уторак, 18.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:45
Фудбал, филм и телевизија

Страст већа од живота

Шта фудбал чини привлачним за филм и телевизију? Веже их иста магија. Игра на радост и жалост гледалаца. Што одсликава све оно што чини живот…
Аутор: Бранислава Џуновуторак, 17.07.2018. у 08:00
„Монтевидео, видимо се” (Фото Промо Интермедија)

Светско фудбалско  првенство у Русији снажан је подстицај за преиспитивање места овог спорта у уметности, посебно на филму и телевизији. Снимљено је безброј документарних и много играних филмова у славу „златне лопте”, са више или мање успеха. Историчари седме уметности забележили су да је први филм са овом темом „Фудбалер Хари” (1911) потписао Британац Левин Фицхамор.

На филмском фестивалу у Кану права бомба је био „Диамантино” (2018), дебитантски филм португалског двојца Габријела Абрантеса и Данијела Шмита, представљен на Недељи критике. Кажу, потресао је Кроазету, није се очекивало нешто тако лудо. Назив крије португалску имагинарну фудбалску звезду, „чија физиономија призива Кристијана Роналда”, како је примећено. Хероја ће промашени  пенал одвести у депресију. Његова каријера је заустављена, пала звезда мора да пронађе нови смисао у животу. Фудбал је само изговор за фантазмагорију у којој доминирају надреалистички елементи, са искеженим псима који улећу у терен обавијен розе измаглицом и друге ексцентричности и бизарности. Аутори су искористили овај рам да убаце много актуелности; политичке и економске афере, као што је „Панама папири”, трговање у области генетике, пораст екстремизма у Европи, избегличка криза. По оцени критичара, „Диамантино” је портрет мушкарца у кризи, у неукој потрази за савршенством. Каkо год, филм је освојио велику спонзорску награду „Неспресо”.

Депресија и комедија

Да фудбал може да буде одличан повод и за друге поруке показао је и редитељ Кен Лоуч, двоструки добитник „Златне палме” у Кану, филмом „У потрази за Ериком” ( 2009) у којем Ерик Бишоп, мали поштар из Манчестера, такође, пролази кроз депресију. У помоћ му прискаче краљ Манчестер jунајтеда Ерик Кантона. Рециклиран као глумац и комичар, славни француски фудбалер из осaмдесетих и деведесетих година, сјајно се снашао у Лоучевој анализи енглеског друштва у којем је фудбал лек за најразличитије неурозе.

Као драматуршка форма за спортске теме често се користи комедија којем жанру припадају и два француска остварења „Три нуле” (2002) Фабијана Онтена и „Ударац главом” (1979) Жан-Жака Аноа. У „Три нуле” Лоран Дојч игра младог Мађара у покушају да направи фудбалску каријеру и пролази кроз низ комичних ситуација. Публици се допао, али критика је пронашла оно што се на телевизији означава као „пласирање производа”, због спонзорства клуба Пари Сен-Жермена. Жан-Жак Ано је у „Ударцу главом” кроз подсмешљиву форму покушао да докаже како је трчање за лоптом одавно изгубило невиност забаве и чистоту спортског надметања. Нарастање богова у копачкама у провинцијском градићу приказао је кроз лик који је тумачио Патрик Девер.

Млади фудбалер је јунак и „Крокодила из Боцванге”  (2014), аутора Фабриса Ебонеа и Лајонела Стекетија. Кроз комедију су сударили фудбал и политику. Боцванга је измишљена афричка земља из које је потекао играч једног великог клуба на Западу. Похлепан агент му намешта повратак у домовину и учешће на утакмици  која треба да донесе политичке поене смешном и глупом диктатору.

Пргава нарав

Према књизи Дејвида Писа снимљен је „Проклети Јунајтед” ( 2009) у режији Тома Хупера. Прича је о тренеру Брајану Клафу, тренеру Лидса, који је успео да значајно унапреди игру свог тима, за само 44 дана колико је трајао његов тренерски мандат. Али имао је пргаву нарав, није га волела управа клуба и брзо је отпуштен. Сјајна улога Мајкла Шина допринела је високом рејтингу ове драме, а сама сторија је била више него драматична и изузетна, па је добила и више документарних верзија.

Посебно поглавље чине филмови о енглеском фудбалу и њиховим навијачима којој припада трилогија „Хулигани” (2005). Прва хроника из овог циклуса, у режији Лексија Александра отвара проблем фудбалских навијача и друштвеног миљеа у којем је фудбалско насиље стил живљења. Мат Букнер је Американац, у посети сестри, у Лондону, где открива острашћеност овим спортом из угла зета, члана групе фанатичних навијача Астона виле. Суочиће се са људима строгог кодекса понашања који не искључује насиље, што је у једном периоду била (и остала?!) изразита мера идентитета острвских љубитеља игре између два гола.

И Французи су покушали да се обрачунају са својим навијачима. Својевремено је Жан-Пјер Моки снимио „Смрт судије” (1984). Већ наслов наговештава драму у којој има необјашњиве мржње и неконтролисаних емоција. Глумцу Мишелу Сероу који делује отмено и смирено дао је улогу навијача, а Едију Мичелу робустног изгледа поверио је лик судије. Неочекивани кастинг је имао сврху да појача ефекат предрасуда о профилу навијача и њиховом понашању. Филм је друштвена сатира, говори о залуђености маса и прикривеним насилницима који експлодирају у екстремним ситуацијама, у овом случају кад судија изриче спорну казну на терену и победи противнички тим.

 Мало романтике

Зрнце романтике и веру у племенитост игре носи „Златна лопта” (1994) аутора Чеика Дукуре. То је филмска бајка инспирисана животом Салифа Кеите, првог афричког играча – добитника највећег признања „Златна лопта”. Приказује страст и таленат 12-годишњег дечака у малом селу у Гвинеји.  Опазивши његов дар, прву лопту му поклања докторка из „Лекара без граница”. Дечак почиње да тренира до изнемоглости, до тачке узнемиравања свог села. Стицајем околности појављује се на утакмици, тамо га запази ловац на младе таленте и тако малишан добија шансу да постане врхунски играч.

Овакав приступ је у потпуној супротности са модерним и оштријим приступом француског редитеља Кристофа Режина. Није случајно изабрао Светско првенство у фудбалу да представи свој филм „Шминкање угледа” (2018) у којем се бави мрачним странама овог спорта, закулисним радњама, у времену у којем слику фудбалских догађаја и величину такозваних звезда креирају таблоиди. Његов главни јунак недефинисане професије живи за свој клуб у позадини, намешта утакмице и девојке ожењеним фудбалерима, брише моралне испаде, манипулише људима и бави се новчаним малверзацијама. Све се уздиже или пада на страницама жуте штампе.

Из кинотеке

Холивудски поглед на сферу фудбала можда најбоље илуструје филм славног Џона Хјустона „Бекство у победу” (1981) са Силвестером Сталонеом, Мајклом Кејном, Пелеом… Подужа је листа репрезентативних глумачких и фудбалских имена на одјавној шпици. Током Другог светског рата, у заробљеничком логору, бивши енглески тренер организује утакмицу са Немцима–чуварима, што је само параван за припремано бекство. Антифашистичка порука против Хитлеровог Трећег рајха стилизована у војничко-спортском духу и натопљена ратним патриотизмом, испричана филмским језиком који, сада, већ припада кинотеци.

 Поменимо и хонгконшку продукцију у анимираној форми „Шаолински фудбал” (2002) Стефана Шоуа. Универзални спорт се овде кува у егзотичном сосу и залива кич-коктелом далекоисточних заплета. Редитељ је играче преобразио у такмичаре борилачких вештина, који скоро као балетани демонстрирају сву лепоту покрета и бравура на зеленој површини.

Код нас се лопта из милоште назива „бубамаром”, мада се дизајн лопте мења сваке године, за сваку прилику. Фудбалери су прави манекени, дресови се усавршавају и мењају да би они који их носе лако и полетно давали што више голова. Тренери и селектори у скупим оделима скачу са резервних клупа да псују и вичу. Телевизија  има значајну улогу у пропагирању фудбала, њена  је  моћ у директном преносу било са сеоског игралишта било са стадиона са   десетинама хиљада гледалаца.

Публика је незасита узбуђења. Зашто је фудбал толико омиљен, зашто му се тако радо приклањају филмски и ТВ  ствараоци – има безброј одговора. Можда зато што у очаравајућу игру може да се удене све што чини живот: радост, одушевљење, туга, бес, али и патриотизам, национализам  друштвена клима, политика, економија. Одражава умеће преживљавања – новац, таленат, филозофију, образовање и васпитање. Заиста много тога стаје у реч – фудбал. Па и уметност.

Вечита инспирација

Лопта се врти и у главама наших стваралаца, писаца и редитеља. Сетимо се серије „Више од игре” (1976) аутора Слободана Стојановића и Здравка Шотре. У серији је описано ривалство клубова Грађанског и Радничког у измишљеној  варошици Градина. То је и историјска хроника живота у Србији уочи Другог светског рата у којој се са спортом укрштају друштвене промене и ширење комунистичких идеја са животима суграђана из различитих социјалних слојева. Зато је и назнака да је све више од игре...

Kомедија Жоржа Скригина

Драган Бјелогрлић је у сарадњи са ауторима сценарија Срђаном Драгојевићем и Ранком Божићем, а према истоименој књизи Владимира Станковића, снимио серију „Монтевидео, Бог те видео”. Па су онда снимљена још два наставка: „На путу са Монтевидео” и „Монтевидео, видимо се”, укупно 27 епизода. Измонтиран је и биоскопски филм. Коначно је нацији разјашњено шта се то 1930. догодило у Уругвају  на Првом светском првенству у фудбалу и како су прошли југословенски, односно српски такмичари, како им је и због чега за длаку измакла титула... Серија је постигла изванредан упех јер је прича о наклоности према ногомету проширена на судбине многобројних актера са сликовитим приказом предратног живота у Београду.

Потпуно је заборављена комедија Жоржа Скригина „Друг председник, центарфор” (1960). Аутори сценарија су Димитрије Аћимовић и Михајло Хабул. У првом плану је прослава јубилеја радне задруге, а у позадини су три проблема малог града. Свештеник хоће да рестаурира иконостас, локални фотограф прави сплетке, а већина грађана прижељкује да локални клуб постане фудбалски шампион. Али, немају центарфора. Најбоља могућа глумачка подела: Мија Алексић, Оливера Марковић, Северин Бијелић, Павле Вуисић, Перо Квргић...

„Марадона” (2008) документарац је Емира Кустурице о славном фудбалеру Дијегу Арманду Марадони, премијерно приказан на фестивалу у Кану. Марадона је човек у три димензије, фудбалска звезда, антиглобалистички борац и отац многобројне фамилије. Опхрван слабостима и пороцима, у спорту и приватно имао је успоне и падове, али се, упркос свему, сматра једним од највећих спортиста свих времена.

 Фудбалу се одужио и Дарко Бајић биографијом о Дејану Рамбу Петковићу „О, Гринго” (2011) нашем спортисти који је постигао велике успехе у Латинској Америци и тамо постао легенда.


Коментари1
0d65c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Francois
Jos jedan detalj koji fudbal kao igru stavlja na pijadestal daleko ispred slicnih disciplina. Fudbalske zvezde se nikome ne klanjaju vec se svi klanjaju njima. To nije slucaj sa np. tenisom. Teniske zvezde moraju da izvode svakakve karafeke i samoponizavajuce cirkusantske tacke da bi se dodvorili nekome. Narocito clanovima britanske tzv aristokratije i njihovim ekvivalentima na drugim mestima. Makron je primio francuske fudbalere tamo gde prima strane drazavnike a ovi su ga samo svojim prisustvom ucinili sitnim, beznacajnim i spontano, potpuno mu razbili protokol. Ni najsitnijeg traga da su impresinirani mestom koje svi drzavnici sveta dozivljavaju kao veliku cast kad su tu pozvani.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља