Као што су огрлице, наруквице и минђуше нешто што се користи да се истакне лепота жене, тако су и посуде, прибор, сатови и лампе Хенинга Копела нешто што се користи да се улепша соба. Тако су критичари писали у стручној штампи о раду овог уметничког дизајнера сребра средином прошлог века.
Шта значи бити уметнички дизајнер? Зар се већ више од једног века не трудимо да одвојимо индустријски дизајн од примењене уметности?
Постоји приступ када предмет, пре пуштања у серијску производњу, креатор третира као уникат, па тек када доспе до савршенства – може да се крене даље: да остане уникат, да се пусти у производњу као мала, средња или велика серија.
Копел је углавном радио уникате или мале серије, али је ипак сматран дизајнером предмета од сребра. Његови предмети имају изванредно лепо обликоване тзв. органске форме, што значи да је уметник одбацио, тада популарне апстрактне тенденције авангардних уметника. Радио је изванредно лепе посуде за вино, пладњеве за рибу, прибор за јело, његови предмети на раскошно постављеном столу за обедовање били су прави празник за очи. Када кажем „раскошно”, не мислим то у буквалном или пејоративном смислу. Напротив, форме предмета које је обликовао овај маестро сребра биле су све само не претенциозне. Биле су сведене, отмене, уздржано елегантне. Остављале су материјалу – у овом случају сребру, да његова лепота дође до пуног изражаја.
Сребро је, као што је познато, симбол чистоте, чисте светлости која се прима и враћа, чисте свести, искрености и исправности. Да ли је дизајнер то имао на уму кад је обликовао предмете од сребра – није нам познато.
Хенинг Копел (1918–1981)
Дански скулптор и дизајнер, рођен је у Копенхагену. Током 1935. и 1936. учио је цртање у познатој данској уметничкој школи „Бижие Хоyер”, затим је студирао вајарство на Краљевској данској академији лепих уметности. Студије је наставио у Паризу. Други светски рат провео је у Стокхолму, где је вежбао рад на дизајнирању накита. После рата враћа се у Данску и од тада почиње његова деценијска сарадња с фирмом „Јенсен”, која је трајала све до његове смрти. Своје вајарско умеће примењивао је и на другим материјалима, као што су порцелан и стакло, али је његова највећа љубав била и остала – сребро. Скице је увек радио пером и мастилом, док је одливке изводио у глини. Једна његова креација – кутлача од сребра, чува се у чувеном Музеју „Јенсен” у Копенхагену.
Награђиван је златним медаљама за дизајн на Миланском тријеналу 1951, 1954 и 1957. године.
Архитекта Радмила Милосављевић,
www.dopisna-skola-ambijent.rs
