уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:48
Треба ли вратити војни рок

Гуштерска балада о Пивки

Пуних стомака, у пуној борбеној готовости, били смо спремни за вечерњи други Дневник, у пола осам. СФРЈ, те 1985. године, није стајала тако лоше
Аутор: Александар Апостоловскисубота, 30.06.2018. у 22:00

Ко није јео месни нарезак стар двадесетак година, а онда се заслађивао наполитанкама и заливао их пивом, тај не зна шта је гурмански урнебес. Али у ЈНА је та гозба била врхунац хедонизма. Предосећате још једну војничку причу, лажнију од ловачке? На добром сте трагу. Симптоми тог хроничног поремећаја су носталгично запомагање о прошлим временима када смо, као дечаци, одлазили у касарне широм старе Југе.

С времена на време, објављују се истраживања о томе да ли су Срби за враћање служења обавезног војног рока или не, па крену анализе да ли бисмо да поново огрнемо милитаристички шињел или смо се коначно претворили у сека-персе. Заправо је та дилема лажна, нарочито за генерацију која је служила средином осамдесетих. Та Војска није била у стању да одбрани ни земљу, а нарочито себе саму.

Некада снажна армија претворена је временом у установу васпитног типа која је требало да у генерацијама рођеним током успона меког социјализма, средином шездесетих година, очува традиције братства и јединства и посттитоистичког система који је лутао у простору и времену. Берлински зид је напукао, култ личности маршала који се преселио на онај свет одржаван је на вештачком дисању, а касарне су биле само на први поглед место за смештај оружаних снага.

Утоваривали су нас пијане у возове, углавном кроз прозор, после лудих испраћаја. Биле су то незаборавне породичне светковине, празновање које је представљало симболичну иницијацију дечака у мушкарце. У коверти ми је писало – војна пошта Пивка. Искуснији другари су ме већ прежалили. Требало је провести годину дана обуке у некадашњем аустријском казамату, кроз који је пролазио међународни воз из Трста! Постојале су још три црне тачке за обуку. Школа за резервне официре у Билећи представљала је лабораторију из које су излазили мутирани, зли десетари. Говорило се да је и Кичево полигон где се млади војници без неког нарочитог разлога пеку на македонском сунцу. Сада им је, ваљда, нешто хладније. Греје их северномакедонско сунце…

Поручник Сенад се гребао за виши чин, па је на писти Пивке био нарочито мотивисан, тврдећи да нам је указана велика част јер нам је отаџбина пружила прилику да први изгинемо ако НАТО крене на нас. Био ми је одмах сумњив, што се показало неколико година касније. Збрисао је, чим је загустило, код Алије Изетбеговића.

Скупљени из свих крајева Југославије, имали смо прече бриге него да постанемо лежећи војници преко којих треба да прођу тенкови имагинарних спољних непријатеља. Били смо у праву. Земљу су разбуцали унутрашњи мангупи.

Изнад Пивке су се сударали ветрови с Алпа и Јадрана, па се стварао ковитлац који је гуштере августовске класе бацао на писту. Везивали смо се конопцем, како би коначно стали у правилну врсту, уместо да капитулирамо пред ураганом. Потом смо трчали уз брдо, па се спуштали низ њега, а онда тактички јуришали на мензу, почистивши све залихе босанског лонца. То је било традиционално јело које су мућкали наши ортаци Албанци. По неписаном правилу, углавном су радили у војничким кухињама. Трпали су у казан све залихе меса и поврћа које су остале од ручка. Босански лонац се на војничком менију звао и „дрнч” јер је био тек нешто укуснији од масти за чишћење аутоматских пушака.

Пуних стомака, у пуној борбеној готовости, били смо спремни за вечерњи други Дневник, у пола осам. СФРЈ, те 1985. године, није стајала тако лоше… Ако је требало преживети патриотске говоре поручника, требало се суочити и с тужбалицама двојице Халида. Нови албуми Бешлића и Муслимовића били су народњачка контратежа урбаном новом таласу, у албумима „Шарло Акробате”, „Идола” и ЕКВ-а, уз традиционалну сарајевску школу рокенрола. Тако су се музички укуси, формирани по националном и жанровском кључу, поклапали с нашим путешествијем. Била је то папазјанија од хране, музике и судбина момака скупљених с конца и конопца. Односно, од Вардара до Триглава.

Дечко из босанских планина, рецимо, никада није видео усисивач, па смо му објашњавали да је то ново, тајно оружје које усисава непријатеља и претвара га у прашину. Један од другара кога је локални регрутни центар право с катуна катапултирао у Пивку, први пут је видео телевизор. Радо смо га користили као даљински. Био нам је захвалан, као и ми њему. Телевизијски сигнал је, наиме, хватао италијанске канале, а како су после поноћи, емитовани еротске слике, доста војника из те класе није имало миран сан.

Тај чедни, милитарни свет, у којем се врхунац бола дешавао када џомбе или старе куке на подлактици истетовирају знак ЈНА, па га после показују као државни печат да су зрели за женидбу, представљао је полигон на којем су сазревали осамнаестогодишњаци под титовком. У том судару светова под војном управом размажени Београђани и Загрепчани, по правилу најбољи ортаци у упртачима, нису били ништа мање смешни. Сазнали смо, гле чуда, да је могуће да са 19 година кревет намешташ сам, а да не подигнеш узбуну старој мајци.

У тој неправедно прокаженој ЈНА, склапана су нераскидива пријатељства, али је, свако на свој начин, стекао неизлечиве трауме. Дуле Праизовић је од џудисте постао кафеџија. Влада Новаковић је збрисао у Америку и постао детектив чикашке полиције. Чувао је и Мишел Обаму. Писац овог текста, као што се да приметити, и даље је аутодеструктиван. Покушава да се бави новинарством.

Још смо у контакту. На сваких пет-шест година. Приче почињу и завршавају се тамо где смо стали, с Пивком. Као и овај текст који, махом, личи на претходне о том словеначком селу. Понављамо доживљаје са страже, о спавању у шаторима на минус 10, трабуњамо о прекомандама, бојевом гађању, бежању преко жице, писању љубавних писама девојкама које су нас шутнуле пре заклетве. Та компулзивна брбљивост је ескалирала после четрдесете, када смо се препустили прустовској меланхолији о годину дана изгубљеног времена које смо поклонили отаџбини.

Да ли је било вредно тога? Наравно да није. Све док у кафани неко не наручи песму једног од Халида.

Смешни смо нашој деци. Гледају у нас као у музејске примерке. И касарна у Пивки је доживела исту судбину.


Коментари1
4fba1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

сивошевић
Благо Политици кад има овакво перо у свом арсеналу. Ефектни Аца..Запазио сам га још кад је написао панегерик Пери Антићу и неки жал на релацији Србија Македонија којег само дам наслутити. Алал ти перо Ацо

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља