среда, 19.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45

Између Ханса и Алије

Хатиџе Акин, писац са два пасоша – турским и немачким – говорила је на 7. Београдском фестивалу европске књижевности о својим књигама, о „помешаним идентитетима”, о интеграцији и феминизму...
Аутор: Александра Мијалковићсубота, 30.06.2018. у 23:15
Хатиџе Акин (Фото Архипелаг)

Уколико се сетимо филма „Моја велика мрсна православна свадба”, који је тако дирљиво и забавно описао живот Грка у Америци, са свим оним урнебесним неспоразумима какви настају у судару две културе, тада је довољно да замислимо Немачку уместо Америке и Турке уместо Грка – па да добијемо ништа мање живописне сцене „Једног Ханса са љутим сосом” који је снимљен по истоименој књизи Хатиџе Акин, немачке књижевнице, новинарке и активисткиње турског порекла.

Породица младе (али не више толико младе) новинарке – јер је реч о некој врсти аутобиографије – окупила се у њеном берлинском стану да најзад упозна будућег зета Ханса. Ту су отац, мајка, три сестре и брат, ту је гомила домаћих гурманлука на столу – укључујући, наравно, бурек, баклаве и пуњене патлиџане, ту су (додуше само имагинарни) представници анадолског села из којег се породица доселила у Немачку, ту су све оне патријархалне предрасуде одатле донете у срце „разуздане” Европе... Само Ханс никако не долази.

– Ово сам име одабрала јер је типично турско име за Немца, симболизује све оно што дошљаци из Турске виде у овдашњим мушкарцима: поузданост, стабилност, лепо васпитање... Недостаје једино страст, и то је тај „љути сос” који би све зачинио – објашњава Хатиџе Акин наслов свог првог романа (из 2005) након којег је, три године касније, уследио „Алија за десерт”. Алија је. пак, уобичајено немачко име за „опасног” Турчина, он је у овој књизи, међутим, сасвим другачији, напросто сладак. У њеној трећој књизи, „Пољубићу те, Кисмете” (2013) тема се мења, ту се Хатиџе бави својим повратком у Турску и ситуацијом коју тамо затиче.

Питамо ауторку за кога се, на крају, определила у стварном животу, за „зачињеног” Ханса или за „заслађеног” Алију, и сазнајемо – ни за једног. Одабрала је Швеђанина са којим има ћерку тинејџерку.

Обраћајући се учесницима 7. Београдског фестивала европске књижевности, Хатиџе Акин – власница два пасоша, немачког и турског, и добитница више награда за новинарски допринос дебати о толеранцији, миграцијама и интеграцији – рекла је да су јунаци њених романа и новинских колумни људи из њена „два живота”, они који покушавају да се прилагоде новој средини, а да ипак сачувају свој идентитет и традицију, и они који желе да прихвате придошлице, али не знају увек како да то учине на прави начин.

Рођена 1969. у Анадолији, Хатиџе је имала три године када се са породицом доселила у Дуисбург, где је почела школовање. Радо се сећа учитељице која јој је рекла да њена судбина, ако тако одлучи, не мора бити да се – попут већине девојака турског порекла у Немачкој – млада уда и гаји децу, већ да може много, много више...

Тако је Хатиџе наставила школовање у Дизелдорфу. Уз студије пословне администрације радила је као слободни новинар у ВАЦ-у, 2000. се преселила у Берлин и запослила као уредник магазина „Макс“, а онда почела сарадњу и са многим другим редакцијама. Пошто се прославила колумном „Моја домовина“ коју је објављивала у берлинском листу „Тагесшпигел“, кренула је њена каријера писца, сценаристе, говорника и модератора. Наступа често и на телевизији, а њен блог „Други дан у паралелном свету“ један је од најчитанијих у Немачкој.

– Цео мој живот, све што радим, прожето је тим осећањем двојног идентитета, припадности двема културама, двема нацијама. Од Турака сам научила да поштујем вредност сваког човека, од Немаца да свакога посматрам на равној нози и гледам у очи – каже Хатиџе.

Посебна област у којој се ангажује су положај и права жена, али – истиче – не Туркиња у Немачкој, већ свих жена, свугде.

Признаје да чак и у Немачкој постоји извесна подозривост према феминисткињама и тежња мушкараца да маргинализују проблеме о којима оне причају, и да је управо то разлог што само уједињене жене могу нешто да промене – у Немачкој, Турској, Србији, било где.

– Говорим о заједничкој борби за права жена и не прихватам поделе на „феминисткиње пословне жене!”, „феминисткиње домаћице”, „феминисткиње мигранткиње”. Иако се конкретни проблеми са којима се оне суочавају разликују, у ствари желимо исто. У Берлину, граду у којем живим, има припадника 180 нација, и сви они другачије виде положај, улогу и права жене. И свака генерација драстично другачије на то гледа. Имамо законе који говоре о равноправности жена, али у пракси није много тога урађено, и то је оно на чему ћу и даље да се ангажујем. Решаваћемо изазове један по један, корак по корак, и мењати циљеве све док и последњи не остваримо! – сматра Хатиџе.

Њен књижевни „алтер его” је показао како то изгледа на примеру једне турске породице у Немачкој. Надајмо се да ће ускоро и читаоци у Србији имати пред собом превод њених романа са Хансом и Алијом.


Коментари3
a6859
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

nikola andric
Iluzija da knjizevnici iza svojih pisacih stolova mogu bilo sta da objasne potice of francuskog pokreta prosvetiteljstva. Taj pokret je potpuno pogresno shvacen u slovensim zemljama. On je shvacen kao ''nacitanost'' sto direktno upucuje na takozvanu ''knjizevnost''. To isto tako objasnjava razliku u socijalnom statusu izmedju nasih naucnika i knjizevnika. Stvarna razlika je pak da za knjizevnu profesiju nije potrebno bilo kakvo obrazovnje. Nasi nepismeni predci su stvorili nasu najbolju literaturu.
Братимир
Ви мешате културу и вероисповест, но верујем да имате потребу за тим, иначе сте људи без идентитета. Порекло вам нестаје, а у западно друштво вас не прихватају. Не због ваше културе, већ због исламске вере. Реците ми које су вам вероисповести родитељи и где су рођени па ћу вам рећи ко сте - тако на западу одређују порекло, а ви можете бити рођени и на Бранденбуршкој капији - бићете странац као и ваша деца, унуци итд. Ислам није део Европе, а да ли ће бити то ћемо још видети.
Sreten Bozic -Wongar
Turci cene stvaraoce scoga porekla.Kod Srba je to suprotno .Preko 51% Srba zive u dfiaspori,nijedan nije clan SANU.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља