремати у „руксак“ неке прибиљешке и књиге, а онда, силећи се да остане миран, приђе да се опрости и пољуби са мајком:

- Е, па, збогом мама. И хвала ти...

Више није знао шта да јој рече у томе тренутку.

Соја га испрати до дрвљаника, и уздржавајући силом навалу суза које су већ незадрживо навирале и пеле се у грло, добаци му охрабрујуће:

- Боже ти сретан пут, сине. Па, пиши, немој да мајка брине. И чувај се.

Гледала је за њим како по јасној мјесечини одмиче чврстим мушким кораком и неисказано миље и некаква болна радост проструја јој душом.

- То је мој син, мој соко. Исти мој Бориша, јунак...

А кад младић ишчезе на завијутку иза густог реда јабука дивљакиња, обавијена густом мјесечином, Соја се у недоумици обазрије око себе, јер јој се учини да је нешто изгубила или заборавила, а онда, клонувши као потсјечена, сједе на дрвљаник, подбочи главу рукама и заплака бурно као кишна година.

 

(Прва прича Бранка Ћопића објављена у Политици 8. маја 1936)


Коментари15
975b7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Godinama ranije ,o ovoj pricu Branka Copica cuo sam od Milovana Rapajicu, skolskog inspektora iz Beograda - Prici koja se ne zaboravlja kada se procita.
Boris
Univerzalna priča ali Branko to tako lijepo kaže. Nekada su djeca išla na školovanje u veće gradove kao što je Beograd, Sarajevo ili Zagreb. Mali broj se njih vratio u svoje gradove. Ova priča me je podsjetila na trenutak kada sam rekao svojoj majci da se ne planiram vraćati u rodni grad nakon završenog fakulteta nego da planiram tražiti posao u Banja Luci. Što sam stariji sve mi je jasnije da onaj dan kada djecu krenu na školovanje u neki veći grad je dan kada su otišla pa vjerovatno zauvijek. Hvala majkama na razumjevanju za svoju djecu i hvala Branku što je patnju majke i nemir sina pretvorio u jednu divnu priču.
Славиша Милошевић
Један је Бранко, један , јединствен и непоновљив.Док читам Бранкову причу, нижу се слике, као да гледам филм, као да гледам живот јунака приче и осећам са њим сву патњу и бол. Не Бранко не би могао тако сликовито писати, да и сам није осетио сву тугу и чемер сиротињског живота.
Dejan
Branko Copic je uvek bio moj omiljeni pisac. Opet mi se grlo steze...
Zoran
Hvala za ovaj tekst. Predivan je I prezalostan.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља