среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:50
У КУЛТУРНОМ ДОДАТКУ 14. ЈУЛА

Излет у бездан

петак, 13.07.2018. у 14:43
Лив Улман и Ингмар Бергман, 1968. године

ИНГМАР БЕРГМАН: 100 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА

Ако ме питају шта је сврха мојих филмова, рекао бих да желим бити један од градитеља катедрале у великој равници, говорио је филмски мајстор из Упсале

Бергманово схватање уметности можда најбоље исказује један његов текст парабола: прича о поновној изградњи катедрале у Шартру у средњем веку, након што је стара, погођена громом, до темеља изгорела. На хиљаде људи са свих страна света дошло је да изнова, у великој равници, сагради катедралу на њеном старом месту. Но, сви ти неимари – мајстори, тежаци, племићи, кловнови, свештеници – остали су анонимни, и ми ни данас не знамо ко је славно здање подигао из пепела. Ову средњовековну позицију ствараоца Бергман узима за свој уметнички идеал: „Ако ме питају шта је сврха мојих филмова, рекао бих да желим бити један од градитеља катедрале у великој равници.” Тиме се бунтовни син лутеранског пастора враћа занемареној бити стварања. По њему, уметност је изгубила свој креативни, покретачки потенцијал оног тренутка када се, у име обоготвореног „ја”, одвојила од религиозности, свог сакралног извора. „Пресекла је своју пупчану врпцу да би сада наставила да живи својим стерилним животом”, док је „индивидуално постало највећа форма и највећа пропаст уметничког стваралаштва”.

Срђан Вучинић

ПОВРАТАК У БУДУЋНОСТ
Помијешај црну и златну

Монтенегрини изазивају забуну и државним симболима. Забуне је, додуше било и у доба СФРЈ. На  грбу и застави СР Црне Горе је остала срушена Његошева капела. После независности за заставу су одабрали  златног двоглавог орла на црвеној подлози, што неупућене подсећа на албанску заставу

Драган Стојановић

Државни празници показују шта је битно некој заједници. Французима је важно када је избила Француска револуција. Американцима када су прогласили независност. Словенци и Хрвати славе истог дана напуштање Југославије, али су Хрвати у државне празнике додали и дан када су са трећине своје територије уклонили скоро све становништво (српско). По томе благдану су вероватно једини у свету.

Занимљив је црногорски случај. Стицајем околности, два су се важна догађаја преклопила на јучерашњи датум, 13. јул. Први је завршетак Берлинског конгреса 1878, када су Црна Гора, Србија и Румунија стекле формалну независност. Други је Тринаестојулски устанак 1941. године. То је истински величанствен догађај, за чије подробније упознавање препоручујем радове академика Зорана Лакића. Црногорци понекад претерују да су у свему „нај“, а у овом устанку су то по много чему и били. Нигде није ослобођена толика територија, три четвртине садашње Црне Горе. Нигде није толики проценат народа учествовао у устанку. У Југославији све до 1945. године, нигде није заробљено више окупаторских војника. И број погинулих окупатора био је већи него било где пре 1943. године...

Предраг Ј. Марковић

ИЗ НАШЕ АРХИВЕ
С Фелинијем у позоришту

Ја вам честитам на вашем последњем филму „И плови брод”. Из Југославије сам, а ви сте у том филму приказали моје суграђане године 1914, када их луксузни брод најпре прима на своју палубу, а онда изручује немачкој топовњачи... Ваши глумци сасвим пристојно говоре српскохрватски. Ко их је томе научио?

Федерико Фелини (Фото Викимедија/Валтер Албертин)

Рим – Те кишне вечери упутио сам се у забачено позориште на римском Трастеверу убеђен да, онако прокисао и прозебао, никако нећу дочекати почетак представе Академија Акерман Ђанкарла Сепа. Римске представе почињу више од пола сата касније него што су заказане. Публика као да се такмичи ко ће доћи касније.

Из прикрајка сам око осам часова посматрао улаз у позориште у мрачној улици Занацо. Чинило ми се да нико не улази и плашио сам се да се представа или неће одржати или ћу бити једини гледалац, што ми се већ једном десило у Риму. Шетао сам се не као гледалац, већ као директор неког приватног позоришта који дрхти да ли ће му сала бити пуна.

Када сам се осмелио да уђем и сиђем степеницама у фоаје, на моје велико чуђење тамо је већ било пола света. Потражио сам некога од дежурних. Чекали су ме. Жовијални администратор позоришта Комунита театрале италијана Масимо Лукони умиривао ме је од првог тренутка да ће представа брзо почети. „Долази и Фелини”, додаo је. „Ко?”, нисам добро чуо. „Наш највећи филмски редитељ.”

У том тренутку је у фоаjе ушао зрели Римљанин, стамен и отмен с карактеристичним малим шеширом римске господе. С њим је била права мала свита – даме у бундама, још један човек сличног друштвеног слоја и година, неки млађи свет. Осећало се комешање типично када у масу улази неко ко је истински славан, као Фелини.

Јован Ћирилов*
*објављено у Политици, 25. фебруар 1984.

12. ИГРАЧ
Прича о последњем робу

Све чешћи и снажнији изливи расизма утичу и на стваралаштво америчких уметника, нарочито оних чији су корени са друге стране океана, у Африци. Најаутентичнији и највреднији одговор стигао је из тридесетих година прошлога века, јер се пре неколико месеци у америчким књижарама појавила књига Зоре Нил Харстон Баракун – прича последњег роба, која је чекала на објављивање пуних деведесет година!

Роб Олуале Кусола прекрштен у Куџоа Луиса

Крајем јуна ове године, у америчкој држави Јужна Каролина дошло је до још једног расистичког инцидента, када је током приватне прославе на базену извесна Стефани Себи Штремпл инсистирала да црни дечак, кога су ту довели његови бели другари, мора одмах да оде одатле јер „му ту није место”. Ова тридесетосмогодишња белкиња потом је хтела да зове полицију, а када су присутни почели да је снимају (тај снимак је на Фејсбуку прегледан више од милион пута), она је црног дечака и физички напала. Против ревносне госпође подигнута је оптужница за напад на малолетно лице и за опирање хапшењу, а према писању Њујорк тајмса, ово је тек један у низу најскоријих случајева у којима су белци тражили од полиције да интервенише због тога што је, на пример, један тамнопути студент задремао у читаоници или што је један црнац седео у Старбаксу, а да ништа није наручио, па је још хтео и да иде у тоалет!

Реч је о тек неколико најсвежијих капи у океану примера расизма и „јунаштва” у којима се дави већина савремених друштава. Припремање терена за успостављање најновијег светског поретка узроковало је још један велики талас миграната чија је судбина све тешње повезана са судбинама влада најразвијенијих држава света, али ове најновије патње недужних и немоћних људи нипошто не умањују страдање и трпљење црнопутих становника САД, чији су преци стигли у Нови свет као робови.

Вуле Журић

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ


Коментари2
76b8e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dejan R. Popovic, dipl. inz.
U mom kometaru stoji: "Vulete Zugica", a trba da stoji: "Vuleta Zurica". Izvinjavam se autoru i redakciji. D. Popovic
Dejan R. Popovic, dipl. inz.
U tekstu Vulete Zugica - "Priča o poslednjem robu", koji je aktuelan i u savremenim društavima i u pripremanje terena za uspostavljanje najnovijeg svetskog poretka, nedostaje deo u kome se K. Marks pita, na primer: kako mozemo da emacipujeo sebe od od proizvodnog procesa? I odmah odgovara: samo tako ako prinudimo druge da rade prljavi posao za nas. Mi smo, prema tome, prinudjeni da druge koristimo kao sreedstvo za nase ciljeve; moramo ih poniziti.Visi stepen slobode mozemo kupiti po cenu porobljavanja drugih ljudi, po cenu cepanja covecanstva na klase; vladajuca klasa uziva slobodu zahvaljujuci potcinjenoj klasi, robovima. [...].

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Култура /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља