петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:06
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Немогући Србин.

Аутор: Коста Ђ. Кнежевићсубота, 07.07.2018. у 08:00
​Брана и Марушка на венчању 12. августа 1921. у Паризу

У Великоме рату сва наша избегла деца пре но што су наставила са школовањем у Француској, претходно су морала ићи у припремни једногодишњи разред. Тако је било и са Браниславом Браном Ил. Гојковићем, нашим међуратним професором Треће мушке гимназије у Београду. Док је ишао у једну од таквих припремних школа Сан-Жозеф у Марсељу да би се прехранио, јер оно што је од нашег посланства примао, ипак није било довољно, запослио се као кондуктер на марсељским трамвајима. Плата му је зависила од продатих карата. Марсељци су тада били као и ми данас: волели су да се што је могуће више шверцују, или што мање плате карту. Имали су обичај да уђу у трамвај на станици испред окретнице и плаћали карту која је била најјефтинија за једну станицу: само неколико суа (20 суа је један франак). Уместо да сиђу на окретници, такви путници остајали би у трамвају и настављали би пут све до свог одредишта не доплаћујући ништа! Требало је и њих разумети, јер био је велики рат и још већа немаштина код људи.

Млади Гојковић је веома брзо схватио шта они раде осетивши то веома добро и на свом ђачком новчанику, па је због тога када би ушли у окретницу, или станицу раније, тражио од њих да сви путници изађу напоље и сачекају трамвај на почетној станици. Марсељци су скоро све време били кивни на Брану и избегавали би онај трамвај у коме би он био. Огорчени су говорили да се људи чувају „тог, тог немогућег, бездушног Србина”!..

Завршивши припремну школу и одуставши, по свршетку прве године, од студија медицине у Марсељу, Брана Гојковић се пребацује у Париз, са препоруком проф. Декрока, и уписује се на Сорбону да настави студије биологије. Једном приликом када су вежбе биле завршене, Брана сретне испред старог здања Сорбоне једног од својих француских пријатеља, Жан-Анри Вожена, будућега правника. У разговору Вожен га упита да ли би хтео да вечерас слушају предавање „мсје Квижика”. Гојковић га зачуђено погледа и упита о ком то професору прича? Вожен је био потпуно убеђен да његов српски саговорник веома добро зна господина Квижика, јер је и он, Квижик, по пореклу Србин, поданик Краљевине Србије и то доста познат у целом старом свету! Брана је потпуно безуспешно покушавао да се сети свих наших српских професора, присећајући се исто тако и њихових надимака, ако су их имали, те упита пријатеља да ли је добро запамтио предавачево презиме. Зачуђени Вожен му одговори да су још крај главног улаза на Сорбону и да одмах уђу у хол јер је плакат стављен на пано. То и ураде. Испостави се да је млади Француз био у праву, али, у питању је било једно од почетних предавања, одржаних у главном амфитеатру „Ришеље”, уистину нашег необично уваженог и стварно цењеног академика Јована Цвијића. Једино што је особа која је тај плакат лепо исписала великим такозваним ронд-пером за краснопис, научниково презиме није написала са неопходном француском транскрипцијом, већ онако како ми то презиме пишемо обичном латиницом, када је то потребно.

Ово се десило током Париске конференције мира, одржане 1918–1919. године.

Када се млади Брана Гојковић оженио 1921. у Паризу, колегиницом са студија Маријом-Марушком А. Мијушковић становали су у самачком хотелу у Улици Брока број 1. Када би ишли до Сорбоне, или се враћали кући, пролазили би кроз Луксембуршки парк где је станица метроа у Латинској четврти. У поменутом парку, често се могла видети повучена, скромно али лепо одевена наша стара несрећна краљица Наталија Обреновић тако да су је Брана и Марушка, једном приликом када су се враћали са наставе, познали, пришли јој и представили се. Стара краљица ипак није могла да издржи да не прича са њима и два пута их је позвала – први пут на чај, а други пут на кафу – да би могла чути из прве руке, шта се стварно збива у бившој отаџбини и какав је положај студената у Србији. Очигледно је сматрала да је увек боље имати што више меродавних извора, а не само два уобичајена: преписка са својом бившом дворском дамом Ружом Орешковић, која јој је остала верна до краја и наравно из разне штампе.

На Сорбони су, Марушка и Брана, скоро сваке седмице, сретали у ходнику, између осталих професора и Марију Склодовску-Кири која је са супругом Пјером после мукотрпног труда, успела да изолује радијум из руде пех-бленде, јер је њен кабинет био наспрам кабинета њихових професора и академика Гастона Бонијеа и Жилијена Костантена. Сазнавши одакле су њих двоје, било јој је драго што су из Србије, јер је та мала, словенска али слободна земља која је успела да начне пропаст те велике – како се то тада говорило – незајажљиве тамнице народа то јест Аустроугарске монархије и Немачке царевине, јер њена Пољска до Великог рата као независна држава није ни постојала.

 

 


Коментари1
feff5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slepi putnik
E zato su domisljati sverceri svih fela da bi se osvetili Brani izmislili novi nacin svercovanja u Javnom saobracaju -Kesanje!!!!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља