четвртак, 18.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:48
ШЕСТ МЕСЕЦИ ОД НЕРЕШЕНОГ УБИСТВА

Јагоде Оливера Ивановића

Аутор: Живојин Ракочевићпонедељак, 16.07.2018. у 08:00
Опроштај грађана северног дела Косовске Митровице од Ивановића, јануара ове године (Фо­то Б. Радомировић)

„Требало би и ове године садити јагоде, покренути производњу, правити слатко, џем... Морамо бити практични и прилагодити се, мењати навике и не чекати да нас држава види. Далеко је она, а њене бриге су велике”, говорио је прошле године у Осојану, два дана по изласку из затвора, Оливер Ивановић. Око њега окупљени, мало натмурени сељаци, наставници – повратнички свет за чији је долазак у завичај заслужан овај човек.

Знао је сваку ситницу њиховог живота, они су му део породице. Зато је одлучио да прве дане слободе подели с њиховом муком и да им каже шта би требало радити. Осмех исти, снага аргумената иста, воља да се буде на своме јача, сигурност у своје ставове непоколебива. Једино је одело за два броја веће. Три године робијања и живота у наранџастом комбинезону начеле су му снагу и приближиле га старости. Отишао је из Осојана, остали су његови сељаци и јагоде које рађају на имањима Радована Репановића и Букурије Салијај.

Јагоде су надживеле Оливера Ивановића.

Пола године је прошло, метохијски повратник чека да му се каже: ко је убио Оливера Ивановића? Он се вратио у своју кућу, јер је – између осталих – поверовао Оливеру. Он је под кишом албанских каменица вратио своју децу у Жач, у Шаљиновицу у Метохију. Камење метохијске деце падало је по Оливеру. Кад су га убили многа деца су на другом месту уписала школу.

Село Грабац је потпуно напуштено. Милијана Магић је тражила неког да узме пса који је годинама чувао њену породицу, па да се одсели. Јавио се неки добри човек из околине Чачка, одвео лепог шарпланинца, Милијана је скинула са зида икону кућног свеца и њен дом је затворен, чини се заувек.

Пре петнаест година између зидова спаљених камених кула и нагорелих рогова који су штрчали у небо дочекала је с осталим повратницима Оливера Ивановића. Примио га је велики број невољника да у црвеној неомалтерисаној кућици направе план за опстанак. Кад су после разговора изашли да нешто кажу, један од албанских новинара, љут и фрустриран напао је повратнике: „Ви сте се вратили на Косово, овде су велики злочини почињени, морате да прихватите да ово није време Слободана Милошевића. Морате да плаћате струју, зашто не плаћате струју?” Викао је на присутне, а само је један проговорио. „Господине, ја ћу сада поћи с вама да ми покажете ваше плаћене рачуне. Уколико их плаћате, а сигуран сам да то не радите, спреман сам да ја да платим уместо вас и то целе године”, одговорио је на течном албанском Оливер Ивановић, и додао: „Можемо да кренемо одмах.” Тада је било живота и борбе, а ово пролеће у Грапцу је дочекала само једна осамдесетогодишња старица.

Поштовање, равноправност и храброст били су део природе овог човека. Албанци су поштовали ту слободу и тај однос заснован на јасној граници која се природно и људски одржава. Зато се национална идеологија која ограничава слободу обрадовала смрти Оливера Ивановића. Његовом смрћу им је лакнуло јер су га морали држати у затвору, био је исувише добар сведок, могао успешно покаже лице пропалог пројекта Косово, био је способан да промени друге.

Убили су га јер би отишао код оног насртљивца и платио његове рачуне за струју.

„Извините, јесте ли ви рођени у том селу”, питали су странци после сваког састанка на ком се разговарало о повратку расељених Срба. То је био редак тренутак поверења заснованог на искреном заступању других. Ту искреност су многи од међународних званичника схватали као наивност. Велики број тих чиновника на високим положајима сматрао је Оливера Ивановића поузданим партнером и пријатељем. Кад су га убили јавио се само понеки тихи глас осуде, безличан и уопштен. Шта они данас могу да ураде? Могу да с различитих места из Брисела, Вашингтона, Москве или Париза оснују експертску групу и истраже ко је убио Оливера Ивановића.

Мера величине Оливера Ивановића огледала се у кратком путу између метохијске сиротиње и градског света у Косовској Митровици. И једни и други су га савршено разумели. Говорио им је где греше и говорили су му где греши. Тај кратки пут је био мера његовог грађанског васпитања и личне слободе која се, за обичан свет, граничила с лудошћу. Доказао је, противно прљавој кампањи негирања и медијском разапињању, да просвећеност има своје косовско лице и да је том животу неопходна заштита. Оливер је робијао – дијалог с Албанцима (странцима) настављао се; Оливер је убијен – преговори су настављени, а један бизарни минут ћутања владе Рамуша Харадинаја поводом његове смрти представљен је као херојски чин оних који тамо „заступају” Србе. Косовски Срби су кратко дефинисали и своју и Оливерову судбину реченицом: „Убише човека!” Проф. др Митра Рељић из Косовске Митровице каже: „Сваки пут кад изађем у град очекујем да га сретнем и видим насмејаног.”

У суботу, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, породица, пријатељи и ледена тишина. У њу је стала празнина протеклих шест месеци, у њој се крију Албанци, странци и српски криминалци који су га убијали осамнаест година и коначно дотукли 16. јануара.

Свом малом дечаку Богдану доносио је јагоде из завичајне Метохије. Кад су га убили схватили смо, и пријатељи и непријатељи, да је јагоде послужио нама и да је платио наше рачуне. У џепу нам звецка понеки сребрњак и остварен ситан интерес, а у устима остаје укус јагода које је засадио у Метохији.


Коментари5
fecd6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Аца Видић
На жалост, живимо у добу у којем се истински велики људи тек препознају када оду из овог света... Такав је био и наш Оливер!
Mavashi
Pošteni ljudi smetaju svima.
Raca Milosavljevic
... hvala za ovu toplu,jednostavnu,istinitu pricu-podsecanje koja nas posdeca na mucko i podmuklo ubistvo ...svojim zivotom je tu bio kao putokaz,ovaj tekst bas lepo pokazuje kako se dostojanstveno,ljudski,hrabro borio za Kosovo i Metohiju kakvo ono treba da bude,da svi budu ravnopravni ...ali nekome je zasmetao ... cudan je muk svih onih kojima su puna usta demokratije i vladavine prava ...ali odavno ovaj moderni svet nije kako treba ...
Violeta Vidic
Zasto li ubise ovog umerenog politicara, oca, supruga??? Nikad ga ne treba zaboraviti! Kako je normalne reci upucivao narodu bez politicke ostrascenosti!
penzionerka
Sirota basta ovoga sveta ,puna cicaka I trnja,izgunila je svog slavuja.Nemojte ubijati - ima nas samo sedam miliona

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља