недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:01
ИНТЕРВЈУ: ХАВИЈЕР СЕРКАС, писац

Побуна против „диктатуре садашњости”

Једини прави хероји су они незнани, незапажени, какав је рецимо младић из „Саламинских војника” који није убио непријатеља, већ га је погледао у очи – и пустио
Аутор: Александра Мијалковићсреда, 27.06.2018. у 22:00
Лаж је много лепша, али не помаже искупљењу и исцељењу. Моћни медији зато не би смели да је прихватају и пласирају без провере, а управо то раде (Фото Архипелаг )

Догађаји из не тако давне прошлости Шпаније, познате и непознате личности чија су дела оставила трага и на данашње генерације, и покренула она важна, универзална питања људског постојања у тешким временима (додуше, која нису таква?) главне су теме романа Хавијера Серкаса, једног од најзначајнијих савремених шпанских писаца.

Професор шпанске књижевности на универзитету у Ђерони, стални сарадник каталонског издања „Ел Паиса”, добитник многих литерарних награда – а вест о најновијој стигла је из Италије баш кад је допутовао у Србију – био је гост на 7. Београдском фестивалу европске књижевности на којем је представљен његов роман „Хохштаплер“, управо објављен на српском језику.

У интервјуу за „Политику”, Серкас говори о „Хохштаплеру”, о свом најпознатијем делу „Саламински војници” (обе књиге је издао београдски „Архипелаг”, а превела Биљана Исаиловић) и о оном пишчевом унутрашњем „неиздржу” који је, поред многих прича и есеја, изнедрио и осам романа, преведених на петнаестак језика.

Наши читаоци су досад имали прилику да прочитају само „Саламинске војнике“, који није ваш први роман, али је најпознатији, најпродаванији и овенчан са највише признања. Главном лику и наратору, писцу који истражује живот Рафаела Санћеса Масаса, већ заборављеног прозаисте и једног од покретача фашистичке фаланге у Шпанији, дали сте своје име. Зашто?

Пишем о аутентичним догађајима, о стварним историјским ликовима, са стварним именима, па сам сматрао да би, онда, и име писца требало да буде стварно. Додуше, живот Хавијера Серкаса из књиге донекле се разликује од мог, рецимо, ја још имам живог оца, као и сина од 23 године... И у другим романима, на пример у „Хохштаплеру”, причу излажем у првом лицу, сматрам да тако добијам на веродостојности, а читаоца стављам на оно место где сам и сам био кад сам почео да откривам истину о људима и дешавањима о којима говорим. Мада, нисам одмах донео такву одлуку, она је проистекла из самог поступка писања који за сваку књигу успоставља сопствена правила, а ја их постепено откривам док градим роман. „Саламински војници“ су тражили да се приповедач зове Хавијер Серкас.

 

Ти људи и та дешавања која помињете увек су везани за неке преломне историјске тренутке, а приповест о њима је поткрепљена чињеницама којима је претходило веома помно истраживање. Откуда толика опседнутост прошлошћу?

Стално ме то питају, и стално одговарам исто: ја не пишем о прошлости као о историји, нисам писац историјских романа, већ се бавим прошлошћу која је део садашњости, која није прошла докле год су живи њени учесници и сведоци. Тако ни шпански грађански рат и Масас нису прошлост, нису прошлост ни нацистички логори из Другог светског рата и Енрик Марко, (анти)херој из „Хохштаплера”, човек који се деценијама лажно представљао као бивши логораш, прославио се говорећи у име преживелих жртава и постао један од моралних стубова шпанског друштва... све док није раскринкан као преварант и растргнут у истим оним медијима који су га уздигли не проверавајући ко је он заиста, и колико је тачно то што о себи прича. Уверен сам да је за свако друштво од највеће важности да разуме прошлост, да је види онакву каква је заиста била, без накнадних улепшавања и тумачења, јер само таква, истинита и огољена, може му помоћи да гради будућност какву жели, без понављања грешака. За мене је прошлост само једна димензија садашњости, зато се у својим књигама трудим да укажем на истините догађаје који су водили до ње и учинили је оваквом.

Истине, лажи и „преправљање прошлости” теме су којима се бавите и у „Хохштаплеру”?

Да, оне су данас изузетно важне, у време кад толике утицајне јавне личности мењају своју биографију и реконструишу прошлост у складу са тренутним политичким интересима. Наводно, ради „социјалног помирења“ или сличне флоскуле. Неки су коментарисали да је хохштаплер Марко, у ствари, учинио добру ствар јер је умео дирљивим речима да искаже оно што други нису умели, „да расплаче” јавност. Не слажем се с тим, немам за њега оправдања. Највећа кривица његова није у томе што је лагао о себи, већ што је, лажући да заступа све остале жртве нацизма и франкизма, лагао о томе шта се њима стварно дешавало, и зашто.

Како то да су јавност и медији тако лако прихватили те илузије?

Разговарао сам са многим новинарима о томе, рекли су ми да преживели логораши и они који су провели године у Франковим затворима једноставно нису били добри саговорници, док је Марко, напротив, радо и живописно говорио о „својим“ искуствима. Он је, веровали су, како би рекао Клаудио Магрис, био „лажљивац који говори истину”, скренуо је пажњу света на те страхоте и жртве. А праве жртве су ћутале јер је то што су преживеле било сувише страшно за причу. За мене је ужасно то што се медијима толико допала та његова зашећерена, нашминкана верзија, да уопште нису ни покушали да сазнају истину. Говорио је оно што су сви желели да чују, „херојске лажи” (рецимо, да су „само неки” били франкисти) уместо грубе, тешке истине. То је била тајна његовог успеха. Лаж је много лепша, али не помаже искупљењу и исцељењу. Моћни медији зато не би смели да је прихватају без провере и пласирају.... а управо то раде. Свуда у свету.

Пишући о преломним историјским догађајима, нужно отварате и питања њиховог утицаја на данашње друштво, херојства, моралних поука?

Моје су књиге на неки начин побуна против „диктатуре садашњости”. Од прошлости не можемо побећи чак и ако то покушамо поричући је, мењајући, не пристајући да о њој говоримо. Они који тако поступају или су глупи, или имају неки лични интерес. Исто је и са онима који јавно величају своје херојство и врлине. Једини прави хероји су они незнани, незапажени, какав је рецимо младић из „Саламинских војника“ који није убио непријатеља, већ га је погледао у очи – и пустио. Та људска димензија која од обичних људи у нељудским околностима прави хероје – или монструме, како сам описао у „Брзини светлости“ – водећа је нит свих мојих романа. Она отвара она најважнија питања нашег постојања, због чега критичари моја дела називају не само документаристичким, већ и социолошким и филозофским... Али не дајем никакве моралне поуке, ни одговоре. Читалац је тај који до њих мора сам доћи, и протумачити их како он жели.


Коментари0
1c234
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља