субота, 17.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:18

Хроника наших живота

Понекад ме ухвати и туга јер све ове године верујеш да нешто корисно радиш, а онда схватиш да се нисмо превише помакли од почетка. Уме то да делује депримирајуће, али и да те држи у расположењу – да није све речено. Верујем у то да један одговор може да промени много тога, каже Рада Ђурић, водитељка „Београдске хронике”
Аутор: Исидора Масниковићсреда, 18.07.2018. у 08:00
Рада Ђурић (Фото Гордан Јовић)

Препознатљиво лице „Београдске хронике” Рада Ђурић, и после 20 година рада у јавном сервису, осећа се лепо и поносно што је део  медијске куће која ових дана слави свој 60. рођендан. Управо је овај значајан број, као и респект према нечему што траје, одржавају у послу и дају ветар у леђа. И даље осећа одговорност пред изговореном речју, као и према онима којима се обраћа – гледаоцима са којима је увек „на ти”. Са таквим капиталом, вредним 60 година, и уз одану публику, схвата да све ово што ради ипак има смисла и да јој је и даље место у редакцији Београдског програма. Иако се често јави сумња...

Празнична епизода, коју је снимала заједно са колегама који су претходних деценија учествовали у креирању „Београдске хронике”, названа је симболично – „Хроника наших живота”.

– Када сам добила задатак да осмислим ову рођенданску емисију, све је деловало тако романтично и, наизглед, лако. Али није било баш све тако. Непоновљиво искуство је било истраживање богате архиве РТС-а. Поново сам се заљубила у своју телевизију, поново суочила са тешким животом са којим се боримо, ево, већ деценијама, сви заједно, и ми  – грађани ове земље, и ми – новинари који смо хроничари времена. Није било лако зато што сам схватила да смо имали можда најтежи задатак до сад –  да тај живот веродостојно прикажемо, да га пресликамо на мале екране. А да ли смо у томе успели, гледаоци ће пресудити – узбуђено прича, само што су се рефлектори угасили у студију „Београдске хронике”.

– Живот је чудо... Никада није био једноставан на овим просторима. Гледајући старе анкете, схватила сам да нема тема које нису ни дан-данас на тапету. И тада, и сада, бавимо се оним истим малим људима који имају сличне проблеме. То су исте приче, осећаји – осећаји напуштености и велика жеља да се неко о њима, нашим грађанима, брине. Болно је сазнање да се, суштински, мало тога променило. Понекад ме ухвати и туга јер све ове године верујеш да нешто корисно радиш и унапређујеш, а онда схватиш да се нисмо превише помакли од почетка. Уме то да делује депримирајуће, али и да те држи у расположењу – да није све речено. И ако икада помислиш да дигнеш руке од овог посла, за тренутак се зауставиш и кажеш: „Па чекај, нисмо све рекли... Ко зна шта ће бити сутра?” Верујем у то да један одговор може да промени много тога – оптимистично прича ова водитељка.

Рођенданска емисија ће нас подсетити на све животне, али и телевизијске и професионалне успоне и падове. Некада је телевизија била више на страни својих гледалаца, а некада мање, тврди наша саговорница која каже да су покушали да о томе у причају отворено, али на један свечарски начин.

– Када сви заједно будемо завирили у претходних 60 година, можда нам неке ствари буду јасније, можда нас натерају да постанемо бољи него што јесмо – искрена је.

– Колико год човек бежао од тога, идеализација прошлих времена је неминовна. Постоје велике декаде које су биле године наде, успеха, жеља, стваралаштва, бољег живота... Имали смо и страшне године падова, ратова, битака... Када се све то сабере, добије се хроника наших живота. Уз једну ноту која нема циљ да улепша, него да нам помогне да те тешке тренутке савладамо без патетике и да нас подсети на живот какав он заиста јесте – додаје.

Тешки тренуци долазе,  пролазе... дођу, па оду... па се врате... па опет оду... Престала је да се пита да ли је на добром путу јер се плаши шта би себи одговорила. Некад је лакше не питати се јер одговори некада умеју да буду тешки, а она још увек није спремна на тај тренутак – у исповедном тону нам прича.

– Научила сам да циљеви не морају увек да буду тако високо постављени. То има везе и са годинама, и са мудрошћу. Некада вам буде лепо и када одолевате, некада када се мало инатите... Тај мој карактер је најзаслужнији што сам још увек у овом послу. Ни мени често није лако самој са собом, како је тек гледаоцима! Они се још и добро држе – у шали казује.

И даље верује у јавни сервис и докле год буде те вере, биће ту, за гледаоце. Свих ових година трудила се да њен професионализам не доведе у питање. Све оно што ради јесте одбрана јавног интереса. И зато осећа припадност овој медијској кући.

– Многи велики су пре мене започели ову мисију. И она не сме да се угаси. Мора увек да остане тај жар. Мораш да имаш одговорност према послу који радиш, према кући и према професији у коју верујеш... Ако ништа друго тај жар мора да распири неко млађи, бољи, паметнији, храбрији, а да си ти ту, да му помогнеш, да дунеш у тај жар.

Јако верујем у младост, верујем често и „а приори”. Увек дајем прилику свим тим младим људима који су нешто у животу започели, који се труде, који имају ентузијазма, елана, талената... Верујем да све генерације које долазе крију у себи ту дозу бунта, револуционаризма, свега онога што их води напред. Знам да у овој редакцији има дивних младих људи, сјајних професионалаца за које ће се тек чути. Задовољство ми је кад их гледам како пролазе кроз сличне ситуације као и ми некада. Видим код њих ону исту снагу, тугу или немоћ, онај исти пркос... И то ми даје вољу да учествујем, да будем део овог тима. То је тај точак који ме покреће – са великим надахнућем прича.

Рада Ђурић већ две деценије улази у студио „Београдске хронике”, само то сада ради самоуверено и сигурно. Ту више нема треме, неспремности... Сада на сцену ступају искуство и осећај. Нема више ни питања – како ће све испасти. Али, када се сва светла у студију упале, и када засија та фамозна црвена лампица, почиње магична игра. Тада у црвеној лампици не види више камеру, већ свог комшију, пријатеља, људе који јој пишу писма... види њихов поглед, осећа њихову наду, страхове... Осећа и када су храбри... Плаши се, искрено нам се поверава, тренутка када више ништа од свега овога неће видети, већ само обичну камеру. То ће јој бити сигуран знак да је време за пензију.

И даље се труди да буде искрена, иако види да то више није модерно, и да се сви труде да личе једни на друге, да одмеравају своје речи, да тихо говоре...  Али, примећује, фали оно мало душе...

– А то мало душе је мени веома важно, као и публици која гледа „Београдску хронику”. У реду је да пријатељи, када им даш мало душе, имају право да ти кажу: „Слушај, ово ти ништа није ваљало, можеш ти то и боље.” Онда ту нема љутње. Али, и ја крадем мало њихове душе. И зато мора да постоји реципроцитет – збори ова водитељка.

С временом је успела да направи меру и да дозира свој боравак на послу. Углавном се трудила да јој породица буде на првом месту, али дешавало се понекад, у неком дану, када сабере све сате, да телевизија победи. Никада на своју професију није гледала као на нешто велико и посебно. Најтеже јој од свега пада када саговорник неће да дође у емисију. У тим тренуцима осећа разочарење и пита се – има ли све ово што ради смисла.

После редакције обично одлази кући, где је чекају свакодневне обавезе, као што их и други имају – пеглање, кување... Деца су јој сада већ велика, али она ће за њу увек остати деца јер не зна на који начин да се тог осећаја бриге ослободи.

Тврди да се никада није навикла на ћеркино одсуство, нити да то жели. Вера је дефинитивно направила избор да Америка, тачније Њујорк, буде њен нови дом. Удала се за Американца, нашла добар посао, а Ради Ђурић само остаје нада да ће зет заволети Србију и да ће га натерати да овде нађе посао и тако врати ћерку назад. Шалу на страну, Вера је пронашла своју срећу и на те ствари треба тако гледати. Син је остао овде, изабрао је бољу опцију – код маме је најсигурније. Мада, и он све више прича о томе како би волео да живи сам. Али, мораће мало на то да причека јер ће онда морати нешто и сам да ради како би себи приуштио самосталан живот. Морамо да разбијемо илузије наше деце, да је лепо живети сам, али ако би неко могао са стране да припомогне. Питање одговорности је питање над питањима свих људи који живе у Србији. Мало смо се изгубили, заменили улоге, заборавили шта је одговорност, од врха па надоле – примећује Рада Ђурић.


Коментари0
996f9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља