среда, 21.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:18
ПО­СЛЕ ДРА­МЕ 12 ТАЈ­ЛАНД­СКИХ ДЕ­ЧА­КА

Силазак у пећину само уз пратњу и претходну обуку

Најтежа несрећа у Србији 2007. у пећини код манастира Раваница када су страдала четири спелеолога
Аутор: Дејана Ивановићсубота, 14.07.2018. у 22:00
У пе­ћи­не ни­ка­да не ула­зи­ти сам, без опре­ме и упо­зна­ва­ња те­ре­на (Фо­то Алек­сан­дар Ни­ки­ће­вић)

Драму 12 тајландских дечака, који су са својим младим тренером 17 дана били заробљени у пећинама на северу ове земље, пратила је цела планета. Више од 90 спасилаца, спелеоронилаца и припадника међународног тима за евакуације успели су да их, након вишедневне потраге, лоцирања и прављења планова за њихово спасавање, кроз километарски дуге пролазе извуку на површину земље. 

​Акција је одлично изведена, трајала је три дана, а то није дуго с обзиром на то да је спасавање у таквим околностима веома тешко. Деца, која ништа нису знала ни о спелеологији ни о роњењу, морала су да роне у леденој води и у готово потпуном мраку, или да се провлаче кроз уске ходнике пузећи.

Пећине су на више места биле потопљене: када само један ронилац прође кроз мутну воду она се још више замути, онда можете да замислите колико је та вода била непрозирна када су кроз њу ронили два спасиоца и дете између њих”, објашњава за „Политику” спелеоронилац Матија Петковић, припадник Горске службе спасавања Србије.

Недовољно истражене пећине у којима су се дечаци изгубили са својим тренером налазе се у дубоко потопљеном карсту, кречњачком терену, куда протичу велике количине воде. Захваљујући том протоку, али и тектонским поремећајима, као и корозији стена стварају се пећински ходници, објашњава геолог Бранислав Божовић. Ако је карст веома дубок, а при том је реч о подручјима богатим падавинама, односно монсунским крајевима као што је Тајланд, онда је брзина стварања таквих пећина али и потапања ходника, далеко бржа.

Према најновијим незваничним информацијама, дванаесторица дечака су ушла у пећину, а за њима је у потрагу кренуо и млади тренер.

„Претпостављам да тренер није добро познавао терен, функцију ходника, али ни могућност њиховог потапања. Вероватно су се изгубили, а када су покушали да се врате, то више нису могли да учине јер су ходници због обилних падавина у међувремену били потопљени”, прича Божовић, председник Комисије за заштиту природе планина Планинарског савеза Србије.

Радозналост и потреба да се улази у нешто непознато и да се истражују пећине, нису карактеристичне само за Тајланђане, наводи наш саговорник и додаје да у целом свету знатижељници улазе у пећине како би их испитали и сазнали нешто ново.

„Када сам се бавио спелеологијом у групи сам улазио у пећине и дешавало нам се, с обзиром на то да смо били у сливном подручју, да се појави вода у ходницима, али не овако драматично као на Тајланду. Тамо је реч о огромним кречњачким системима који могу за веома кратко време да се напуне водом”, напомиње Божовић.

Несреће у пећинама нису реткост, што потврђује и податак да су у тренутку док су житељи целе планете са стрепњом пратили збивања на Тајланду, на другој страни света, у пећинама Француске спасиоци трагали за спелеорониоцем који је нестао приликом истраживања шпиље. У тој акцији страдао је један од спасилаца, а тело несталог није пронађено. У исто време у пећинском систему у Словенији, објашњава Матија Петковић, спасиоци су пружали помоћ угроженом спелеологу који се повредио приликом истраживања пећине, задобио је прелом ноге. Његова евакуација била је неизвесна због немогућности да се приђе унесрећеном, али и да се он изнесе, па су учесници спасилачке мисије чак и минирали ходнике како би проширили пролаз.

„Прошле године у Бугарској је потрага за несталим рониоцем у пећини трајала седам дана да би на крају било пронађено његово тело. У Србији смо имали инцидент у пећинском систему, када је један од истраживача доживео срчани удар. У спелеороњењу, према статистици најчешће се повређују лаици, а одмах за њима су истраживачи”, наглашава Петковић.

Пре четири године у подземним пећинама у баварским Алпима пуних 12 дана трајала је акција спасавања немачког спелеолога у којој је учествовало више од 200 људи. Он је, тешко повређен, извучен са дубине од 1.000 метара.

Најтежа несрећа у Србији десила се 2007. године у пећини код манастира Раваница када су страдала четири члана спелеолошког друштва, и то од последица гушења угљен-моноксидом. Они су настрадали у шпиљи око километар и по од улаза, а отровни гас настао је од пумпе за збацивање воде из језера у пећини. У аналима несрећа остала је забележена и погибија младог спелеолога Владимира Мандића Манде 1969. године, који је приликом изласка из пећине у Тодоровом долу пао и погинуо од ударца главом о камен.

Силазак у пећине захтева одговарајуће припреме, али и обуку – спелеолози морају да похађају одређене семинаре, да упознају терен који планирају да истражују, да се информишу о количини падавина, али и никада у истраживање не смеју да иду сами, објашњава Бранислав Божовић. Са друге стране, Петковић подсећа да је узрок несрећа у спелеологији најчешће – људски фактор. Када се деси да опрема закаже и тада је одговоран човек – јер није проверио опрему.

„Они који силазе у пећину не знају шта их тамо чека – са колико потопљених ходника, такозваних сифона ће се сусрести, пролаза који се рачвају у праве лавиринте, колика ће бити видљивост у води кроз коју роне... Тренутак неопрезности довољан је да се настрада. Пре неколико година наш спелеолог је тако погинуо приликом истраживања пећине у Пољској”, наводи Божовић. 

Кречњачке пећине на Хомољским планинама

Пећине по настанку сличне онима на Тајланду у нашој земљи налазе се у Хомољским планинама, а једна од познатијих, која се сада истражује како би се отворила за јавност, је Церјанска пећина код Ниша, објашњава Бранислав Божовић.

„Пећински системи са бројним потопљеним сифонима налазе се и на Златару, али и у региону их има доста – у Боки Которској су познате подводне пећине, у Далмацији дубина оваквих објеката иде и до хиљаду метара, а једна од пећина насталих од кречњака је и Постојинска јама у Словенији”, наглашава наш саговорник.

Вежбе спасавања

Тимови спасилаца на Тајланду били су одлично припремљени, у чему пресудну улогу играју вежбе спасавања. „Кроз вежбе, нарочито када се спроводе са тимовима из различитих земаља, као што ми то радимо приликом спровођења вежби спасавања у региону, размењујемо искуства и стичемо нова знања. Када се деси несрећа помоћ тимова из региона је увек неопходна. Једну од таквих вежби извели смо у Поптећкој пећини. Учествовали су тимови из седам земаља, а ово је била најкомплекснија спроведена акција спасавања до сада”, каже Матија Петковић.


Коментари0
ed1b5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља