среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:09
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 30. ЈУНА

Наша бетонска утопија

Задивљен сам скулпторским експресионизмом неких споменика. Мислим на Богдана Богдановића, али и на Петрову гору Војина Бакића. То су иконични радови, каже Мартино Стирли, кустос Музеја модерне уметности у Њујорку
петак, 29.06.2018. у 13:40
Мартино Стирли (Фото: МОМА)

Специјално за Политику из Њујорка - ИНТЕРВЈУ
У чувеном њујоршком Музеју модерне уметности (Мома) ужурбано се довршава поставка комплексне архитектонске изложбе којом ће се први пут на међународној сцени представити архитектура социјалистичке Југославије. Мартино Стирли (Stierli) – главни кустос Одељења за архитектуру и дизајн њујоршког Музеја модерне уметности (Мома) – и др Владимир Кулић – професор архитектуре на Универзитету у Флориди – аутори су изложбе Бетонска утопија: Архитектура у Југославији 1948–1980. Изложба се отвара 15. јула и трајаће до 20. јануара 2019.

Мартино Стирли, историчар уметности и архитектуре, пореклом је из Швајцарске. На универзитету у Цириху предавао је историју архитектуре.

У чему је за америчку јавност важност изложбе о југословенској архитектури коју припремате у Моми?

Наша публика је разноврсна. То је локална њујоршка публика, па америчка, а имамо и међународну публику. Мома је одувек имао амбицију да се обраћа глобалном аудиторијуму колико и локалном...

Изложба је историјски релевантна а има и савремени аспект.

Био је изазов успоставити другачију перцепцију бивше Југославије, другачију од оне конфликтне, показати њену заинтересованост и велику укљученост у модернизам од педесетих до осамдесетих година прошлог века.  

Што се тиче историјске релевантности, интенција изложбе је критичко преиспитивање канона модерне архитектуре – што је био случај и код изложби које су тематизовале углавном северноамеричку и западноевропску архитектуру. Овом изложбом показујемо неслагање са констатацијама да је архитектура некадашње Југославије била на периферији. Сматрамо да је произвела значајне радове који завређују да буду укључени у глобалну историју модернизма. То је дакле историјски аспект.

А савремени се тумачи из савремене перспективе. Верујемо да је југословенски модел важна лекција. У свету где је архитектура постала луксуз – што мислим да важи у већој или мањој мери за САД – Југославија нам показује студију случаја у којем је архитектура била моћно средство које је омогућавало мултиетничко друштво са заједничком историјом. Верујем да је време да подсетимо нашу публику на важну улогу коју архитектура може имати у друштву.

Снежана Ристић

Херцег Нови – лука Иве Андрића

ПИСАЦ И ВРЕМЕ​

Кад седим пред кућом, ја имам пред собом видик који изгледа као да га је бирао неки љубитељ природних лепота а не игра случаја. Видим широки отвор Боке и целом његовом непрекидном дужином оштру ивицу мора као затегнут конопац тамносафирне боје... писао је Андрић 

Иво Андрић са Милицом Бабић на тераси куће у Херцег Новом
(Фото: Музеј града Београда)

Херцег Нови је једини град на свету у коме је Иво Андрић подигао кућу. У време пишчеве највеће славе, након што му је 1961. додељена Нобелова награда за књижевност, Андрић је у граду који има нарочиту ауру пронашао амбијент који идеју оплемењује, мисао изоштрава а племениту намеру оснажује.

Шта је генијалног уметника, прозног градитеља На Дрини ћуприје, Проклете авлије, Моста на Жепи подстакло да међу свим местима земаљског шара сагради кућу баш на овом парчету обале? Сунце, светлост, природно окружење града који вековима надахњује уметнике? Или – љубав? Херцег Нови је за Андрића био сведок јављања многих стваралачких формула које су нобеловца подстакле да преиспита и заокружи своја размишљања и своју поетику. Био је тај град и место пишчевог својеврсног уточишта, породична лука и мизансцен истинског спокоја и задовољства. Међу свим местима на којима је становао, време ће показати, управо је на тачки између три пута на Топлој, Андрић живео мирну срећу свога немирнога века.

Др Владимир Рогановић*

* Из књиге Андрић у Херцег Новом коју ускоро објављују Фондација Балканкулт и Општина Херцег Нови, Београд, 2018.

Херојско доба џинса

ФЕНОМЕНИ

Пут од обичних до дизајнираних фармерки, од радника, затим уметника, мотоциклиста и лево оријентисаних активиста до модних икона које се диче овим одевним предметом није био једноставан. Када су једном биле прихваћене у средњој класи, фармерке су потпуно изгубиле моћ отпора

Levi’s the strongest thread/ Студио Стефан Сагмеистер Волш, дизајн Joe Shouldice and Richard The
(Фото: Tom Shierlitz)

Тврдња Тимотија Лирија да је хипи онај који се облачи као Тарзан, има косу као Џејн, а мирисом подсећа на Читу није далеко од претпоставке да презир према филистејској уредности и „пицанском“ одевању великим делом лежи у појави џинса као црте која ће, бар на први поглед, поделити свет.

Фармерке, део одеће без којег се не може замислити гардеробер оних који држе до своје младости, прогласиће спонтаност путем до савршенства, а вођење белешки, прозни манир прошловековне генерације „прозе у траперицама“, видеће као неприкосновени захтев у дочаравању случајног карактера свакодневице. Масовна производња фармерки налагаће писцима да своје јунаке учине што наивнијим и чеднијим, са обавезном дозом проницљивости а одсуством смисла за акцију. Анестезија кроз свинг као досадно љуљушкање биће смењена бибапом, системом лаганих али жустрих потреса који не дозвољавају поспаност ни млакост. Усред хипертрофираног лицемерја, насиља и свакаквих гадости који харају светом, џинсери ће, попут ликова Селинџера и Буковског, испред лица немани недужно махати сленгом, опсценим речима пуним вулгарности и секса, као архангел Гаврило својим крином.

Љубица Арсић

Ријечки јади младог Црњанског

АВАНТУРИЗАМ

„Патриоте на Ријеци окупљали су се, у то време, у кући доктора Паханија, код кога је долазио и Мештровић, али је много лепши био дочек тих војника пред кафаном Континентал, уз свирку Цигана из Шапца. Ту се до зоре орила песма (Ој, јаблане, шири гране!)”, сећао се. Хотел Континентал постоји и данас. Ту, где је Црњански певао песму „Ој, Србијо, мила мати“, сада ујутру служе меланж и кифле.

Милош Црњански

У доба када је стасавао Црњански, имућнија деца су после „испита зрелости“, бирала занимања. „Размажен, јединац, ја сам изабрао занимање сликара и хтео сам да идем, и учим сликарство, у Минхену, или Риму. Био сам типични сметењак свог времена.“ Али, догодило се другачије, мати пишчева, имала је имућног брата у Бечу. Позвао је младог Милоша да одмах дође код њега и учи Експортну академију. Ујак је, из Беча, снабдевао Босну, Далмацију, Црну Гору и Албанију штофовима. Свила, сатен, самуровина, сомот… Спремао је Црњанског за свог наследника.

Година је 1912. Касније ће Црњански овако описати Беч: „Ишао сам погурен улицама… Небо је жуто и магловито као некад, у она јутра, у којима сам проћердао своју младост… Прадеда, деда, отац, и ја, сви смо ту изгубили веру…”. Но, он је по сваку цену желео да побегне од Експортне академије: „Да бих побегао од ујака, ја сам то лето отишао на море, у Опатију – која се тада звала Абација – а у којој су биле чувене утакмице мачевалаца. Ја сам, у Темишвару, лудовао за мачевањем, и узимао часове мачевања, код једног професора.“ То је био професор Перчић. Посматрао је Црњанског и прорекао му да ће побеђивати. „Иако нисам високог стаса, ни дугих руку, Перчић је једном рекао да ћу побеђивати на утакмицама, јер, са флоретом у руци, имам брзину лудака. Сад ми се то чини јако глупаво, али сам се у оно време, од те похвале, надимао, као жаба…“

Сања Домазет

Господин у елегантном сакоу

ЖИВОТ У ЕГЗИЛУ

Станујући у берлинском Тиргартену, Гомбрович је имао утисак да је Пољска одмах ту. Осећао је пољске мирисе, јер га је од ње делило 70 или 80 километара. А ипак, у ту Пољску није могао да отпутује. Зар то није било драматично?

Витолд Гомбрович

Витолд Гомбрович је 1963. године добио стипендију Фордове фондације у Берлину. После 24 године одсуства допутовао је из далеке Аргентине у Европу с једним, малим коферчићем и харизматичном личношћу. После 24 године срео се с новом, послератном Европом. Шта је значио тај долазак за Гомбровича, говори Зузана Фелс, његова берлинска пријатељица и поверљива особа, сликарка, фотографкиња, пријатељица Гомбровичеве супруге Рите Гомбрович.

Чиме је Гомбрович фасцинирао људе?

Имао је свој начин постојања, који би се могао назвати литерарним. Умео је да створи салонску атмосферу. Волео је да провоцира људе на дискусију и, када се уопште појави, да сви буду загледани само у њега, да слушају сваку његову реч. Имао је невероватну моћ сугестивности. Ако је био присутан, није био 100 одсто већ 300 одсто. Себе је умео да исказује помоћу гестова, мимике лица, да скреће на себе пажњу. Сваки његов гест био је тако речит да су га људи посматрали без даха, хипнотизовани његовом личношћу. Истовремено је будио и страх у људима, бојали су се да се пред њим не обрукају. Разумео се у људе. Сместа је знао ко је дати човек. Да ли је получовек или човек у правом смислу те речи.

Према људима којима је веровао имао је другачији однос него према људима које је званично сретао. Те које је званично сретао углавном је нападао. Нападање је било његова омиљена метода дешифровања другог човека. Једном је испровоцирао Гинтера Граса, рекавши му: „Ко сте ви? Ха! Ви сте писац? Да, да, чуо сам нешто о вама, али ви нисте велики као ја.”  То је била својеврсна игра, коју Гинтер Грас није разумео, због чега ју је прихватио с извесном дозом нервозе и  неодобравања. Велике симпатије и поштовање гајио је према Ингеборг Бахман, која је користила Фордову стипендију у Берлину у исто време када и он, те су се сретали и разговарали. Гомбрович је сматрао да је писац веома посебна личност, тако рећи светац. Стога је приликом сусрета у друштву волео да игра одређене игре.

Ева Зоненберг*

*интервју је објављен у часопису Студијум, 2004.

Са пољског превела Бисерка Рајчић


Коментари3
04ead
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Sreten Bozic -Wongar
Da je jos ziv Ivo Andrin bi morao da gleda kako se u Hrercreg-novom odmarfaju NATO vojnici.
Zorana Kostović
Radujem se izložbi o jugoslovenskoj arhitekturi! Planiram put u NY da je vidim, nameravam da sa ponosom podelim informaciju sa ovdašnjim kolegama arhitektama. Boli me samo što međju sponzorima i pokroviteljima ove tako retke manifestacije koja promoviše nešto naše ne vidim ni jedno ime, ni jednu organizaciju ni udruženje iz Srbije. Zar je moguće da naša država ne vidi priliku za promociju, ili bar za širenje dobrog glasa? Ispravite me ako nisam u pravu.
Zoran Matejić
Mislim da na izlozbi arhitekture socijalisticke Jugoslavije u Njujorku, medju pomenutim spomenicima bi morali (ako nisu) neizostavno da se nadju i zgrada Generalstaba u Beogradu, a Spomen muzej 21. oktobar u Kragujevcu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља