среда, 25.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 17.07.2018. у 22:00 Јелена Церовина

Специфична тежина СПС-а

Од 2014. социјалисти нису били неопходни за владајућу већину, али су и јучерашњи 28. рођендан дочекали као њен део
Ивица Дачић (фото С. Ћирић)

Иако је уједињавањем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије 1990. Србија прва међу југословенским републикама формално укинула комунистичку партију, рађање Социјалистичке партије Србије опозиција је окарактерисала као „комунистичку заверу”. Спајање СКС и ССРН под новим, СПС кровом било је, како се тврдило у страној штампи тог времена, само вешт политички маневар Слободана Милошевића уочи вишестраначких избора који су одржани у децембру 1990, односно шест месеци после формирања СПС-а.

Новински извештаји с дводневног, Првог конгреса партије, одржаног 16. и 17. јула 1990. представљају својеврсне историјске документе јер су дискусије, полемике и реакције на овај догађај верна слика прилика, али много више неприлика, које су тада тек претиле овим просторима. Учесници конгреса су поручивали да „људи у Србији мисле да нема среће од затварања у себе и цепања Југославије” јер „затварањем мале државе и мали народи постају још мањи”. Упозоравало се и да је „сепаратистички покрет на Косову стална претња стабилности, не само Србији и Југославији већ и овом делу Европе” и да ће „наредних месеци бити доношене судбинске одлуке и за Србију и за Југославију”.

У каквим је политичким приликама одржана оснивачка седница СПС-а говоре и позиви неких делегата да се осуде „делегати Албанци који су донели декларацију независности испред улаза у Скупштину Косова, сепаратисти у Словенији, ХДЗ и његове фашистичке методе које спроводи у Хрватској над српским живљем, а које су можда и теже од метода сепаратиста на Косову”. Иако је било јасно да с места председника Председништва Социјалистичке Републике Србије, Милошевић нема достојног противкандидата за страначког председника, испоштована је процедура коју је предвиђао статут па је „на црту” већ увелико популарном Слоби изашла Радмила Анђелковић.

Први конгрес СПС-а остаће упамћен и по томе што је учествовало и неколико академика – Михаило Марковић, који се сматра духовним оцем социјалиста, као и Антоније Исаковић и Добрица Ћосић, коме је чак и понуђено место у руководству СПС-а, али га је он одбио с образложењем да не жели да припада ниједној партији.

На првим вишестраначким изборима у децембру 1990, СПС је победио са 46 одсто освојених гласова. У годинама које су долазиле, социјалисти су на челу с Милошевићем били политички неприкосновени, али су временом били изложени и све оштријој и озбиљној критици опозиције и све ширем отпору народа који је у земљи изложеној санкцијама лоше живео.

Председнички избори 2000, на којима је Милошевић изгубио од Војислава Коштунице, означили су крај ере социјалиста. Мало је оних који су веровали да ће се од тога икада опоравити. Али, свега три године касније, „васкрсао” их је онај који их је и сахранио – Војислав Коштуница. Позвати социјалисте после децембарских избора 2003. да подрже мањинску владу било је равно јереси. То је моменат који би СПС комотно могао да упише као нови рођендан и ову прилику су искористили. Од тада су део готово сваке владајуће коалиције. Њихов прави „камбек” ипак долази с избором Ивице Дачића за председника странке, после Милошевићеве смрти 2006. године.

Партија на челу с Дачићем је покушала да се дистанцира од Милошевићевог наслеђа, иако је у њој остао и део старог језгра, приврженог првом председнику. „Ја нисам градио каријеру на Слоби и Мири”, поручивао је Дачић, пркосећи онима који га нису подржавали. Иако парламентарни резултати нису били превише импресивни и кретали су се између пет и по и осам одсто, испоставило се да су социјалисти често коцкица која недостаје за формирање парламентарне већине. Били су део власти у време ДС-а и 2008. потписали су и Декларацију о политичком помирењу с тадашњом партијом Бориса Тадића.

Четири године касније, као трећи по броју освојених мандата, поново су пресудно утицали на ток политичке историје. Свесни своје специфичне тежине после ђурђевданских избора 2012, тражили су и од ДС-а и СНС-а премијерско место. Тадић је сматрао да је захтев претеран, али Томислав Николић и Александар Вучић су боље проценили политички тренутак и прихватили Дачићев услов. Већ после избора 2014, као и 2016, социјалисти више нису били неопходни за владајућу већину, али су и јучерашњи 28. рођендан дочекали као њен део.

Коментари1
f0a55
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

simon
samo 28 godina??? Ja imam utisak da je bar jedno 70

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља