четвртак, 19.07.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:27
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 7. ЈУЛА

Тамо где се не чита, свака библиотека је рушевина

петак, 06.07.2018. у 13:45
(Драган Стојановић)

КЊИГА И ВРЕМЕ

У средњем веку Библија је коштала колико и кућа. Дидро је покренуо просветитељски пројекат Енциклопедије јер је желео да знања буду доступна свима. Демократизација образовања  није ишла тако брзо као што се мисли... Данашњим људима се књига нуди, али је они неће. Из америчких библиотека је избацују, јер наводно нема простора

Мирјана Миленковић, тада Пиштало, радила је као библиотекарка у Улици Васе Мискина у Сарајеву. У библиотеци „Хасан Кикић“ удисала је тајанствену прашину наслаганих томова. То се, крвљу, преносило на мене. У пренаталном периоду био сам окружен књигама. Мајка је у болницу  пошла трамвајем из библиотеке. На порођај је понела два романа: Манов  Чаробни Брег и неки неименовани наслов. (Чаробни Брег ће ми касније постати један од најдражих романа у животу.) Ваљда је рачунала да ће на порођају моћи натенане да чита. Порођај је трајао нека тридесет два сата. Није ми се журило да дођем на овај свет који сам касније заволео. На крају сам рођен форцепсом. Мајка ме је подизала помоћу књиге. Књига се звала  Ви и Ваше модерно дете.

Мислећа младеж је по дефиницији неприлагођена. Читање је налажење фреквенце – узајамно прилагођавање света и себе

Зграда са круном

Мој отац, Боривоје Пиштало, био је директор Универзитетске библиотеке у Сарајеву. То је она зграда са круном, изграђена у маварском стилу, по чијој су се фасади смењивале пруге жуте и црвене окер боје. Била је то Вијећница, некадашње седиште босанског сабора. Њен први архитекта се убио јер му грађевина није изгледала довољно велелепно, па је морао да је заврши други.

Што се мене тиче, зграда је била довољно велелепна.

Лифт са клупом возио ме је само један спрат, право у канцеларију из које је престолонаследник Франц Фердинанд пошао на своју последњу вожњу. Излазио сам на терасицу са ниском каменом оградом и гледао како се пара вије преко Миљацке. Било је чудно, сликовито и хладно. Унутрашњост библиотеке је, напротив, била топла и умрљана светлом витража. Њена степеништа су била тиха. Загледао сам сваку напуклу лалу на месинганом лустеру. Дизао сам поглед са књига и пратио линије арабески по плафону. Све у свему, у библиотеци – Вијећници сам се осећао као миш у чаробном комаду сира.

Владимир Пиштало

БЕЛЕШКЕ О СТВАРАЊУ
У сусрет хиљадугодишњој тишини

Током пробе шетам са свих страна по трибинама, проверавам визуру из свих углова замишљајући непрестано гледалиште у Епидаурусу. Све ми се чини другачије, енергија отвореног простора толико је различита од оне коју сам имао у затвореном простору и морам да смишљам неке нове стратегије Епидаурус је некакав „позоришни Акропољ“, свето место, и сви позоришни људи у Грчкој представу у Епидаурусу доживљавају као нешто посебно

Епидаурус (Фото Wikimedia commons)

Пробе у Атини се приводе крају и полако се спремамо за одлазак у Епидаурус. Сви смо наравно узбуђени и то се осећа на пробама. После прве фазе рада на сцени Националног театра прешли смо у отворени простор, који има тачне димензије оркестре у Епидаурусу. Сада представу треба ставити као под неку лупу и све „увећати“, сваки покрет, мизансцен раширити… Глумци такође гласовно све подижу и полако спремају за огромну арену Епидауруса...

Како се приближава дан одласка у сећању ми поново оживљава први сусрет са тим најсветијим позоришним местом античке Грчке. Наиме поред узбуђења, које је заиста неописиво чим се приђе гледалишту и некаква лепеза огромне шкољке од камена освоји поглед (као да је сам Зевс урезао у брдо ову надреалну слику), десило се нешто што ево и даље памтим као посебан доживљај. Седео сам врло близу оркестре, гледалиште је већ било пуно, гледао непрестано час на сцену, час у хиљаде лица на све стране око мене (мислим да сам већ тада помислио каква је то срећа имати премијеру овде!), када је одједном са стране настала гужва, фото-репортери, камере, све је кренуло према једној особи која је управо улазила. Од масе која ју је опколила нисам могао одмах да видим о коме се ради, али пошто је убрзо читава поворка кренула у правцу места где сам седео, угледао сам јасно елегантну даму у црној вечерњој хаљини...

Никита Миливојевић

РЕЖИЈСКА СВЕСКА
Политичке модрице – и од левице и од деснице

Много чланова Грлићеве породице јеврејског порекла завршило је за време НДХ у Јасеновцу, из којег се никада нису вратили; неки су отишли у партизане, а после рата Грлићеви отац и мајка провели су по три године на Голом отоку – на преваспитавању. Деведесетих није снимио ниједан филм у Хрватској, књиге његовог оца педантно су склоњене из књижара, а  човек новог режима и директор телевизије Антун Врдољак уносио му се у лице вичући: „Перје ће летети”  

Рајко Грлић (Фото Весна Лалић)

Може ли се читав један живот испричати у облику малих фрагмената, где би свако парче стварности могло да буде сага за, рецимо, целовечерњи играни филм? Књига режисера Рајка Грлића Неиспричане приче (Хена, Загреб, 2018) управо је такво штиво, састављено од сијасет секвенци из његове прошлости; од значајних, често драматичних догађаја, узбудљивих сусрета, изненадних обрта и прича које су му причали други – од чега би се сигурно могло направити десетак прворазредних филмова. Ова књига заправо је нека врста ауторове режијске свеске која је започета још 1991. године под насловом Сто најбољих филмова које никада нећу снимити, јер Грлић је тада сматрао, пред ратом који је кидао Југославију, да више неће бити у прилици да сними ниједан нови филм.

Оно што је важно у овој књизи јестe да се сам живот побринуо да Неиспричане приче буду и трагичне и црнохуморне, драматичне и уврнуте, невероватне и лепе, суморне и пуне наде. У тим причама Грлић је понекад главни јунак, понекад посматрач догађаја и судбина других људи или приповедач измаштаних догађаја, само мало већих од живота. Књига на првом месту обилује укрштаним збивањима кроз време и простор и повезује неколико генерација уже и шире Грлићеве фамилије. Та је породица припадала урбаном слоју загребачке средње класе и осим учтивости, књига и академског образовања, она је с колена на колено преносила и тешке модрице које је добиjала од разних политичких режима, и оних левих и оних десних...

Бојан Муњин

АМЕРИЧКИ ПАЗЛ
Пушење строго дозвољено

Кад је дуван стигао у Османско царство са запада, султан Мурат га је забранио и многи су остали без главе јер су ухваћени да пуше. Али у време новог султана, Мухамеда IV, дуван је стигао из Персије, а са њим и наргиле и Турци су постали мајстори у припремању и узгајању дувана. Хитлер је сматрао да је дуван освета црвеног човека против белог човека што му је овај донео алкохол. Тадашњи немачки научници су први упозорили на штетност дувана по здравље

Hасловна страна књиге

Да је пушење строго дозвољено неко је фломастером написао на вратима непушачког вагона некадашњег пословног воза који је ишао од Београда до Суботице, а у коме се пушило у свим вагонима, али то је било у време кад се пушило и у свим аутобусима међуградског саобраћаја и авионима. Пре пројекција сваког филма у београдским биоскопима на платну би се појавио слајд да је пушење у сали строго забрањено, на шта би се посетиоци лупили по челу, повадили цигарете, понудили оне око себе и запалили.

Дуван, културна историја, Аина Гејтлија претходио је књизи Пиће, културна историја истог аутора, али сада је изашло ново издање те књиге која покушава да осветли бар део компликоване историје односа људи и ове биљке.

Nicotiana tabacum је само једна од биљака које су Шпанци пронашли на Америчком континенту, ту су још кромпир, парадајз, какао и кукуруз. Захваљујући вестерн филмовима сви знамо за луле мира, али Индијанци из Јужне Америке, где је дуван први пут употребљаван, или су жвакали листове, или шмркали прах од дувана или га кували као чај. Само они развијенији, Маје и Астеци, дуван су и пушили, и то углавном у ритуалне сврхе.

Када је семе дувана донето у Шпанију и Португалију, та је биљка првенствено гајена у баштама краљевских дворова због лепог изгледа. Амбасадори и богатији људи су га тако раширили по Европи. А онда је радозналост надјачала подозрење, па су дуван почели и да пуше. У томе су предњачили Енглези. Кристофер Марлоу је у свом Фаусту рекао: „Свако ко не воли младе момке и дуван је будала”. А морнари су раширили дуван по Блиском истоку, северној Африци и Азији. Самураји су у далеком Јапану оснивали клубове пушача, а њихове луле биле су на великој цени.

Бранко Димитријевић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари1
4c368
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
U vizantijskom tekstu čitamo: "Jovan je posedovao pravu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni poznavanje Homerovih brbljarija, niti laži besednika... On se nije služio ni sofizmima, ni silogizmima koji su samo paukova mreža. Astronomiju, geometriju, aritmetiku smatrao je nepostojećim stvarima..." U tekstu sa Pariskog fakulteta, pak: "Sakupio sam 'mirakule' Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Genoveve u Parizu i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente kako bih im pružio živ primer...predmet ove knjige čuda su svete Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fiziku, astronomiju i teologiju... Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj veri u Hrista. A ona pretpostavlja teologiju, poštovanje fizike i astronomije." Poštovanje fizike i astronomije" bio je onaj presudni trenutak koji je uticao na promenu tretiranja pojma ISKUSTVA i KRITERIJUMA ISTINE u društvu. Empirijske nauke i građanska prosvećenost postaju jedno...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак
Културни додатак

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља