петак, 21.09.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:25
ИЗЛОЖБА КОЈУ НЕ БИ ТРЕБАЛО ПРОПУСТИТИ

Жене династије Обреновић

Живот супруга владара можда је мање познат, али није мање значајан део наше историје, показује актуелна поставка у Конаку књегиње Љубице
Аутор: Александра Мијалковићчетвртак, 19.07.2018. у 08:15
Краљица Наталија (Фото из архиве Музеја града Београда)

Какав су траг иза себе оставиле жене владара из две српске династије 19. и 20. века, односно из времена после Другог српског устанка и ослобођења од Турака? Да ли им је судбина била наклоњена, или им је живот, уз све привилегије и повластице које су имале на двору, донео и патњу, тугу и разочарања?

Њихове личне приче нису део градива у нашим школским уџбеницима, али су део српске историје. О томе сведочи изложба под називом „Живот, моћ и судбина супруга српских владара”, коју су у Конаку кнегиње Љубице приредиле Ангелина Банковић, виши кустос Музеја града Београда, и Милена Андрејић, кустос сарадник, а трајаће до 19. августа.

Представљамо четири супруге из дома Обреновића, онако како су их виделе ауторке изложбе.

Љубица, наоружана и опасна

Кнегиња Љубица Обреновић (1785–1843), чије име данас носи конак у којем је смештена музејска поставка, била је родом из угледне породице Вукомановића а детињство је провела у околина Горњег Милановца. Јахала је коње и руковала оружјем. Складног лица, крупних очију и јасног, достојанственог гласа – разумљиво што се Милош Обреновић у њу загледао већ на првом сусрету, па је и записао у својој аутобиографији: „Чим видех Љубицу, очи ми осташе на њој”.

Љубав је кнежева, авај, била вероломна, а брак несретан. Многобројна Милошева неверства и ванбрачна деца навели су, на крају, љубоморну кнегињу да убије његову љубавницу Петрију. Атентат на Станку није успео, али унео је страх у кости Јеленки и другим кнежевим милосницама.

Повређена и изневерена, Љубица се приближила Милошевим политичким супарницима и придружила Уставобранитељској влади. Политички немири довели су прво до Милошеве абдикације, а затим су 1842. године Обреновићи протерани из Србије.

Јулија – отмена и неверна

Јулија Обреновић (1831–1919) била је пореклом из Мађарске, са очеве стране из породице Хуњади. Будућег супруга је упознала у Бечу, на новогодишњем балу 1853. године. Вест о Михаиловој изабраници није наишла на одобравање у Србији, јер му је невесту отац већ уговарао у Букурешту.

Венчање је 20. јула исте године одржано у руској капели у Бечу, а свадба је била „сјајна и пребогата”. Млади пар је у Бечу живео три године, а затим купио прелепи дворац са имањем – Иванку, надомак Братиславе. Неко време су путовали по Европи, па су тако у Лондону били представљени енглеској краљици Викторији, а посетили су и Париз и Берлин. Михаило се 1858. године вратио у Београд, док је Јулија још неко време остала у Бечу, а зашто – сазнаће се касније.

За разлику од оца, кнеза Милоша, Михаило је био посвећен супрузи али, за разлику од свекрве Љубице, Јулија није била верна мужу. Поред осталог кривила га је што немају деце, тражила развод... А онда је 1862. године кнез сазнао за њеног љубавника Карла Аренберга, са којим је у Бечу била у вези још од 1855.

Михаило је и поред тога остао са Јулијом, чак је своју образовану и умну жену послао 1863. у дипломатску мисију у Лондон, верујући у њене способности и жељу да помогне Србији. Сам брак ипак није потрајао. Иако се никада нису званично развели, ускоро је кнез Михаило са београдског пристаништа, уз пољубац и букет црвених ружа, заувек испратио супругу у Беч. Јулија је следећи пут дошла у Србију 1868. године на сахрану мужа, убијеног у атентату у Топчидеру, а 1879. се удала за свог дугогодишњег љубавника Карла.

Омиљена и трагична Наталија

Наталија Обреновић (1859–1941), кћер руског пуковника и молдавске

кнегиње, рођена је у богатој породици и била веома образована. Од детињства је време проводила у Фиренци, Ници, Бечу, на Јалти, а највише код тетке у Одеси. За кнеза Милана верила се у јулу 1875. године, а већ у октобру су се венчали. У августу наредне године родио им се син Александар, у јеку српско-турских ратова. Кнегиња се пожртвовано бринула о рањеницима и зато стекла наклоност својих поданика. Али њена осећања према мужу временом су бледела. Често је о њему писала као о себичном и злом, осуђивала је Милана – који је 1882, кад је Србија постала краљевина, проглашен за краља – због недостатка амбиције и олаког схватања обавеза које је његов положај носио. Наталија је све мање ценила свог саможивог супруга, нарочито због његових небројених неверстава и огромних коцкарских дугова.

Наталијини мемоари – који су, уз њене афоризме и писма, 2015. објављени у књизи „Ружа и трње” (Лагуна) – показују да је знала за барем три Миланове љубавнице, али да је упркос томе у више наврата покушавала да спасе брак. Односи су нарочито захладнели после смрти млађег сина Сергија, а велики раздор између њих двоје било је и политичко опредељење – Милан је нагињао као Хабзбуршкој монархији, Наталија ка Русији.

Краљ Милан је 1888. године преко митрополита издејствовао развод брака и, након више поништења и поновног признавања, он је најзад окончан 1893, као уступак краљици за новац који је позајмила краљу да измири своје дугове. Године 1891. Милан је пристао да трајно напусти Србију, али под условом да то учини и Наталија. Тада се догодио један од највећих скандала које је Београд видео, наводе ауторке изложбе: припадници Радикалне странке су у мају те године, упркос протестима становништва и оружаном обрачуну, протерали омиљену краљицу Наталију у Земун.

Она је овим чином била толико увређена да је дуго одбијала да се врати у Србију, а са сином Александром се срела тек 1893. године у близини Кладова. У то време краљица је углавном живела у Бијарицу где је купила вилу коју је назвала Сашино. Краљ Александар је мајку посећивао у овој вили, ту се родила и љубав између њега и будуће краљице Драге, у то време краљичине дворске даме, коју Наталија никад није прихватила као снају.

Наталија је, после синовљеве смрти, своју имовину у Србији поклонила Београдском универзитету. У Првом светском рату активно је радила на помоћи Србији и српском становништву, а после рата се преселила у Париз и живела повучено у женском манастиру Нотр дам д’Сион, испуњавајући своје време молитвом.

Убиство краљице Драге

Драга Луњевица (1866–1903) је, пре свега, била образована и самосвојна жена, научила је немачки и француски језик, а време је проводила читајући.

За Светозара Машина се удала 1883, али је после три године он преминуо, а Драга се вратила у родитељски дом. Морала је да издржава породицу након очеве смрти, па је радила као преводилац. Њена самосталност је често осуђивана, јер се у јавности појављивала без пратиоца или у мушком друштву.

Кад је 1893. постала дворска дама краљице Наталије Обреновић, са којом се убрзо преселила у Бијариц, живот јој се радикално променио: могла је да иде у позориште, на концерте и балове, имала је на располагању учитеља француског језика и лепих манира...

Александру су се код Драге свиделе њена скромност, интелигенција и понашање. Та осећања нису уздрмала ни упозорења пријатеља и разних политичара о њеном сумњивом моралу и статусу (распуштеница, па још десет година старија од њега!), говоркања о краткој љубавној вези са краљем Миланом, па ни чињеница да супруга није могла да му роди наследника. Краљ је Драгу сматрао јединим правим и искреним пријатељем.

Народ је, међутим, није волео. Незадовољство и мржњу коју је изазивала краљева политика кулминирали су након објављивања краљичине лажне трудноће. Све то довело је до преврата у ноћи између 10. и 11. јуна 1903. године, када су Александар и Драга на свиреп начин убијени, а њихова тела избачена из двора на улицу. Сахрањени су у Цркви Светог Марка у Београду.

Неписмени кнез и школована кнегиња

За разлику од кнеза Милоша, кнегиња Љубица је била писмена. Схватала је значај образовања, па је помагала је и финансирала рад Вука Караџића, Јоакима Вујића, Димитрија Давидовића и Илије Чарапића. Бринула је и о сиромашнима, приморавајући градске госпође да јој у томе пруже подршку. За време Првог, а касније и Другог српског устанка подржавала је устанике. Уживала је посебан углед код народа. Владарски пар је имао осморо деце – најпознатији су кнежеви Милан и Михаило – али петоро је умрло још за живота кнегиње.

 

Краљичино завештање

Руско порекло је заслужно што се Наталија Обреновић постарала за обележавање гроба пуковника Николаја Рајевског, који је погинуо у српско-турском рату 1876. године, а на којем је базиран лик грофа Вронског из Толстојевог романа „Ана Карењина”. Она је организовала да се земља на којој је Рајевски сахрањен откупи од власника, да се место гроба огради и обележи, а касније је на том месту подигнута и такозвана Руска црква.


Коментари0
9d1f5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља