уторак, 25.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:25

Последњи израз хуманистичког револта

Серија представа и драмских читања слојевитог дела француског нобеловца Албера Камија у париском Театру де ла Вил, чија je управо завршена сезона била посвећена теми миграција
Аутор: Нина Живанчевићсреда, 11.07.2018. у 22:00
Сцена из представе „Опсадно стање” (Фото Жан Луј Фернандез)

У париском Театру де ла Вил одржана је, у управо завршеној сезони, серија представа и драмских читања слојевитог дела француског нобеловца Албера Камија који је цео свој живот провео испитујући различите аспекте (не)правде учињене како Алжирцима, тако и њиховим колонизаторима Французима. Њихова донекле свеприсутна европска култура је апсурдно трајала у овом делу северне Африке деценијама, чак и након што је земља враћена индогеном становништву, а њено трајање оставило је горак укус како у устима локалних маса које су кроз велику борбу повратиле изгубљене територије, тако и у душама оних који су наметали њихову цивилизацију.

Не постоји француски писац достојан имена ангажованог хуманисте пробуђене свести који се са овим апсурдом „некултурног наметања културе” није ухватио укоштац од друге половине двадесетог века па до данас. Камијеви романи попут „Куге”, „Странца”, његова аутобиографија „Први човек”, његови позоришни комади – адаптације Мита о Сизифу и Опсадног стања боре се са проблемом немоћи и страха пробуђеног човека. Овај последњи израз хуманистичког револта (после недавних терористичких акција које за многе представљају одређену реплику средњовековних религиозних ратова, а за све апсурдни наставак преиспитивања где се цео свет данас налази и у ком правцу се он и даље безумно креће) поставио је себи за задатак да уобличи у једноипочасовну представу Емануел Демерси-Мота.

Овај познати редитељ и драматург, директор париског Театра де ла Вил, препустио се адаптацији Камија, односно превео је његов роман „Куга” на сценски језик тако да његова представа „Опсадно стање” више личи на садржај поменутог романа него на Камијеву драму – „Опсадно стање”, при којој би идеја водиља Камијевог дела могла донекле да се уобличи ауторовом реченицом: „Свет би се сигурно распао да у њему нема човека, његових страсти и снова, а ту је и неколицина нас који покушавамо да објединимо ову песимистичку визију света са дубоко оптимистичком визијом која истиче веру у човека, његову љубав према речима, према размишљању, његову потребу да се буни, да каналише агресивност”.

Демерси-Мота је овај заиста тежак задатак интерпретације Камија поверио својој старој и увежбаној екипи глумаца: Елоди Бусе, Сердју Мадјанију, Игу Кестеру, Сандри Фор и Валери Даш, да поменемо само највизибилније на његовој смело промишљеној сцени коју је први замислио Жан-Луј Баро, оне далеке 1948, у авангардном театру Марињи. Визионарске идеје у представи поставила су оба редитеља, Баро и Демерси-Мота у пејзаж прибродског места, луке у коју изненада стиже куга; она је отеловљена у лику човека који повређује све пред собом који одбијају да му се клањају и да га служе. Он је велики диктатор, Хитлер, неминовно зло који уништава све који му се испрече на путу а не виде себе као помоћнике у функцији извршитеља његове власти. Куга је представљена као велика алегорија чији је предмет анихилација свега људског и благородног – ту Демерси Мота преузима модел пошасти из старог шпанског театра који је био популаран у његовом такозваном Златном добу. Кугу овде представља мушки глумац праћен женском сподобом у лику секретарице која је ништа мање него Смрт лично, а њихове односе можемо интерпретирати новим вокабуларом, савременим нарацијама у којима владају персонифицирани страх, терористички напади и сталне катаклизмичке промене климе.

Када ово двоје дођу на власт, Куга и Смрт, уводи се политичка диктатура, са чисткама и претњама, потпомогнута кафкијанском администрацијом која прогони грађане и уводи дневни терор. Од самог почетка вештом режијом редитељ нас уводи у свет немилосрдне борбе најосновнијих људских вредности са њиховим противвредностима као што су воља и борба за моћ и нешто касније, ове доводе до терора власти који меље народ и цепа га по шавовима. Ту је и сценско убеђење које се рађа као импликација редитељског коментара који опомиње да у сличној ситуацији народ увек остаје у океану безнађа, лишен идеала било које врсте. Звучи као изузетно грубо песимистичко решење, међутим Ками, који није песимиста, управо нас опомиње против рађања овакве врсте осећања током традиционалног говора који је одржао приликом добијања Нобелове награде за књижевност. Он је изричито нагласио да „свака генерација дубоко верује да је управо њој било предодређено да поправи свет! Моја је, пак, била свесна да јој то неће поћи за руком. Међутим, можда јој је била додељена улога у суштини још већа од поменуте – улога да спречи свет да се разшнира у свом лудилу”.

У жељи да сваким техничким и стилским начином и детаљем прикаже тај свет у свим својим улогама, редитељ се приближио великом концепту „Тоталног позоришта”, употребљавајући у представи језик изузетно реалистичко-политичке тежине који се надреално граничи са фантастиком. И на том језику он поставља вечито питање анимирано сваком богомданом представом: у датој ситуацији у којој се налазимо, а која је далеко од неке ружичасте, која је улога уметности? Може ли она бар објаснити, ако не и побољшати дату стварност? Редитељ тврди да уметност успева најчешће, ако не једино, да нас окупи да заједно у хладноћи срца поделимо сумње, да заједничко учешће охрабрује, заједничко стављање сумњи, неизвесности и предрасуда под исти кров – смирује и охрабрује. Као да таква акција буди и гура нашу мисао унапред боље него религиозна молитва или поверавање психијатријском каучу, тај посебни приступ ритуалима који називају позоришном уметношћу.

*ауторка је учесница Конгреса Међународне федерације за позоришна истраживања који се ових дана одржава у Београду


Коментари0
8f318
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља