понедељак, 12.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:32
БЕЛЕШКЕ С ПУТА: Јужна Италија

Обала снова

Путовање од Напуља до Амалфија, Сорента или Каприја може да потраје дуже него што је планирано, јер су велике гужве у саобраћају – али вреди сваког минута, километра и погледа на градиће расуте по брдима, море које се пружа у бескрај, уз мирис лимунова, борова и лаванде
Аутор: Александра Мијалковићчетвртак, 05.07.2018. у 14:15
Соренто и поглед на Везув (Фото А. Мијалковић)

Светлуцава пучина по којој се беласају чамци и лађе. Модра дубина у коју урањају хриди обрасле дрвећем, жбуњем и дивљим цвећем. Мириси лимунова, лаванде и борова. Живописна насеља разбацана по брдима спуштају се степенасто ка мору, ка пристаништима и ретким плажама у скривеним увалама. Величанствен поглед са сваке деонице пута од Напуља до Амалфија.

И хиљаде возила која су потпуно закрчила саобраћај.

Италијанске породице и пословни људи у својим аутомобилима, туристи у аутобусима и комбијима, сви нестрпљиви да стигну на одредиште, али пут је узан и препун кривина, па колона одмиче веома споро. Толико споро да је путница изашла из кола, ушла у један од успутних ресторана, обавила шта је имала, и без икаквог напора се вратила на своје место стотинак метара даље, колико је за тих десетак минута возач одмакао.

Тако изгледа путовање Амалфијском обалом у туристичкој сезони и за време празника. Додуше, рекло би се да је за посету Италији увек сезона, било о којем подручју ове готово непристојно лепе и занимљиве земље да је реч. Природа, архитектура, историја, уметност, дизајн, храна – све је то толико очаравајуће, нарочито обасјано златним сунцем југа, да је и најтврђи мргуд спреман да плати цену, односно да одустане од звоцања и посвети се уживању у пределима кроз које пролази.

Незаборавни Амалфи

Највећи град на обали је и сам вредан посете. Амалфи, некадашња поморска сила – све до првих деценија 12. века, кад је потпао под власт напуљског краља – у историји морепловства је познат по најстаријем поморском кодексу (Таволе амалфитане) који је овде сачињен, а у свету уметности по неколико величанствених и добро очуваних грађевина, као што је римокатоличка катедрала из 9. века на централном тргу, донекле сабијена између суседних здања. Њена необична и за Италију сасвим нетипична фасада са геометријским украсима и луковима маварског стила   у потпуности је обновљена крајем 19. века, након што се оригинална урушила.

До катедрале воде степенице савршене за „селфи”, али тешко је наћи слободно место за фотографисање, а камоли за седење, што би већина посетилаца најрадије учинила. Наоколо су уличице са мноштвом радњи, ресторана и туристичких атракција, попут још два бисера неимарства у маварском стилу, из раног 13. века: самостана са 120 наткриљених стубова  у унутрашњем дворишту и виле Руфоло са каскадним баштама и терасама које се надносе над морем. Па Музеј папира, Музеј корала, Поморски музеј, стара одбрамбена кула, башта лимунова...

Амалфи (Фото А. Мијалковић)

Мало даље од града је и неколико савршених места за љубитеље природе и планинарења. Пешке се стиже до Терасе бескраја – видиковца без премца, чамцем до Смарагдне пећине или мајушног архипелага Галос, док је до чувене плаже у Позитану најбоље отићи  моторним возилом.

Постоји градска плажа и у самом Амалфију, има ту и пливача преко лета, али је више оних који се сунчају, јер је купалиште одмах уз луку, а највише оних са фотоапаратима. Сваки снимак је незабораван.

Два лица Напуља

Израз „Видети Напуљ и умрети” настао је веома давно, и мада га неки приписују Гетеу, коме се овај град изузетно свидео, ипак је доста старији, и настао је у Италији, међу јужњацима, који су сматрали да не постоји лепше место на свету, па кад њега посетиш, нема више ничег вредног обилажења под капом небеском.

Многи се данас са овим не би, наравно, сложили, али је чињеница да у Напуљу доста тога привлачи посетиоце – постоји у континуитету 28 векова, има 450 цркава и богомоља и мноштво палата, тврђава и вила из разних епоха, као и најдужу жичару на свету. Старији поштоваоци спорта га знају по Марадони, који је прославио фудбалски тим Наполи на светском првенству 1987, а млађи љубитељи књижевности по Елени Феранте, ауторки култне наполитанске тетралогије која почиње књигом „Моја генијална пријатељица”.

Места описана у поменутом серијалу, на којима су Лену и Лила калиле своје другарство и проживљавале најважније тренутке живота нису, међутим, иста она која се препоручују у туристичким бедекерима. Јер, Напуљ има два лица. Једно показује странцима који долазе да се диве историјским зградама, попут тврђаве Кастел нуово, да истражују богатство Археолошког музеја или да уживају у изврсној наполитанској храни, а друго је оно које виђају свакодневно сиромашни житељи: оронуле фасаде, мемљива дворишта, отпацима затрпане лучке уличице и неугледни локали у којима се састају припадници наполитанске мафије, односно Каморе.

Путници истраживачког духа би требало да виде оба. А онда да се попну до вулканског гротла Везува (неактивног мада не и сасвим угашеног) и касније спусте до Помпеје – некадашњег омиљеног летовалишта елите Римског царства – коју је лава тог истог вулкана у једном трену 79. године окаменила и сачувала за вечност.

Додуше, чини се да је вечност потребна и да се дочека ред на улазу у ово чувено археолошко налазиште и обиђу све занимљивости препоручене у водичу.

Међу лимуновима Сорента

Сваки искрени путописац се труди да забележи сопствена искуства једнако као што жели да провери записе својих претходника, а овоме су главни утисак из Сорента – лимунови. Наиме, Соренто (мисли се на град, не на аутомобил) познат је по узгајању лимуна чији плодови достижу заиста џиновске размере. Тешко је одолети да из неке од многобројних корпи послаганих дуж улица не узмете један од њих у руке и сликате се, али онда ризикујете (оправдани!) гнев продаваца и читаве салве увреда и псовки на рачун неувиђавних страних туриста.

„Идиоте, зар не видиш да пише да је забрањено дирати робу!”, извика се пиљар на збуњеног и постиђеног младића, који је пожелео фотографију своје девојке са по једним лимуном у свакој руци... поред њеног попрсја.

Све у Соренту мирише на лимун, изгледа као лимун и има укус лимуна: пиће (ликер звани лимунчино), бомбоне, колачи, сладолед (изврстан), сапуни, свеће, занатски израђено посуђе, сувенири у облику магнета, играчке, делови одеће...

И тако јадни туриста заборави на оно остало што је заправо намеравао да посети и види, а има тога доста. На крају му се уреже у сећање упечатљива панорама самог града  који се уздиже на брду изнад Напуљског залива, и ужурбана лука из које ће отпловити до Искије или Каприја.

Капри (Фото А. Мијалковић)

Капри – лепота и луксуз

Извикано „рајско острво” још од доба древних Римљана било је место изгнанства једних, а уживања других државника и војсковођа, а пре тога састајалиште риболоваца и станиште коза. Након што су у 19. веку његов шарм (поново) открили енглески и немачки посетиоци, постало је омиљено стециште разних уметника, али и многобројних радозналаца са свих страна света, па су оне главне вредности због којих су људи од давнина долазили на Капри – мир, тишина, мирис разноврсног украсног, лековитог и зачинског биља, одмор у хладу дрвећа, уз цврчке и песму птица – одавно нестале. Заменили су их луксузни хотели и ресторани, скупе продавнице фирмиране робе, брижљиво неговани паркови...

У јединствене природне лепоте острва спадају и необичне стене, фараљони, који извирују из мора и виде се на свим разгледницама са Каприја, такорећи су његов знак распознавања, и Плава пећина, најлепша од многих којима обилује овај комад копна у Тиренском мору.

Од луке до центра града вози успињача за свега неколико минута, али гужве су толике да је у јеку сезоне потребно и до сат времена. Најлепши видиковац је из виле Јовис, на самом врху острва, одакле је Тиберије надзирао море. До ње се долази пешке, шетња је помало напорна али вреди сваког корака – под условом да у међувремену нисте закаснили на жичару и изгубили унапред резервисано место на броду за повратак.

Ноћење на Каприју препоручује се само онима заиста дубоког џепа или веома веома дебелог новчаника.


Коментари0
22562
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља