четвртак, 21.02.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:22
ИНТЕРВЈУ: ЗОРАН ЋИРИЋ, писац

Желео сам да заведем аутора

Ово је роман о потери као светачком ритуалу, роман о прогоњеној звери која сатире све овоземаљске и оноземаљске каноне
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 06.07.2018. у 22:00
(Фото лична архива)

„Ако могу да ти помогнем, помоћи ћу ти. Али ако пре тога могу да те убијем, буди сигуран да ћу те убити”, мото је Црног Петра, главног јунака новог романа „После потере” (издање Паблишера) Зорана Ћирића, нишког писца познатог и као Магични Ћира, аутора тридесет књига. Црни Петар постаје легенда српских сточарских ратова, десперадос брз на потезу, познат по злу и понекој милости коју је указао слабијима. Београдски пашалук и његова бирократија безуспешно га лове, а онај који га је докрајчио приповеда овај роман. Ово је прича о сукобима и освети, закону који лежи у топузу, о одсуству правде. Али, најпре о епској потери, о лову на човека као на дивљу звер...

У вашем новом роману Србија је у ствари Дивљи запад, где „свако пуца на свакога”. Зашто се враћате вестернском приступу стварима?

Ах, никад доста српске митоманије! Јесте да се у овој несрећној колонији непрестано догађају убиства и свакојакa насиљa, али то није довољно да Србији дате такав „филмски идентитет”. Не, дефинитивно Србија није Дивљи запад, нити ће икада бити, јер не може достићи тај степен строге и комплексне (а)моралности. О окрутној храбрости, пионирској издржљивости, авантуристичком духу, дивљем индивидуализму, осећају за правду – не вреди ни говорити... Да ли ишта од тога, макар у траговима, постоји у Србији од 1918, када је, заправо, и престала да постоји, чак и таква кљакава и малоумна каква је била?

Знате, Боб Дилан је једном казао: „Бити ван законa у доба Дивљег запада значило је пре све свега бити поштен”. Где ту можете препознати Србију? Њена вестернска визија постоји једино у романима и приповеткама Зорана Ћирића, али то је уметничка фикција, а она не трпи бркање са тзв. стварношћу, нарочито ако у томе има политичких импликација. Мислим да вам је помало реторичко питање „зашто се враћам вестернском приступу”. То питате човека који је једини српски писац који је правоснажном пресудом обележен као потенцијални убица!

Искрено, створио сам лик Црног Петра како бих се наругао арканизацији нашег друштва која је већ четврт века у пуном јеку

Кад винчестерка опали у Пироту или Лесковцу, или кад галопира невакцинисани коњ, је ли то „на радост” Џону Форду, Тарантину или неком трећем...?

Кад винчестерка опали у Пироту, то може бити на радост Бугара, али та радост не би трајала дуго јер су многи Пироћанци задојени духом Косте Војиновића, тако да би се убрзо Бугари дали у стратешки кас према Бургасу и Варни. Мој отац је рођен у Пироту, као и моја четворица стричева, и врло добро знам о чему говорим. А ако винчестерка груне у Лесковцу тек је то неконтролисано лудило које може да значи или локални рат паприкара и роштиљара или да су се Тачијеви и Харадинајеви каубоји међусобно сукобили током поделе плена у освојеном Лесковцу. Наравно да овај други сценарио подразумева и долазак српских гонича стоке наоружаних до зуба и спремних да истерају бандитске комшије све до америчких ранчева и фарми. А да ли би америчка коњица извршила контрајуриш на гурмански Лесковац – е, то једино може да се сазна из неких мање познатих песама Томе Здравковића. Јер, Тома је волео филмове са Џоном Вејном, а њих је углавном режирао Џон Форд који ипак нема никакве везе са овим заплетом, и мислим да је чудно залутао у ваше питањe. Али, звучи шармантно, као да је Балзак писао романе Зеjна Греја.

Петар је негативац за којег се навија. Зашто навијамо за негативце?

Нема овде „навијања”, јер нема играња за рају. Mного је ту мрака и опачина које од Црног Петра чине демонску фигуру које се сви прибојавају и углавном из страха му исказују страхопоштовање за које окорели отпадник зна да је у питању џиновско лицемерје које му може доћи главе уколико заиста поверује у накићене гласине о себи. А што се тиче лоших момака као „друштвеног модела” који се подржава – то је зацементирани катехизис, благословен и од политичких и од црквених патријарха. Видите, „После потере” је роман над којим лебди дух Гаврила Принципа, највећег српског мученика, кога овдашња елита не престаје ни до дана данашњег да назива убицом. Ужас и туга. Е, пошто ни надљудско херојство ни злехуда судбина Гаврила Принципа нису Србе научили да разликују криминалце од десперадоса, онда је логично што је нељудски створ звани Аркан постао херој демократске, патриотско европеизиране Србије. Искрено, створио сам лик Црног Петра како бих се наругао арканизацији нашег друштва која је већ четврт века у пуном јеку. Овај роман слободно можете тумачити и као уметнички артикулисано и врло сочно исказано гађење наспрам таквог кукавичког олоша који се разметао својим злочинима, а у режији тајне полиције чије су слуге били и остали. Знате како би требало да се рекламира „После потере”? Прича о осветнику и крсташу који је нанизао скалпове и скинуо главе Баџи, Кундаку, Шијану, Ашанину, Аркану, Бухи, Ћурувији, Сколету, Ћанди, Булатовићу, Стамболићу, Ђинђићу... остала презимена допишите сами.

Када Црни Петар у Струјном устанку киднапује и тражи откуп за шефове служби за наплату струје у Житорађи, Брестовцу и Косанчићу, а народ цепа рачуне за струју, шта треба да кажу они који редовно све плаћају?

Новац увек завршава у банкама чије пљачкање организују федерални шерифи и владини агенти за безбедност понуде и потражње. Зато су се чак и у она уистину дивља времена организовали избори по принципу: ко преживи макљажу и масакре – тај броји гласове. Звучи познато, да не кажем „ванвременски савремено”. Редовне платише треба да купе овај роман, па када га буду прочитали знаће шта им ваља чинити. Уосталом, ту епизоду сам написао инспирисан истинитим догодовштинама. Наиме, село Пуковац у околини Ниша одавно је стекло култни статус јер тамо нико деценијама не плаћа струју, а када су радници ЕПС-а уз пратњу полиције ушли у село с намером да им исеку струју, сви су завршили на бандерама молећи мештане да им поштеде радничке животе у јавном предузећу, те да престану да тестеришу нимало „београдске” бандере. Више се нико није усудио да покуша наплату струје, која уосталом уопште није трофазна те отуд бунт и сеоска непослушност одважних Пуковчана.


Коментари7
a63d5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovana, bibliotekar
Nece ovog puta proci,promenilo se vreme. Stizu novi pismeniji ljudi koji nisu pozeri. Dar je dar.
Emden
Roman je odlican, toplo preporucujem!!
Ranko S.
Klan nazovi kriticara stoji iza ovog coveka, nagradjivan je i podstican da ne bi prosli talentovani, kao konkurencija. Inace, kao prozaista, prosecan.
buba
usao u strukture a sad im ne odgovara, sve je prolazno
Bozana
Od kafanskih pisaca poput "Magicnog" eruditna knjizevnot nikad se nece probiti u Srbiji. Jer nema odvise obrazovanih ni kriticara ni teoreticara knjizevnosti a ni odnegovane publike. Nazalost.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља