недеља, 23.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:51
КУЛТУРНИ ЖИВОТ У СРБИЈИ: КРАГУЈЕВАЦ

Пуно, а празно

Установе културе стављене под апсолутну контролу власти, акценат је на „количинском” концепту, а недостатак адекватног простора је и даље рак-рана крагујевачке културе
Аутор: Бране Карталовићпонедељак, 09.07.2018. у 22:00
Књажевско-српски театар заслужује да добије веће здање, са опером и балетом (Фотографије Б. Карталовић)

Крагујевац – Никада се у последњих десет година није улагало више у културу, изјавио је недавно у интервјуу за градску телевизију градски већник за културу Миљан Бјелетић. И заиста, Крагујевац данас врви од културних догађаја. Толика је њихова учесталост да их публика тешко може све испратити, па мора да бира, што је до пре неколико година била незамислива ситуација.

Парадоксално, о крагујевачкој култури се данас спорадично говори и пише, не само зато што су политичке прилике у Крагујевцу довеле до тога да у граду готово да више и нема новинара, посебно не оних којих се у културу разумеју. Зато је градска власт решила да оснује сајт за културу, да се заинтересовани не брину, него да на једном месту могу да виде шта се све то припрема за њих. Тако градска власт ставља до знања да је агилна и да се у култури града неће дешавати ништа што она не може да контролише.

Тако су устројене и установе културе, које су стављене под апсолутну контролу власти, па више личе на полицијске постаје, него на места у којима креативност треба да дође до изражаја. Наравно да постоје и вентили, преко којих се испушта оно мало радозналости што је остало у културним посленицима, а са намером да се „противници” ућуткају тезом о пријемчивости власти за демократске процесе у култури.

И да се не би отварала расправа, градска власт инсистира на статистици. Треба, како је то у поменутом интервјуу рекао Миљан Бјелетић, погледати само кaко је 2017. продато више позоришних улазница него 2007. па схватити колико градска власт улаже у културу и колико су посетиоци задовољни. Али, култура није стaтистика. Статистика је досадна, а култура треба да буде занимљива, ако је могуће да у себи садржи и дозу спонтаности која долази од аутентичности њених стваралаца који не трпе контролу.

Акценат је, дакле, на количини. А, култура није то. Култура је мала, фино сервирана порција креативног духа чији се укус дуго памти, а не кључали казан са гомилом масног и жилавог меса које се никако не може скувати, нити сварити. Тај „количински” концепт градске власти јасно се могао очитати током прославе Ђурђевдана – Дана града, када је у два дана набијено толико догађаја да ни такмичари у брзом ходању не би успели да стигну с једног на други. А камоли да застану и евентуално уживају у интерпретацији извођача културних радова.

Крагујевачка култура је данас пуна, а опет празна. Догађаји се смењују као на некој индустријској траци, па је међу њима тешко препознати онај који се издваја квалитетом. А има и таквих.

У недостатку адекватног простора...

Изложбе слика и етнолошких експоната које приређује Народни музеј вредне су пажње, баш као и изложбе које организују „Мостови Балкана”, галерија у оквиру Спомен-музеја „Крагујевачки октобар”, затим Галерија Универзитета у Крагујевцу, као и приватне галерије „Арт” и „Рима”. Вредна помена је и већина догађаја које организује Народна библиотека „Вук Караџић”, установа која ни после век и по од оснивања Крагујевачког читалишта није добила наменски објекат. И Мали ликовни салон – Модерна галерија Народног музеја била би посећенија да има адекватан простор.

Иако Књажевско-српски театар не кубури са простором, ова установа, као најстарије професионално позориште у Срба, заслужује да добије ново, веће здање, са опером и балетом, како би Крагујевац могао да се сврста у ред оних српских градова који негују и ове уметности, будући да има кадровски потенцијал, бар за оперу. Тиме би се отворио простор да се у садашње здање преселе и позориште за децу, које је организатор међународног луткарског фестивала „Златна искра”, и позната позоришна школа Дома омладине, суорганизатор рокенрол фестивала „Арсенал фест”.

Недостатак адекватног простора је, иначе, рак-рана крагујевачке културе, већ неколико деценија. Ни Историјски архив Шумадије, ни Завод за заштиту споменика немају примерен „смештај”, да не говоримо о Филолошко-уметничком факултету (Филум), изворишту и кадрова и вредних уметничких достигнућа, који је „подстанар“ и након две деценије рада.

Откако су стари биоскопи позатварани – „Шумадија”, „Пионир”, „Раднички дом”, а десило се то још пре петнаестак година, уочи доласка једне приватне биоскопске фирме у град, ни крагујевачки музичари, које осим Филума школује Музичка школа „Др Милоје Милојевић”, немају где да покажу шта знају. Град однедавно има два оркестра хармонике, а ниједан нема где да свира. И они се, као и колеге из хорова, често збијају на малој бини Прве крагујевачке гимназије, најстарије српске школе јужно од Саве и Дунава, смештене усред још неформираног културног језгра града – Милошевог венца.

Статистика промотора „количинске” културне политике града је тачна (дешавања је много), само се њоме не решавају поменути проблеми, нити се у статистици огледа квалитет културних догађаја. Баш као што се ни у годишњој Ђурђевданској награди (за културу), установљеној 2006, не огледа квалитет стваралаштва, већ изненадна синергија уметничких стваралаца и партије на власти, без обзира на то како се та странка зове.

Срушена „кућа Ђуре Јакшића”

Коначно је срушена стара кућа у Карађорђевој. Ову руинирану страћару, одавно препуштену зубу времене, поједини Крагујевчани колоквијално зову „кућом Ђуре Јакшића”. Овај велики српски сликар и песник романтичарске епохе никада није имао кућу у Крагујевцу. Јакшић је у Карађорђевој улици живео непуне две године, док је у крагујевачкој гимназији, шездесетих година 19. века, предавао цртање и краснопис. На месту срушене куће биће подигнут објекат намењен културним садржајима.

Кућа Ђуре Јакшића је у Српској Црњи, где се родио 1832. Јакшићева родна кућа је проглашена за културно добро и претворена у музеј посвећен овом националном великану. И крагујевачки заштитари су својевремено покушали да „кућу Ђуре Јакшића” ставе под заштиту државе, али је њихова иницијатива одбачена, с образложењем да не поседује архитектонске особености карактеристичне за време кад је подигнута, нити има било какав историјски значај. Ђура Јакшић је умро у Београду, 1878.


Коментари2
1d477
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bogoljub
Bilo bi lepo da u clanku moze da se nazre i poenta - a sta je ponudjena alternativa? Posto nema objekata, pa da onda nema ni dogadjaja i da se svi kolektivno preselimo za Beograd... Ocigledno je da za infrastrukturne objekte lokalna vlast ne moze da izdvoji dovoljno, to treba da finansira republicka vlast bas kao sto finansira objekte u Beogradu.
Siki
Kragujevac je teska kulturna provincija

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља