понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:31
НЕ САМО О ПОСЛУ: Проф. др Мирослав Ђорђевић

Мења грешке природе и чини људе срећним

Уролог и дечји хирург, који је са својим тимом урадио 1.300 операција промене пола, заслужан је да је Београд постао један од водећих центара за трансродну медицину у свету
Аутор: Оливера Поповићсреда, 04.07.2018. у 13:15
Мирослав Ђорђевић (Фото З. Анастасијевић)

Доктор Мирослав Ђорђевић, уролог и дечји хирург, редовни професор Медицинског факултета у Београду, данас је један од најпознатијих српских брендова у свету. Са својим тимом урадио је 1.300 операција промене пола, а Београд је захваљујући њему постао један од водећих центара за трансродну медицину у свету. Сваке године у Србију због операције промене пола долази 60 до 100 странаца, а коначно и у нашој земљи ове се интервенције раде о трошку Републичког здравственог осигурања, па ће само током ове године пол у којем су рођени заменити оним којем припадају близу двадесетак наших држављана.

Наш саговорник је посебно поносан што у београдски центар ради учења оперативних техника долази сваке године 40 хирурга из целог света, а и он сам неуморно путује: негде оперише, негде држи предавања, а ниједне године није пропустио да се придужи хуманитарним акцијама где оперишу децу и младе са урођеним манама урогениталног система.

Неславан почетак

Искрено, давне 1984. и деведесетих година није много тога указивало да Мирослава чека светска слава и блистава лекарска каријера. На ранг-листи уписаних те године на Медицински факултет у Београду, Мирослав је био на дну. Каже, био је „четиристо неки...”. Онда је прву годину – пао!

– Студије медицине нисам уписао зато што сам то волео, него зато што је цела моја генерација кренула на тај факултет. Нас 26 гимназијалаца из Крушевца је конкурисало и сви смо били примљени – каже и присећа се како је на пријемном испиту из латинског било осам питања, а он је, не знајући ниједан одговор, на свих осам заокружио под А, верујући да по закону вероватноће и системом елиминације бар два морају да буду тачна.

Ниједан тачан одговор није био под А.

Онда додаје да је доста учио, али кад је пао прву годину, отац ми је поручио: „Синко, ако то тебе не интересује, врати се кући, да радимо неки посао...”

– Било ме је срамота и почео сам да учим озбиљно. Факултет сам завршио у јулу 1991. године, управо када су почеле све велике кризе, па нигде није било посла. У бутицима сам по подне продавао „памперс” пелене, а пре подне сам годину дана стажирао у Клиничко-болничком центру „Звездара”, али изгледа за сталан посао није било – присећа се наш саговорник.

Одлазак лекара
– Много ме погађа када од студената медицине сад већ на завршним годинама сазнајем да неће живети и радити у Србији. То је пораз за мене, и као учитеља и као родитеља, али разумем да људи траже начин да живе комфорно и нормално. Од рутинске, свакодневне медицине не може се добро живети. Највећа грешка и нашег и здравствених система земаља у транзицији јесте то што се не прави разлика између добрих лекара. Имамо 25.000 лекара који ће првог у месецу добити плату од 70.000 динара. То неће задржати врхунске лекаре. Људи који много доприносе морају да буду више вредновани – уверен је др Ђорђевића.

Стицајем околности стигао је и до професора др Саве Перовића, тада познатог уролога на Дечјој клиници у Тиршовој, којег је Европа већ признавала као визионара и пионира у операцијама промене пола. Прву операцију промене пола у Београду др Перовић је урадио 1989. године.

Сусрет са др Перовићем имао је све елементе комедије забуне: у амбуланти, када му се представио, доктор је рекао „Дечко, скидај се”, мислећи да је пред њим пацијент, а не будући сарадник. Сутрадан је Мирослав дошао у седам ујутру и доктор га је дочекао речима: „Тебе стварно ово интересује!?”

– Тада су операције трајале по седам-осам сати и лекари нису хтели толико дуго да буду у операционим салама. Није било много оних спремних да остају на клиници од седам ујутру до осам увече. То је била моја шанса, а урологија ме је највише занимала. Професор Сава ме је прихватио, уводио у тајне хирургије, заволео на неки начин, и тако смо направили једну сјајну симбиозу учитеља и ученика.

Добар ментор

Овде наш саговорник цитира садашњег директора Математичке гимназије који је рекао да је у данашње време да би се постигли одлични резултати довољно бити мало изнад просечног интелекта, али је важно имати доброг ментора.

Са др Перовићем „пролази” кроз две специјализације: урологије и дечје хирургије, магистрира, докторира...

– Међутим 2002. године моја тадашња супруга добија посао у Америци као лекар, ја задржавам посао у Тиршовој, али често одлазим у Америку да бих био са породицом. Тада схватам да ће ми процес нострификације дипломе и специјализације у Америци однети много времена и одлучујем да – не учим! С временом, укључујем се у нека друштва трансродних особа у Балтимору и одатле успевам да регрутујем прве трансродне особе за операцију промене пола у Београду. Прву двојицу Американаца у Београду оперисали смо 2004. године – присећа се наш саговорник.

Један од њих, одушевљен резултатом операције, али и третманом који су имали у Србији, своје искуство је поделио на друштвеним мрежама, а за пола године на „Јаху групи” више од 4.000 људи пита где је тај Београд, Србија, је л’ вози авион до тамо, како раде... Страни пацијенти заинтересовани за операцију промене пола полако почињу да стижу у Београд. Тако је почело...

Ипак, наш саговорник каже како је његово радно место и данас у Дечјој болници у Тиршовој.

– То не значи, наравно, да ја радим само са децом, него сам специјализован да радим и са одраслим пацијентима. Обављам операције из области дечје урологије, али и реконструкције гениталија код одраслих, после тумора или деформитета. Операције промене пола су ми помогле да будем бољи дечји уролог, јер о анатомији гениталија нигде не можете боље да учите него у трансродној хирургији – каже др Ђорђевић.

Спорт уз телевизор
На питање да ли има хоби, одговара са:  – Како да не, имам! Бавим се свим могућим спортовима, али поред телевизора. Омиљени ми је амерички фудбал. Пратим целу сезону, кад год ми време дозволи, ноћу гледам. Некад сам се бавио спортом, сада више не: не могу да играм тенис и да ризикујем да повредим руку и угрозим оно чиме се бавим.

Али, како каже, његов рад се не одвија само у операционој сали, много се посвећује научном, али и хуманитарном раду. Најмање једном годишње одлази у земље у којима медицина није на врхунском нивоу и помаже тамошњим колегама. Тако је био у Кенији, Нигерији, Вијетнаму... Прошле недеље био је на југу Индије, у граду Манипалу. Као једини, специјални гост, хирург пред 300 индијских и пакистанских уролога и још 5.000 оних који су пренос операције гледали преко интернета, првог дана је оперисао шесторицу дечака, другог дана још тројицу. Сви су били рођени са тешким аномалијама урогениталних органа, узраста од седам до 20, а сваки је већ претходно био оперисан десетак пута, безуспешно.

– Тамо се увек подсетим шта је реални живот. Испуним се, схватим да је у животу важно поштовати породицу, учитеље, туђу муку, да мора да се помаже другима, без обзира на то из ког света неко долази, да ли неко има новца да плати ваш рад или нема – каже наш саговорник.

Али, познаје и светски џет-сет. Има доста познатих људи које је оперисао. У Америци је на многим факултетима држао предавања, на неким постао гостујући професор, на почетку оперисао је у Детроиту са специјалним дозволама. То му је, каже, била одскочна даска.

Недавно је добио лиценцу, за рад у САД, призната му је диплома Медицинског факултета у Београду и све специјализације и докторат, без полагања испита.

– Радим у болници Маунт Синај у Њујорку, једној од најбогатијих, они су ме подржавали и издејствовали лиценцу да могу на потпуно законит начин да оперишем у САД. Ако имате резултате, људи препознају квалитет – примећује др Ђорђевић.

Зашто је остао у Србији?

Воли своје мушкатле

– Милион прилика сам имао да одем, али нисам. Волим Србију, као што сам, не кријем, некада волео и Југославију. Обишао сам цео свет и могу да га обиђем поново, али најлепше ми је у Србији. Овде ми је породица, две ћерке, родитељи који ме подржавају. Волим када изађем на своју терасу, када ујутру скинем оцветале делове мушкатле, мењам сезонско цвеће четири пута годишње. У Србији није лако: да овде достигнем признање и постигнем резултат треба ми више труда и времена него што би ми било потребно у болници у Њујорку, јер тамо иза мене стоји систем – каже др Ђорђевић.

Наводи пример пројекта који је „гурао”: да би у Србији обавио прву трансплантацију материце, када је близнакиња дала орган својој сестри да би ова могла да роди бебу, потрошио је две године и морао да прође много баријера да би доказао свету да је у његовој Србији, у месту где живи, то могуће урадити подједнако успешно као на на Харварду. И успели су: жена којој је пресађена материца остала је у другом стања, а ускоро ће у Болоњи, где је заказан царски рез, родити бебу.

Из операционе сале на концерт „Стонса”

Прошли интервју смо радили у необичним околностима: прво сам од раног јутра чекала да др Ђорђевић изађе из операционе сале Дечје клинике у Тиршовој где је радио сложену операцију урођене уролошке мане. Све потребне податке дао ми је док се таксијем возио на Аеродром „Никола Тесла”, журећи на авион који је одлазио у подне, да би стигао на концерт групе „Ролингстонса” у Амстердаму. Кад се чекирао, наставили смо интервју, а онда је одлетео... После концерта, мобилним телефоном, на вајбер редакцији „Политике” је послао насловне стране британских листова „Телеграф” и „Дејли мејл” са његовим интервјуима о томе шта се дешава са особама које се предомисле после операције и желе да се врате у пол у којем су рођене. У недељу увече се вратио у Београд

Да ли толико воли ову групу рок легенди и да ли мора баш овако да путује, „наврат, нанос”?

– Ја заправо волим Пинк Флојд и пратим их по свету, али сам рекао себи да ће ми живот бити сиромашнији ако не видим Мика Џегера и чланове групе „Ролингстонс” како наступају уживо иако у просеку имају 75 година. Хтео сам да видим шта се њима сада дешава. Концерт ме је испунио страшном енергијом, јер сам видео да 75 година не мора ништа да значи.

Додаје да увек путује на сличан начин, јер, каже, време је кратко.


Коментари3
72d1a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Luka Marijanovic
Koga je gladan kukuruz hranio taj se nije najeo.
Natasa Uvalic
Dr. Djordjević je na prvom mestu sjajan čovek. Radimo na istoj klinici i nikada nije prošao bez osmeha i pozdrava. Vrhunski stručnjak , svetski priznat a tako skroman i prizeman. Ne postoji osoba koja mu se obratila a da joj nije pomogao . Ovakve ljude je čast poznavati , raditi sa njima ... Jedan od onih koji su ponos ove zemlje . Hvala Vam sto postojite i sto ste takvi kakvi jeste .
Marija
Ma, apsolutno sjajan! Operisao je moje dete. Obožavam ga.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља