понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:58

Смртно руво Соје Чубрилове

„Сине Боро, добро ја све гледам и виђам шта је с тобом. Знам је добро, дијете, да су треби ноћи без сна и грке к`о пелин. Ја видим добро да за те вође нема више мирна и срећна житка... Тебе вуче у свијет, за твојом срећом. `Ајде, сине, и нек ти је сретно и благословено од мене. Ја ћу вође таворити и мучити се брез тебе к`о и досад што сам радила, а ти брате `ајде.”
Аутор: Бранко Ћопићуторак, 27.03.2018. у 13:35

Дођоше најзад последњи дани пред завршетак испита, дани грозничавог ишчекивања кад су полумрачним ходницима школским расле и проносиле се невјероватне и фантастичне вијести о резултатима матуре, а онда се и то све свршило некако преко мјере обично, и кад је већ једном угледао у рукама ту, толико жељену диплому, Бора Чубрило, сада свршени учитељ, погледао је зачуђеним очима у тај комад исписане хартије и одједном осјетио тако силну утученост и мукли бол да би најрадије јаукнуо попут најцрњег очајника.

Постигао је тај – толико жељени циљ – и тога истог часа попустила је напетост и у њему као да се све срушило и остала мртва беспокретна празнина.

- Па шта сад, одјекнуло је негдје у дубини душе и очајно питање.

Док је тако неодлучно стајао на излазу школске зграде пришла му је је другарица, земљакиња из Босне, и сва од свијетлих очију и тиха сретна осмијеха ставила му руку на раме:

- А сад, немирни мој Чубро, даље на универзитет; твоје способности не смију закржљати и пропасти. Није твоја слободарска крв за овај наш посао, ту би брзо повенуо.

У Бори је опет оживјело и помисао на његов предстојећи рад испунила га је свега полетном радошћу и узбуђењем.

- Дакле, на јесен на студије!

И док је воз тутњећи јурио према његовом старом крају он је осјећао како му се у сваки мишић налијева снага и поново пробуђени борбени занос.

- Напријед, само напријед, кроз живот, кроз патње – у ново.

А нек скептици говоре колико хоће да смо ми упаљена омладина која се дигла да исправља криву Дрину.

Кад стиже кући, у забито и прилично сиромашно село Стабанџу, смјештено под једном стрмом суморном косом планином Грмеча, дочека га удовица мати, брижна и ослаба жена, и још издалека га поздрави полутужним тихим осмијехом напаћене сељанке, и брат му Рајко, и не поздравивши се још с њим, зграби некакав клип и сав радостан одјури за пијевцем кроз високу травуљину иза појате. Требало је почастити брата.

Ситан и врцкав старац из комшилука, брбљивац и најелица надалеко чувена, ће је био стигао „на виђење“ и сједећи на сред куће, набрајо је озбиљно, ударајући у зрак големом дрвеном лулом као да показује на неке невидљиве ствари око себе:

- Е, соколе мој, нек` он узме, ево, ову нашу школу, па колика башта и воћар око ње; море лијепо држати своју кравицу, своје крмаче, своју кокош; драгости моја, море сваке године испећи седам-осам котлића добре ракије, а нек` још доведе какву добру миражџику, постове јој њезине, па море живети к`о мали бан. Е, сретана си, кума Сојо (ми смо к`о и неки даљни кумови), к`о што но кажу, једна по једна. А бо`мо, и доста му је било те његове школе, не би му се, ље, у њу више рачило поћи.

Михаило Петров - Мотив из Босне

Бору непријатно додирну то његово набрајање и утапање у воде задовољна и ситна живота (њима вјечитим патницима то је једини сан) па се насмија некако споро и усиљено:

- Није мени, ђеде Миле, још доста школе, идем ја и даље, а није ми стало до кравица и до кокошију, то мени не треба.

- Даље, та какво даље, Боро, брате, запита се мати. И ово смо једва помогли, дала сам, и сам знаш, све и од онога што сам из Америке добила иза твог покојног оца. А и блага сам урвала што сам могла само да те до краја догурам. Та била би прољетос овога млађег и оженила да сам имала чиме, додијала ми самоћа и давање на наполицу, нема ко радити. Нема се, Боро...

- Па ја ћу, мама, отсад гледати да се сам издржавам, одврати јој тихо Бора и бу чисто криво што јој је већ први дан помутио радост.

Те вечери, све до касно у ноћ, бора се немирно превртао по кревету. Нешто га је стезало и гушило од онога што је данас у кући чуо.

Зар њега, тако млада и зелена, да закопају ту, у Стабанџу, да га окруже кравицама и кокошкама, па да кроз годину-двије пијанчи и натпјева се по славама и свадбама с попом Лукиџом и запристаје по раскршћима и перилима за снашама као онај несретни учитељ Бјелопољац. Зар да, на силу Бога, буде агитатор и слуга ономе посланику Ђоки „Лажову“ и да му судбина зависи од те отовљене брбљиве мјешине. Никад!

Боље је на слободи и цркнути од глади као онај одметник Петрак што су га зимус дрвосјече нашле мртва на грмечкој цести. Боље је и то него овако пасје животарење. Бити „господски Кастор“.

Проводећи вријеме код куће осјећао је Бора, из дана у дан све више, као у њега полако и уморно капље резигнација и душом се разлијева тиха и убиствена апатија према свему, па чак на махове и према ономе што га је дотад највише одушевљавало.

Монотоно и тешко живљење ту, у тој долини, под суморним косама Грмеча са којих вјечито струји некаква нијема и ледена пријетња свему живом што гмиже испод њега, лица сељака сува и огрубљела од тешког посла и немаштине и стално једно исто питање – Кад ћеш добити службу? Све га је то умарало и убијало му отпор и вољу за ма какву борбу.

И тек би се покаткад (са страхом осјећајући да постепено пропада и изједначује се с околином) тргао из тога убитачног мртвила и успорио се силно, у нијемој борби са самим собом, да се отресе чамотног замирања што га је обавијало са безброј ситних невидљивих кончића.

- Исти ујак му Никица, онај што робија у Црној кући, не мереш га савити да си Бог, вајкале су се комшије на Борину упорност.

Само је мати ћутала још замишљенија и тиша него дотад. Зао је Бора добро да се у њој нешто ломи и крвари и то га је бољело више од свега. Погнута над шиваћом машином, она је почесто, кад би јењао пољски и кућни посао, по читав дан без одмора и без јела шила сеоској младежи оправе и тек се касно увече дизала блиједа и мртва уморна.

Гледајући тако њу како тиха и безгласна, попут сјенке, хода и успрема по кући и брата како, враћајући се с посла, тешка и уморна корака, сједа за постављену столицу, прерано огрубио и уозбиљан. Бора би често излазио ван остављајући недоједен ручак (знао је да њих обоје сад ћутке гледају за њим) и у грлу би га почела стезати горка и болна помисао:

А зар вриједи да он због свега овога, због својих начела и свог награђивања, упусти и без помоћи остави ово двоје паћеника. Ох, само да мус је прегорјети и заборавити оне добре и мученички озбиљне очи братове што гледају у нега к`о у Бога, па, чини му се, све би друго лако прешао и оставио.

Станка Лучев - Праља 

Осјећао је да су му њих двоје тешка и снажна веза која му веже обје руке и тако је стајао растрзан између двије крајности на знајући ни сам како ће се све то најзад ријешити.

Једнога дана под саму јесен, касно увече, сједио је Бора у зградици иза куће и уз чађаву лимену лампу писао другу у Београд:

„Немам новца ни за почетак а да ми је бар толико, послије би се већ некако гурало напријед...“

Неко извана повуче за узицу и скакавица на вратима отскочи звекнувши суво дрвено. Бора престаде с писањем и подиже главу. Унутра уђе мати још више погурена и блиједа са старим умашћеним руксаком покојног оца у рукама. Спусти га на земљу и некако полако оклијевајући сједа на ивицу кревета насупрот Бори.

Обоје су неколико тренутака неодлучно ћутали и као да су ослушкивали како негдје далеко иза Грмеча, као да испод земље избија,  тутњи мукла далека грмљавина која је најављивала сушу и лијепу вријеме. Најзад се јави мати:

- Па, спремаш ли се сине?

- Спремам са ја мама, за то увијек, али која ми корист. Та немам новаца ни за пут до Београда, изусти Бора гледајући некуд неодређено преда се и око усана му заигра нешто горко.

Соја задрхта једва видљиво, порумене и промијени се у лицу и очију свијетлих од узбуђена, примаче се још ближе столу:

- Сине Боро, добро ја све гледам и виђам шта је с тобом. Знам је добро, дијете, да су треби ноћи без сна и грке к`о пелин... Видиш, ја сам једна проста и кукавна тежакиња, што сам знала, нег` ако си ми ти кад штогођ` каз`о. Не разумијем се ја у те твоје ствари (ђе сам ја, а ђе си ти), али, јопет, мило ми је и драго све то твоје, све то за чим си ти пош`о. Нека свијет дивани што `оће, докан је, али ја знам дати нећеш загазити у никакво непоштење и бреспослицу.

Ја видим добро да за те вође нема више мирна и сретна житка... Тебе вуче у свијет, за твојом срећом.

`Ајде, сине, и нек ти је сретно и благословено од мене. Ја ћу вође таворити и мучити се брез тебе к`о и досад што сам радила, а ти брате `ајде. Што би ти, да прости Бог, због нашијих трбуха укид`о своју срећу...

Затим поћута мало, завуче руку у њедра и отуда извади два мала замотуљка.

Ево сине, сво љето сам кад гођ сам зеру времена уватила, просједила за оном сретном машином, не би ли штагођ нагалијала и саставила да купим што на онога млађег ти брата, гољушан је, кукавац, к`о просјаче, а ћела сам и насе штогођ... Ево, видиш ме, прњава сам к`о она циганка што пазарнијем даном доље у Крупи, на говедарици, врача народу у карте.

Имам у овом завеску 243 динара, а у овом другом... То ми је знаш за покров и за смртно – укопно руво, ако ми, не дај Боже, потреба (ослабљена сам нешто ове задњије године), а није ред да чо`ека сарањују прњава и гола к`о каква просјака.

Узми сине, то, боље је да течи живу потреба, а што ће мени: ни живој ми више не треба, а камоли мртвој. Моје је било и прошло а твоје тек настаје. Узми дијете, и нек ти је са срећом.

А вође сам ти у русак спремила оно твојије прња и нешто јела. Најбоље ти је да сад одма` пођеш, видно је и мјесечина, а боље ти је да си заранио ђе треба. Знаш, пођи сад док ти брат спава, жао ми га је, он се сирома` још нада да ћеш ти остати и тражити службу па да и њега чиме помогнеш.

А кад већ одеш, он ће лакше пребољети кад те већ нема, него да гледа својим очима како одлазиш.

Соја је ућутала и тренутно, као од великог умора, заклопила очи, лицем јој се прелило нешто мученички-свијетло, док су јој брада и руке ослоњене о сто подрхтавале ситно и равномјерно као шиба на води.

Бора, узбуђен и сметен, још не схватајући у потпуности шта се то пред њим одиграва, поче брзо и грозничаво спремати у „руксак“ неке прибиљешке и књиге, а онда, силећи се да остане миран, приђе да се опрости и пољуби са мајком:

- Е, па, збогом мама. И хвала ти...

Више није знао шта да јој рече у томе тренутку.

Соја га испрати до дрвљаника, и уздржавајући силом навалу суза које су већ незадрживо навирале и пеле се у грло, добаци му охрабрујуће:

- Боже ти сретан пут, сине. Па, пиши, немој да мајка брине. И чувај се.

Гледала је за њим како по јасној мјесечини одмиче чврстим мушким кораком и неисказано миље и некаква болна радост проструја јој душом.

- То је мој син, мој соко. Исти мој Бориша, јунак...

А кад младић ишчезе на завијутку иза густог реда јабука дивљакиња, обавијена густом мјесечином, Соја се у недоумици обазрије око себе, јер јој се учини да је нешто изгубила или заборавила, а онда, клонувши као потсјечена, сједе на дрвљаник, подбочи главу рукама и заплака бурно као кишна година.

 

(Прва прича Бранка Ћопића објављена у Политици 8. маја 1936)


Коментари16
df3fb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Zoran
Kao dijete odlazio sam u ocev rodni kraj u Podgrmec. Sada kada ponovo citam Branka Copica vracaju se sve one slike ljeta provedenih tamo. Niko i nikada vise nece tako jednostavno a tako snazno opisati te ljude. Kroz njega cujem glasove mojih vec odavno otislih djedova i baka.
Sreten Bozic -Wongar
Godinama ranije ,o ovoj pricu Branka Copica cuo sam od Milovana Rapajicu, skolskog inspektora iz Beograda - Prici koja se ne zaboravlja kada se procita.
Boris
Univerzalna priča ali Branko to tako lijepo kaže. Nekada su djeca išla na školovanje u veće gradove kao što je Beograd, Sarajevo ili Zagreb. Mali broj se njih vratio u svoje gradove. Ova priča me je podsjetila na trenutak kada sam rekao svojoj majci da se ne planiram vraćati u rodni grad nakon završenog fakulteta nego da planiram tražiti posao u Banja Luci. Što sam stariji sve mi je jasnije da onaj dan kada djecu krenu na školovanje u neki veći grad je dan kada su otišla pa vjerovatno zauvijek. Hvala majkama na razumjevanju za svoju djecu i hvala Branku što je patnju majke i nemir sina pretvorio u jednu divnu priču.
Славиша Милошевић
Један је Бранко, један , јединствен и непоновљив.Док читам Бранкову причу, нижу се слике, као да гледам филм, као да гледам живот јунака приче и осећам са њим сву патњу и бол. Не Бранко не би могао тако сликовито писати, да и сам није осетио сву тугу и чемер сиротињског живота.
Dejan
Branko Copic je uvek bio moj omiljeni pisac. Opet mi se grlo steze...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља