уторак, 13.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45

О сликарству не треба говорити, слике то чине саме

Први пут у галерији САНУ од вечерас биће приказана ретроспективна изложба нашег великана Недељка Гвозденовића, сликара, професора и академика, једног од њених оснивача
Аутор: Милица Димитријевићуторак, 03.07.2018. у 22:00
Велика мртва природа (са параваном) у плавом, 1967.

Од­нос сли­ка­ра пре­ма бо­ји, пре­ма од­ре­ђе­ном хро­ма­ти­зму ни­је ствар сло­бод­ног из­бо­ра, ни­је пи­та­ње естет­ског ка­при­ца ко­ји се ве­зу­је за да­ти тре­ну­так да би се, у сле­де­ћем тре­нут­ку, из­ме­нио. Ако је бо­ја, по­ред дру­гих еле­ме­на­та, но­си­лац из­ра­за, он­да је она не­што што је пред­о­дре­ђе­но ни­зом пси­хо­ло­шких чи­ни­ла­ца, при­ро­дом и тем­пе­ра­мен­том умет­ни­ко­вим, сре­ди­ном у ко­јој се раз­ви­јао, ду­хов­ним стру­ја­њи­ма ко­ји­ма је био из­ло­жен, за­бе­ле­жио је сво­ја раз­ми­шља­ња наш ве­ли­кан, сли­кар, про­фе­сор и ака­де­мик Не­дељ­ко Гво­зде­но­вић (Мо­стар, 1902 – Бе­о­град, 1988). 

Јед­ну од ње­го­вих пре­по­зна­тљи­вих бо­ја, спе­ци­фич­но зе­ле­ну, са свим ње­ним ва­ле­ри­ма, мо­ћи ће да уочи пу­бли­ка на ис­црп­ној по­став­ци ко­ја се ве­че­рас у 19 са­ти отва­ра у га­ле­ри­ји Срп­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти – по­во­дом три­де­сет го­ди­на од ње­го­ве смр­ти, а у го­ди­ни ка­да га­ле­ри­ја, чи­ји је је­дан од осни­ва­ча, обе­ле­жа­ва по­ла ве­ка по­сто­ја­ња. Зву­чи не­ве­ро­ват­но, али је исти­ни­то – ова ре­тро­спек­ти­ва пр­ва је ње­го­ва са­мо­стал­на из­ло­жба под сво­до­ви­ма Ака­де­ми­је, чи­ме СА­НУ ис­пра­вља ви­ше­де­це­ниј­ску не­прав­ду и оду­жу­је му се.   

По­тра­га за ап­со­лут­ним сли­кар­ством би­ла је им­пе­ра­тив по­све­ће­ног, скром­ног, ти­хог и за­тво­ре­ног, али опет при­јат­ног Гво­зде­но­ви­ћа, из­у­зет­ног ин­те­лек­ту­ал­ца, љу­би­те­ља кла­сич­не му­зи­ке, ви­зу­ел­но по­зна­тог и по не­за­о­би­ла­зном ше­ши­ру. Кроз опус од сто­ти­нак де­ла ко­ја је он лич­но бри­жљи­во ода­брао и за­ве­штао Ака­де­ми­ји и Му­зе­ју гра­да Бе­о­гра­да и ко­ја то ње­го­во стре­мље­ње нај­бо­ље илу­стру­ју, бу­ду­ћи да је сма­трао да о сли­кар­ству не би тре­ба­ло пре­ви­ше го­во­ри­ти јер сли­ке то нај­бо­ље чи­не са­ме, во­ди нас Ди­ја­на Ме­тлић, аутор­ка из­ло­жбе. 

Од­лу­ка да хро­но­ло­шки при­ступ бу­де при­ме­њен нај­бо­ље се раз­у­ме ка­да се про­ђе кроз све га­ле­риј­ске са­ле – са­мо је на та­кав на­чин мо­гу­ће са­гле­да­ти ства­ра­ла­штво ко­је је тра­ја­ло од 1923. па до 1987. и ко­је на овај на­чин ни­је ви­ђе­но од 1970, по­себ­но ако се има у ви­ду по­да­так да је Гво­зде­но­вић ина­че вр­ло рет­ко са­мо­стал­но из­ла­гао.  

– По­чео је као цр­тач, и то из­у­зе­тан, то је по­твр­дио и Ханс Хоф­ман, ње­гов про­фе­сор у Мин­хе­ну, па се по­се­ти­лац пр­во су­сре­ће са ла­ким тех­ни­ка­ма, ма­лим фор­ма­ти­ма и ин­ти­ми­стич­ким мо­ти­ви­ма фи­гу­ре у ен­те­ри­је­ру и ен­те­ри­је­ром. По до­ла­ску у Бе­о­град жи­вео је та­ко што је пре­да­вао стра­не је­зи­ке, знао је фран­цу­ски, ита­ли­јан­ски, ла­тин­ски и не­мач­ки, па је од­ла­зе­ћи на ча­со­ве на пе­ри­фе­ри­ју гра­да по­чео да ис­тра­жу­је пре­сто­ни­цу и бе­ле­жи пеј­за­же. У ње­го­вом жи­вот­ном про­сто­ру на­ста­ја­ле су по­том сли­ке по цр­те­жи­ма, бит­но је ре­ћи да је у то пр­во вре­ме жи­вео за­и­ста у не­ху­ма­ним усло­ви­ма, за пр­ву со­би­цу од са­мо де­вет ква­дра­та Иван Та­ба­ко­вић ре­као је да је као сар­ко­фаг. До­ста је чи­тао, из­у­ча­вао сли­кар­ство, и по­ла­ко до­ла­зио до сво­јих по­сту­ла­та, као што је то по­ви­ше­ни по­глед на оно што је при­ка­за­но на сли­ци, о че­му го­во­ри и де­ло из ра­не фа­зе „Чо­век ко­ји ко­па у ба­шти”, што ће он по­сле пре­не­ти и на пеј­за­же и мр­тве при­ро­де – об­ја­шња­ва Ди­ја­на Ме­тлић.       

У крат­ком пе­ри­о­ду до 1936, ка­ко до­да­је на­ша са­го­вор­ни­ца, аутор је био со­ци­јал­ни ин­ти­ми­ста, мо­ти­ви се­љан­ки и вер­гла­ша о то­ме нај­бо­ље све­до­че, што све пра­ти и ње­го­во по­ре­кло и на­чин жи­во­та у мла­до­сти. На­кон сту­диј­ског бо­рав­ка у Па­ри­зу, то­ком рат­них че­тр­де­се­тих, ко­је је про­вео у Бе­о­гра­ду, јед­но вре­ме жи­ве­ћи и код ди­пло­ма­те и ко­лек­ци­о­на­ра Па­вла Бе­љан­ског, при­вла­чи­ли су му па­жњу кла­сич­ни ин­ти­ми­стич­ки мо­ти­ви же­на у ен­те­ри­је­ру, сли­ко­ви­та је у том сми­слу го­то­во бо­на­ров­ска ком­по­зи­ци­ја „Же­на са де­те­том”.    

– Јед­но­гла­сан је став кри­ти­ке да се Гво­зде­но­вић ком­плет­но раз­вио на­кон 1952, ка­да на­ста­је „Уни­вер­зи­тет­ски парк”, ње­го­во ре­мек-де­ло ко­је се чу­ва у На­род­ном му­зе­ју. Та­да по­чи­ње да про­чи­шћа­ва свој ли­ков­ни је­зик и по­чи­ње да би­ва за­о­ку­пљен ли­ков­ном фор­мом, ак­цен­то­ва­њем дво­ди­мен­зи­о­нал­но­сти сли­кар­ске по­вр­ши­не. По­ја­ви­ће се фи­гу­ре у ен­те­ри­је­ру, кључ­ни мо­тив ње­го­вог зре­лог пе­ри­о­да уз пре­по­зна­тљи­ве по­то­ње па­ра­ва­не, али то ви­ше не­ће би­ти ре­а­ли­стич­на фи­гу­ра већ ви­ше њен обрис, да би у пу­ном сја­ју ше­зде­се­тих и се­дам­де­се­тих до­ми­ни­ра­ле мр­тве при­ро­де, на ко­ји­ма је пред­мет при­су­тан али је све­ден на знак, али и са­ма уну­тра­шњост ате­љеа. Го­во­рио је да је по­ен­та стал­ног ва­ри­ра­ња истог у то­ме да „не­ма­што­ви­ти сли­ка­ри”, ко­ји по­пут Се­за­на или Мо­ран­ди­ја, стал­но рас­по­ре­ђу­ју исте ја­бу­ке, та­њи­ре и ћу­по­ве, про­на­ла­зе, за­пра­во, у то­ме но­ве хар­мо­ни­је. На то­ме је и сам ин­си­сти­рао – ис­ти­че ова историчарка уметности, ујед­но и аутор­ка тек­сто­ва у обим­ном ка­та­ло­гу ко­ји по сво­јој струк­ту­ри и из­бо­ру ре­про­дук­ци­ја има мо­но­граф­ски ка­рак­тер. 

Гво­зде­но­вић је то­ком це­ле ка­ри­је­ре остао у кон­так­ту са при­ро­дом. Сла­би­је је у по­зним го­ди­на­ма пу­то­вао, али је имао на­ви­ку да сед­не у ауто­бус број 26, оде до на­се­ља Бра­ћа Јер­ко­вић и та­мо са­ти­ма, се­де­ћи на те­ра­си ка­фа­не „Мо­стар”, по­сма­тра зе­ле­не ли­ва­де и то по­сле сли­ка. Ка­да је реч о ње­го­вом род­ном гра­ду, део ко­лек­ци­је СА­НУ је­сте и јед­но од нај­зна­чај­ни­јих ње­го­вих де­ла – „Бе­ли зид са ле­стви­ца­ма” – ње­га је сам ока­рак­те­ри­сао као се­ћа­ње на Мо­стар и оно је, та­ко­ђе, са­да из­ло­же­но. 

 

Пријатељство са бројим колегама

Гвозденовић се дружио са колегама различитих генерација, Иваном Табаковићем, Стојаном Аралицом, Костом Хакманом, Предрагом Милосављевићем, Стојаном Ћелићем, Мићом Поповићем. По карактеру био је, можда, најближи Цуци Сокић, били су блиски, обоје су готово монашки живели своје стваралаштво.

– Нема веће среће за нас него што је то сликарски чин, тако су обоје мислили. Цуца је причала како јој је жао што са њеним Неђом није више разговарала о сликарству, а често су се виђали – каже Дијана Метлић.

 

Јубилеј галерије САНУ

Један од најексклузивнијих излагачких простора у самом срцу Београда основан је 1968. и ове године обележава 50 година постојања. Од како је отворена радила је успешно, било је сјајних изложби које се и данас памте, посвећивали смо их уметницима и научницима, каже академик Душан Оташевић, управник галерије и додаје:

– Током ове године у којој славимо, управо стицајем добрих околности, имали смо озбиљну поставку дела Уроша Предића, потом сада имамо Гвозденовића, па ћемо имати Марка Челебоновића, док ће на јесен први пут и део изложби Октобарског салона бити у нашем простору, као уплив заиста савремених тенденција, што је један мали искорак за нас.

 


Коментари2
3b146
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dusko - Zeja Jovanovic
Ovaj tekst ne mozete procitati ceo...verovatno zato sto se izdvaja za kulturu samo 0,75% ...Koliko para toliko i robe... narod nije vazan i onako on sve placa i novine i procente...
Jovan Andric
Steta sto mu je legat pokraden. Ovo je priloika da se lopovi pohapse.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља