петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:06
ИЗ СТАРИХ РИЗНИЦА

Сабља за хероја Добруџе

Ово признање генерал Стеван Хаџић, велики војсковођа, шеф Генералштабног одсека и начелник Министарства војног, добио је од својих сабораца из Чехословачке легије 1928. године
Аутор: Бранко Богдановићчетвртак, 12.07.2018. у 08:15
Сабља – поклон чехословачке армије генералу Стевану Хаџићу (Фотодокументација "Политике")

Стеван Хаџић је рођен 1868. године у Београду. Настављајући породичну војничку традицију, у Српско-бугарском рату је учествовао као ђак-добровољац Тимочког пешадијског пука. После свршене гимназије, 1886. уписао се у 19. класу Војне академије.

Након стицања чина артиљеријског потпоручника, упућен је у Русију на стручно усавршавање. Руско министарство војно га је прво распоредило на стажирање у Костроми, након чега је примљен на Николајевску генералштабну академију (класа 1891–1895).

Вртоглава каријера

Након повратка у Србију почиње његова вртоглава војничка каријера: од водника у артиљеријском пуку, до 1910. напредовао је до шефа Генералштабног одсека и начелника Министарства војног. Исте године је постављен за војног изасланика у Петрограду, где је остао до почетка Другог балканског рата. Након повратка у Србију, преузео је команду над Дринском дивизијом која се истакла у Брегалничкој бици. У Великом рату прво је предводио Шумадијску дивизију у борбама у Мачви, да би у августу 1914. био постављен за начелника Штаба Прве армије. Након повлачења на Крф, Хаџић је добио дужност која ће обележити његов даљи живот. На основу указа министра војног од 24. фебруара 1916, наиме, у Русији је започето формирање Прве српске добровољачке пешадијске дивизије, за чијег команданта је одређен пуковник Хаџић. Хаџић је са Крфа, у пратњи 21 официра и исто толико нижих чинова, на нову дужност у Одесу стигао 23. априла 1916. Након комплетирања дивизије, у њеном саставу се налазило и око 600 Чехословака, од чега је 128 имало официрско звање. Тако је почело да се развија „братство по оружју” између два народа.

Румунија је 27. августа 1916. године ушла у рат на страни Антанте. Како би спречила продор бугарско-немачко турских снага у Добруџу, руска врховна команда је одлучила да на тај део фронта упути своје трупе као појачање. Добровољачка дивизија је ушла у састав новоформираног самосталног руско-српског 47. корпуса генерала Андреја Зајончковског. Јединица је из Одесе до села Кору Насрадина и Кара Синана стигла 5. септембра а у битку код Добрича ступила је два дана касније. Борбе у Добруџи трајале су све до краја октобра; због слабог држања Румуније, непријатељ је на овом делу фронта постигао велики напредак па је Српска дивизија повучена и 26. октобра 1916. прикупљена у рејону Измаила. Током ових борби из строја је избачено 244 официра и 8.295 подофицира и војника, међу којима се налазило доста Чехословака.

Покровитељ Сокола Краљевине Југославије
Хаџић је био и покровитељ „Сокола Краљевине Југославије”, чије је оснивање, 5. децембра 1929, потписао са краљем Александром (истим законом укинута су друштва Југословенски, Српски и Хрватски Соко и Орао). Тако се сарадња са Прагом наставила и кроз заједничке манифестације овог свесловенског друштва за физичко, здравствено, морално и патриотско васпитање. Друштво „Соко” је пре и током Великог рата имало несумњиви утицај на развој не само југословенске него и идеје о осамостаљењу осталих словенских народа, до тада под аустроугарском доминацијом.

Након рата, ово савезништво није заборављено. Већ 19. септембра 1919, бивши борци Добровољачке дивизије, предвођени инспектором новоформиране чехословачке војске, Јозефом Махаром, у Прагу су организовали помен-вече, посвећено заједничкој борби 1916. године. Предавање о настанку дивизије и борбама у Добруџи одржао је потпуковник Вацлав Копал. Копал је, иначе, од новембра 1915. био добровољац у дивизији, а 13. марта 1916. добио је и чин српског потпоручника. Покренута је акција да један домаћи пук понесе назив „Југословенског”, а поздравни телеграми су упућени престолонаследнику Александру, војводи Живојину Мишићу и бившем заповеднику дивизије, тада министру војске, Стевану Хаџићу.

Након потписивања регионалног војног савеза (Мале Антанте) 1922, сарадња две државе све више се развијала, укључујући и неговање традиција Великог рата. Тако је 28. септембра 1927, у присуству генерала Хаџића и чехословачких делегата, у Крагујевцу откривен споменик стрељаним словачким војницима 71. пешадијског пука. Штавише, у изградњу спомен-костурнице на Текеришу укључила се и Чехословачка Република, донирањем финансијских средстава. На свечаном откривању споменика, 28. јуна 1928, присуствовали су чехословачки посланик Јан Шеба са начелником генералштаба генералом Јаном Сировим, војним аташеом пуковником Мезлом и одабраним официрима.

Након церемоније, Јан Сирови, иначе један од оснивача чехословачких дружина, касније прераслих у Чехословачку легију, свечано је уручио саборцу из Великог рата, генералу Хаџићу, нову официрску ешарпу и сабљу чехословачке армије М1924.

Четири пута војни министар

Тридесетог октобра 1923. године је, наиме, прописом о униформи чехословачке армије, била установљена и нова, прва домаћа официрска сабља. Сабља са ешарпом и одговарајућом пафтом званично је уведена у опрему 1924. године. Тако је генерал Хаџић постао први инострани официр са правом ношења официрских знамења Чехословачке Републике.

Хаџић је 17. фебруара 1920. постављен за команданта Друге армијске области и на тој дужности је остао је до 20. марта 1921. У периоду од марта 1921. до децембра 1926 (са прекидима од 24. маја до 20. јула 1921. и од 27. јула до 6. новембра 1924, када је по други и трећи пут био министар војске и морнарице), обављао је дужност првог ађутанта краља Александра. За Министра војске и морнарице четврти пут је изабран 1926. и ту дужност обављао је до смрти, 23. априла 1931. године.

Помагао избеглим из Октобарске револуције

Хаџић никада није заборавио дане проведене на школовању, службовању и борбама у Русији. Његова захвалност и љубав према овом народу нарочито је дошла до изражаја након избијања Октобарске револуције и грађанског рата, што је довело до великог прилива руских избеглица у Краљевину СХС. У границама својих могућности, трудио се да им помогне, а у знак захвалности био је изабран за почасног члана Друштва руских генералштабних официра, Друштва каваљера ордена Светог Ђорђа и Георгијевског оружја и Сарајевске колоније.

Руски питомци

Генерал је несебично подржавао свог колегу, такође руског питомца, геодетског генерала Стевана Бошковића, иначе управника Војногеографског института, члана и председника многих међународних геодетских комисија и члана Српске краљевске академије, у тежњи да у здању осигуравајућег друштва „Русија” (хотел „Москва”) обнови рад предратног Руско-српског клуба. Годину дана након Хаџићеве смрти, клуб је, са Стеваном Бошковићем као председником, започео са радом у Улици краља Милана бр. 69.


Коментари0
130bf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља