Уочи турнира на Вимблдону најавили смо два могућа расплета: наставак Федерерове бајке или потпуни Ђоковићев повратак. И десиле су се две седмице спортског земљотреса, током којих су на два краја Европе редом падали великани. У Русији су брзо потамнеле звезде Месија, Роналда и Нејмара, а у Енглеској су, тек на самом крају, посустали Федерер, Надал и Серена Вилијамс.
Нико није претплаћен на титуле, свачија може изненада да гасне, али вимблдонски сјај Новака Ђоковића се мери управо сјајем ово троје великана са укупно 60 гренд слем титула и просеком од 35 година. Растао је дивећи им се, надмећући се са њима и њиховим рекордима, а сада почиње да се равна и са њиховом дуговечношћу, са способношћу и жељом да се врати на врх и у годинама када остали напуштају сцену. Мало је таквих генерација у историји спорта, али ни једна не може да се мери са овом.
Ђоковићев повратак трајао је дуже и био болнији у односу на падове тениских легенди чије доба дели.
Прошле су пуне две године лутања и посртања на терену, дилема у чијем решавању је учествовала цела нација, делом најразличитијим саветима, а делом осветничким коментарима масе која идола гази у блату. Нуђена су му решења у исхрани, религији, избору окружења и протеривању злих духова са клупе, све док није готово сасвим отписан. Ни погледи из других земаља нису били ведрији. Чак ни искусни Џон Мекинро није приметио да се Ђоковићу враћа жар у очима, а злонамерних је било и тамо и овде.
Разлози Ђоковићевог пада остали су знани само њему, баш као и разлози наглог спортског васкрснућа на најважнијој тениској престави. Временом се разјаснило да је себи отежао ситуацију барем у два случаја, одлагањем операције лакта и прераним изласком у борбу, одмах потом. Али, као што је објаснио његов краткотрајни тренер Андре Агаси, те одлуке су део Ђоковићеве личности. Нико није могао да га убеди док се и сам није. После четврте титуле на Вимблдону, укупно 13. највећег сјаја – од оних које нико други од наших тенисера није никада освојио – проговорио је и о својим погрешним одлукама:
– У фебруару сам заиста био нестрпљив, желео сам да се вратим што пре. Настављао сам са турнирима иако су сви били против тога. Преузео сам одговорност, нисам могао да замислим још пар месеци одсуства после пола године паузе. Морао сам да научим лекцију тежим путем.
Исто би, вероватно, могао да каже и за друге одлуке и све што је поправио у међувремену. Да није тако својеглав, вероватно не би постигао све што јесте, не би био пет и по година убедљиво најбољи, ни три године биран за спортисту света. Сам је пао и сам се подигао, када му је за то дошло време.
Чим се на семафору највећих титула појавио број 13, Ђоковић је преко ноћи враћен у трку за Федерерових 20 – хоћемо 14, 15, 16 ... Трку која га је једнако исцрпела колико и мотивисала. Нису апстрактне бројке то што спортисту мотивише, а титула на Вимблдону је величанствен лични подвиг у дизању са дна, у којем сада ваља уживати, без приче о даљим циљевима:
– Разумем да се људи сада питају могу ли стално да играм на овом нивоу. Верујте ми – и ја се питам... Не знам будућност, не знам шта може да се деси. Али, ја заиста волим да играм на тврдим теренима, чекам да стигнем и тамо и да видим где ме то води ...
А, на Вимблдону је и Марјан Вајда управо освојио 13. гренд слем титулу. Словачки тенисер који у каријери активног спортисте није имао бољи резултат од трећег кола на Ролан Гаросу, вратио се у прави час за нови поход ка врху. Причљивији са новинарима него раније, сада овенчан признањем да без њега није могло, Вајда је врло уздржано најављивао да је још рано за титулу, да је Ђоковић лако могао и да прескочи сезону траве, као што је у бесу најављивао после Ролан Гароса, не прихватајући да форма још не прати његове амбиције. Најпре је требало да сарађују само до Париза, затим само још до Лондона, а непосредно после прославе на Вимблдону, четвороструки шампион је са одушевљењем рекао да је стари тренер спреман за наставак – до краја године ...
Вајдина срећа у тренутку доделе пехара пред краљевском ложом може да се пореди само са Ђоковићевом, због сина који му тапше са трибина. Са призором срећне породице која је поново нашла мир у заједничком остварењу снова једног изузетног спортисте. А, тај призор је био најјачи утисак завршне свечаности.
Никада раније нисмо видели Вајду толико спремног да ризикује казну за недозвољене сугестије свом пулену са трибина и слуша његове љутите повике са терена, због тога или нечег другог. Скромно спуштајући главу настављао је да га бодри у себи, као Санчо Панса, не би ли још једна ветрењача била покорена.
Када га је у марту некадашњи ђак позвао без позива – немуштом поруком са питањем шта мисли о његовој игри – убедила га је породица, једногласно. Исти они који су дуже од деценије трпели његова одсуства, због којих је рекао да је срећан што ће се одморити од тениса. Један је Дон Кихот. Све невоље које стижу његове пратиоце не могу да се мере са делом славе која ће их пратити докле год се буде играло на Вимблдону. ¶
