четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33

Најбољи папа за Србе

Проблем је што је папа и верски поглавар, а не само шеф државе Ватикан, и што боравак у Београду, без сусрета са српским патријархом Иринејем, не би имао смисла
Аутор: Мирослав Лазанскинедеља, 08.07.2018. у 09:00

Замислите да папа Фрања држи мису на стадиону „Рајко Митић”? Папа са Звездиним шалом. Он би то сигурно желео, али „делије” сигурне не мисле тако. Па чак и кад би се папа помолио и затражио од свевишњег да Звезда освоји Куп шампиона. Дакле, наш државни врх би волео да због државних и националних интереса папа Фрања посети Србију. Јер Ватикан није признао Косово, а Ватикан је јако утицајан широм света. И не само у католичким земљама. Са тог аспекта гледано било би корисно да папа дође у Београд. Проблем је што је папа и верски поглавар, а не само шеф државе Ватикан, и што боравак у Београду, без сусрета са српским патријархом Иринејем, не би имао смисла. Како је врх Српске православне цркве рекао да папин пут за Београд води преко доласка папе у Јасеновац и повратка процедуре за канонизацију надбискупа Степинца на сам почетак, то од посете папе нашој земљи нема ништа. Јер, како је код нас црква одвојена од државе, држава не може наметнути цркви ставове о верским односима, баш као што не може ни црква наметнути држави ставове о државним питањима.

Верујем да у Београду многи нису волели папу Пољака, ни папу Немца, а сада ни папу Аргентинца, који је како рече Ивица Дачић „најбољи папа за Србе”. Заправо, односи Српске православне цркве и Ватикана су коректни, али ништа више од тога. Православље је заштитник српског националног идентитета, па отуд и питање шта се и данас замера Ватикану?

То што се није јасно одредио према геноциду Срба у Другом светском рату, посебно према Јасеновцу. Хоће ли то учинити папа Фрања, може ли он у том смислу бити реформатор, је ли дошло време за сусрет Србије и папе? Или терен за такав сусрет још није довољно припремљен, наравно, не у техничком смислу. О чему би онда разговарали председник Александар Вучић и папа Фрања? Протоколарни састанак руководилаца две државе, или размена мишљења о сличностима реформи у социјалној држави, какву желимо у Србији, и у католицизму. Јер папа посебно зато што долази из Јужне Америке наставља путем „социјалне доктрине” цркве која је, од владавине Лава Тринаестог, од 1878–1903, постала извор већине формулација трећег пута, пута између капитализма и социјализма. Чак је и папа Јован Павле Други, за којег је Михаил Горбачов рекао да је борбом против „вестернизације” света постао „највише лево оријентисани човек на планети”, дакле тај је папа 1993. године изјавио „да комунистички систем има и своје добре стране: социјалну правду и бригу за сиромашне”. А томе тежимо и ми у Србији.

Шта бисмо могли сада да питамо папу? Италијанска реч „adjornamento”, буквално обнова у духу времена, означава реформу католицизма започету још пре 55 година и суштински се односи на опстанак и обнову католичке цркве у условима савременог света. Заокрет од идеологије ванземаљских циљева ка потребама живота „овде и сада”. Утврђивање права и достојанства личности, сарадње и демократије уместо хијерархије и централизма, тенденција ка плурализму, отворености и дијалогу. Дакле, нека унутрашња аналогија између реформе католицизма и социјалне државе свакако постоји, у прошлости су се идеолози ортодоксног марксизма-лењинизма и католички фундаменталисти прилично потрудили да код људи створе представу о радикалној неспојивости марксизма и хришћанства, избацујући у први план не оно што зближава Христово и Марксово учење, већ оно што раздваја идеолошке и моралне системе марксизма и хришћанства, као и њихов поглед на свет. Покушаји да се међу њима пронађе нешто заједничко проглашавани су квадратуром круга. Наравно, без дезидеологизације марксизма и без демистификације хришћанства веома је тешко доћи до јачих додирних тачака, премда је очигледно да духу Христа исто тако мало одговара проповед: „Ако волите Господа, морате мрзети његове непријатеље”, баш као и духу Маркса парола оних који себе сматрају марксистима: „ Ко није са нама , тај је против нас”.

Католицизам је много старији од социјалне државе, хришћанска доктрина католицизма почива на вери, марксистичка концепција социјалне државе и правде на науци. Ипак, и поред свих разлика у историји католицизма и социјализма, између њих постоји запањујућа сличност у узрочној условљености кризе, и идејне и организационе, какве смо сведоци данас. Догма о „непогрешивости папе” и догма о „непогрешивости партије”, да ли су то и камен-темељци данашњих политичких система? Или извор њихове деградације, како кризе вере, тако и кризе социјалне државе, кризе монополских институција и њихових идеологија, кризе непогрешивих вођа и њиховог искључивог права да буду носиоци праведних идеја? При томе су реформатори само производ оног система којег желе да промене.

Је ли сличност управо та безгранична вера у исправност изабраног пута ка Богу, или ка светлој и демократској будућности у ЕУ, стрпљива смерност у очекивању скорог доласка Христа, или уласка у ЕУ већ за живота већине данашњих становника Србије? Вера се стицала, или се стиче путем „христијанизације”, или „европеизације” народних маса свим средствима пропаганде, узора привржености, стрпљења, хероизма, превладавања тешкоћа, лишавања и трпљења. Ипак, наметана вера би, ако се циљеви ускоро не остваре, могла да има супротан ефект: губљење поверења у проповеднике, духовност се може претворити у бездуховност и нихилизам, вера у неверништво, и што је најважније, човек губећи личну веру у брзи улазак у ЕУ, или у долазак Христа, у могућност трансценденталних циљева, губи уједно и подстицај да промени свој друштвени и лични живот, постаје пасиван и индиферентан, а као такав јесте и могућа жртва новопечених култова, кумира и идола. Последице тога су познате и у хришћанству и у социјалној држави: морални нихилизам и губљење идентитета.

Атестаторски европеизам српског плуралистичког друштва, или компромис са стварношћу?


Коментари54
6eb67
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Max
A zamislite patrijarha Jereneja da u aprištini služi misu omotan zastavom s dvoglavim orlom.
vladimur popović
Papa nije priznao Kosovo. U Crnoj Gori, titula barskog nadbiskupa je i dalje Primus Serbie. Hoćemo li i dalje živeti po onoj čerčilovoj devizni ,, Srbi i nikad ne propuste priliku da propuste priliku" i pustiti da nas avnojevci i prozeliti tutkani od naših neprijatelja vode iz sunovrata u sunovrat.
dragan
Najbolji za srbe je malo nesrecan izraz...prikladniji bi bio najmanje stetan mozda,ako zaista to uopste jeste
Radojko
Odnos crkava je politika, a o njoj se moze i treba polemisati i normalno je i pozeljno da ima razlicitih misljenja. Ne usudjujem se da diskutujem o tome treba li pozvati papu ili coveka koji se zove Francesco. Ono sto je jasno kao dan svima, i obrazovanim i manje obrazovanim, i religioznim i ateistima, i hriscanima i muslimanima je da je covek Francesco retka pojava, visoka planina u cijem smo podnozju jer smo mu savremenici. Koliko visoka, mi to ne mozemo videti, kao sto visinu Sv. Nikolaja Velimirovica nisu mogli odmeriti savremenici. Umesto da govorimo o njemu, treba slusati sta govori i citati sta pise. Kao i Nikolaja, necete ga voleti. On unosi nemir, govori da se moramo menjati, da je izvor i smisao zivota ljubav, da moje ja vredi samo u okviru naseg mi, da novac nije mera brige o drugima vec iskrena posvecenost. Staro "ja" je svim time jako uznemireno i skoro da mrzi govornika. Kroz takve ljude nam govori onaj sto isto pricase pre 2000 godina. Zato ga stvarno treba pozvati.
Mima
Radojko, mnogo napisa a ništa nereče!
Препоручујем 0
dragan
Ma nema taj sta da trazi ovde i tacka. Zar malo katolickih zemalja ima koje nikada nije obisao nego bas u Srbiju? Sta ce on ovde uopste,kome i kakve mise da drzi,i to jos na Zvezdinom stadionu,ni manje ni vise. Cuj kao Nikolaj Velimirovic...nebo i zemlja. Ovaj stoji nad Vatikanskom bankom,punom novca,i prica o nekakvom siromastvu i skromnosti. Veze sa mozgom nigde. Ali to je problem katolika pa nega ga oni i resavaju. Ovde nema sta da trazi
Препоручујем 11
Milos
A zasto smo Vojtilu zvali Jovan Pavle II, sto sigurno nije poljska varijanta imena, a ne Jan Pavel II? Tada se nismo bunili.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља