уторак, 20.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:05

Свом силином браним лик који тумачим

Главна привилегија мог посла јесте то што те константно тера да радиш на себи. Ако мораш да тумачиш неког другог, мораш да нађеш заједнички језик између лика који тумачиш и себе. Јер, ти си једина особа која може да изговори нечију истину. Ти си једина особа која може тај лик да одбрани, да опише нечију трагедију, срећу, размишљање… У супротном, он или она остају неколико слова на папиру, каже Тамара Алексић
Аутор: Снежана Чикарићуторак, 10.07.2018. у 13:00
Тамара Алексић (Фото Ненад Неговановић)

Она није ни српска Никол Кидман, нити је нова Милена Дравић. Није ни налик на Скарлет Јохансон, а не би се могло рећи нити да је наша Тејлор Свифт. Она је Тамара Алексић, плавокоса, плавоока српска телевизијска, филмска и позoришна глумица коју домаћи гледаоци памте по улози Ленке Дунђерски из серије „Santa Maria della Salute”, за коју је награђена признањем „Царица Теодора”. Пре него што је заиграла у овој серији Здравка Шотре, појавила и у његовој радо гледаној серији „Шешир професора Косте Вујића”, потом у „Јагодићима”, „Синђелићима”… позоришним представама „Догвил”, „Ана Карењина”…

Улога лепе и несрећне Ленке Дунђерски донела јој је нову спознају о себи. Као, уосталом, и све улоге које је радила.

– И мислим да је то главна привилегија мог посла. То што те константно тера да радиш на себи. Ако мораш да тумачиш неког другог, мораш да нађеш заједнички језик између лика који тумачиш и себе. Јер, ти си једина особа која може да изговори нечију истину. Ти си једина особа која може тај лик да одбрани, да опише нечију трагедију, срећу, размишљање… У супротном, он или она, остају неколико слова на папиру. Зато сматрам да је глумац ту да свом силином свог бића брани лик који тумачи, а редитељ га у контексту тога представи. Прикаже да ли је та особа негативац или не – прича Тамара Алексић.

Присећа се и дана када је њој и њеним колегама Драган Петровић Пеле, у чијој класи је студирала на Факултету драмских уметности, објашњавао како да играју који лик, па на примеру Хитлера појаснио како ући у лик негативца.

– Имао је генијалан пример и стално нам је то понављао да бисмо   схватили колико је битно саосећати са ликом. Значи, не би требало да играмо Хитлера као „бау, бау, ја сам негативац”, већ као човека од крви и меса. А контекст свих злодела које је он починио објасниће ко је тај човек – појашњава Тамара.

Пре неколико месеци завршила је сарадњу у америчко-српском ТВ филму „Who is my husband”, чија је режија поверена Џонатану Инглишу.

– Главна три глумца су две Енглескиње и Енглез, а има и неколико наших глумаца. Мог оца игра Драган Мићановић, док ја глумим жену главног глумца, Украјинку, одраслу у Паризу због чега све време причам енглески са француским нагласком –прича Тамара Алексић појашњавајући да је тај украјински темперамент сличан нашем, али нешто страственији.

– Жива сам бомба у филму. И ћерка криминалца – прича смејући се глумица која је у овај копродукциони пројекат ушла захваљујући раду са агенцијом са којом је сарађивала на снимању рекламе за израелску телевизију. Била је у њиховој бази података и позвали су је на кастинг.

– Сестра и ја смо одрасле на енглеским серијама, па сам се са екипом филма лепо „укачила”. Код Енглеза нема тапкања у месту. И све је једноставно, истинито, без мистификовања. Уживала сам у раду са Џонатаном. Он и жена, костимографкиња Ивана Васић, костимом су ми направили лик и усмерили ме, објаснили ко је особа коју треба да тумачим. Рад са њима била је и добра припрема за представу „Последњи рок” у Београдском драмском позоришту коју радим са Валеријем Карловом, позоришним глумцем и редитељем који има звање народног уметника Русије – прича Тамара објашњавајући како јој није тешко да ради са редитељима и са Истока и са Запада и констатује да је грађанка света.

– Радила сам и са божанственим редитељем Гораном Куленовићем епизоду „Хеј, хеј, бригаде” за серију „Црно-бели свет”. Било је то остварење мојих снова. Појавила сам се у другој сезони, а била сам озбиљан фан још од прве. То ми је једна од омиљених серија из региона. Дивна екипа и неодољива Аница Добра... – каже наша саговорница која ће ускоро на гостовање са српско-француским оркестром Немање Радуловића. Од 12. до 17. јула гостоваће на фестивалу „Кустендорф” и у Котору.

– Завршила сам и радио-драму коју смо извели уживо и током које публика посматра глумце који певају, глуме и праве специјалне ефекте. Било је то у Културном центру „Барака”, а радили смо по тексту „Шуге” Магдалене Крижак и редитељке Тее Пухарић. Мени је то било неописиво занимљиво искуство, посебно зато што сам радила са Теом са којом сам сарађивала на њеној дипломској представи „Дечак који каже да/ дечак који каже не”.  Открила сам да  ми се много свиђа радио-драма као форма – признаје глумица која је неколико пута радила и синхронизацију у цртаним филмовима.

Било је то у „Штрумпфовима” где је, логично, глас позајмила Штрумпфети, „Петру Зецу”, а сада ишчекује и премијеру трећег наставка дугометражног анимираног филма „Хотел Трансилванија”.

Највећу трему, признаје, има током јавног читања, што јој се десило током читања нове књиге Јована Булајића „Трутотвенија и друге приче”.

– „Петра Зеца” сам читала и пред децом. Ово су нове генерације којима није довољно само читање. Зато их окупим око себе, показујем слике, укључујем у причу – открива Тамара Алексић која је у магични свет позоришта и глуме ушетала као шестогодишња девојчица на даскама дечјег позоришта „Пуж”. Глумила је тада у представи „Ивица и Марица” у којој глуми и сада.

На питање како успева да све постигне, каже да јој се, напротив, чини да премало ради.

– То ми пружа радост. Тата ми је говорио: „Немој да радиш оно што волиш, воли оно што радиш!” И ја то покушавам да живим – каже.

Реповање са децом из прихватилишта

Захвална сам што имам привилегију да учим од својих ликова, колега, редитеља, родитеља... Али и од сваког кога упознам. Посебно од деце, било да су то деца коју срећем током јавних читања, било деца из прихватилишта. То су млади људи који ми пружају много нових сазнања и радости. Захвална сам Весни Мандић, директорки модне агенције „Фабрика”, што ме је спојила са њима. Једном сам отишла и остала. Трудим се да идем што чешће. Учили смо песме, истраживали поезију. Правили смо и реп обраде Десанке Максимовић, цртали, дружили се, организовали час балета, гитаре...


Коментари0
1a06a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља