понедељак, 19.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:43
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

У Скадру се за јело купити није имало ништа.

„Од ма кога Црногорца потражиш да ли има хлеба да ти прода, казаће ти сваки истим одговором: ’Нема, чоче, богуми, ово је сиромашна и гладна Црна Гора’”, забележио је у Подгорици новембра 1915. артиљеријски наредник Милета М. Продановић, током повлачења Српске војске
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 01.07.2018. у 15:29
Српски војник на Крфу 1916: само кожа, кости и шајкача (Фото „Шумадијска дивизија”)

Чачак – „Пре него што се батерија кренула, рано сам се упутио у Подгорицу, купио нешто за јело и пиће што се дало наћи и сачекао моју војску, која се убиваковала пред самом Подгорицом у вашаришту. Овде се прими нешто хране – кукурузна хлеба за војнике.”

Ове и редове који следе у свешчицу, у среду, 25. новембра 1915. уписао је артиљеријски наредник Милета М. Продановић (1883–1945) из Прањана код Чачка, напомињући да је увек био у борбеном делу батерије са командиром, а доцније у штабу са командантом одсечне артиљерије на положају, на осматрачници.

„Све сам борбене ситуације и догађаје на бојном пољу могао лично видети и убележити у свој дневник”, вели овај народни и демократски првак, страдао на самом крају Другог светског рата, негде око Фоче, од потере КНОЈ-а. Следе записи о новим данима, сведочанства трагедије српске...

„Петак, 27. новембар. Кренули смо се из Подгорице за Скадар у 7 изјутра лепим друмом до варошице Тузи, а одатле преко врло каменитог и хрђавог пута изашли на брдо. У 11 часова угледасмо Скадарско језеро, за које сам као дете знао и које је опевано из старих времена.

Хране понестало, ми смо јутрос последњи хлебац, који смо нашли у комори, дали војницима, још имамо шест џака брашна које носимо као резерву, а купити се нигде нема. Од ма кога Црногорца потражиш да ли има хлеба да ти прода, казаће ти сваки истим одговором:

’Нема, чоче, богуми, ово је сиромашна и гладна Црна Гора’. Гладни и заморени војници ипак су се трудили да би што пре стигли Скадру, тој нашој обетованој земљи, где ћемо се нахранити, одморити и примити оружје и одакле ћемо удружени са савезницима ударити понова на непријатеља.

Са том надом сваки је упињао своју снагу. Уз пут је било разних шала и доскочица, да би се човек разонодио и на умор и глад унеколико заборавио. У четири часа по подне стигли смо у село Хотски Хан, под самим кршом албанским, скренули са пута и заноћили.

Субота, 28. новембар. Кретали смо се полако све подножјем кршних албанских планина које својим врховима додириваху беле облаке, а села арнаутска беху припета уз овај крш као ластина гнезда, којим само пешачке путање прилазе; куће су озидане све од камена, плочом покривене, па издаље човек кад гледа не може разликовати село од кршева.

Само по неколико јабланова, обично посађених негде у селу око чесмице, обележавају село издаље. У 11 часова стигли смо у село Кастратски Вирови, овде је већ била постављена наша водна станица, где примисмо помало кукурузна хлеба, који разделисмо војницима и кренусмо даље. У село Враке стигли смо у мрак, на преноћиште.

Недеља, 29. новембар. Рано сам се кренуо за Скадар, пре него што пође батерија, јер ме командир упути да купим нешто за јело и пиће док они дођу, а нареди ми да га сачекам код топовског парка, који смо ми замишљали да нас чека у Скадру. У 10 сам стигао у варош пуну силна света бежаније и војске, тако да само по улицама меша и купити се за јело није имало ништа.

Нађем нашег коначара и он ми рече да ће наш бивак бити код старих касарни на северном делу вароши, на путу који води за Ђаковицу. Изађем на ту страну и сачекам батерију. Од топовског парка, од хране и удобности, коју смо ми очекивали и надали се да ћемо овде имати, нема ништа. Разочарење још веће.

Одмах по нашем доласку, непријатељски аероплани преко Тарабоша од Бара дођоше и бомбардоваше логоре око вароши; мало подаље од нашег логора падоше две бомбе, од којих је један војник погинуо. Већ страх и разочарење све више човека притискује, хране нема, изделисмо оних шест џака брашна војницима, а још нам траје волова, па смо понеког клали.

Ружно и кишно време, умирање војника веома велико, свако јутро поред нашег логора протерују по неколико воловских двоколица натоварених као дрва мртвих војника за сахрану; аероплани готово сваки дан бацаху бомбе, топова за гађање истих нема. И што има брдских, немају муниције. Старешине и колико би хтели набавити храну за људе немају средстава да је донесу, јер стока готово сва остала на путу.

И што је преостало то сад без хране липсава. Сваки је готово остављен самом себи, да се што збрине и набави за храну. Наш папирни новац неће да примају и ако ко притешко да плати банку више од 5 до 5,50 динара у сребру.

На овом биваку провели смо 12 дана, кад смо се по наређењу команданта дивизије преселили у Стару варош испод Скадарског језера и разместили по кућама и шталама.

У Скадру смо провели до 20. децембра када смо добили наређење за покрет у Љеш, где ћемо, ако се могне, укрцати се у лађу за Сан Ђовано, а ако не могне онда ћемо ићи до Драча пешке па ћемо се тамо укрцати у бродове и ићи ћемо, како чујемо, на острво Корзику или у Алжир. Полазак је наређен за сутра у шест изјутра...”


Коментари6
1b23b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Стефан Петковић
Село Вракa, данас је то српско село. Срби тамо живе. Политико обиђи их.
Зоран
Да, то је истина да у Скадру није имало ништа да се купи за јело.
Boban
Neverovatno koliko je slabo organizovano to povlačenje preko Albanije. Potpuno nestručno, kao da ga nisu vodili profesionalni oficiri. Masovni pomor zbog totalnog haosa. Koji kontrast sa uspešnim povlačenjem Rumuna preko Karpata, ili Belgijanaca iz Antverpa ka moru.
Sasa
Da je bilolose oranizovano jeste, ali Rumuni su imali Ruse iza sebe, a Belgijanci i Britance i Francuze. A koga smo mi imali gladnu Albaniju i Crnu Goru i ubilacke kacake po zasedama.
Препоручујем 6
Горан
...и овај мученик и херој "убијен 1945 од потере КНОЈА".....Размислите браћо Срби добро о овоме !!!!!
Posmatrac
Dobar clanak koji nas podseca na zrtve i razaranja. Kod nas se VELIKI RAT jos uvek, nazalost, slavi kao pobeda.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља