четвртак, 15.11.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:33
Београдске приче

Задужбинарство – враћање правим вредностима

Српски задужбинари били су људи различитих професија, већином трговци, свесни колико је важно да се улаже у школовање младих, образовне институције, науку и културу
четвртак, 19.07.2018. у 22:12
(Фото Петар Мирковић)

„Желим да оставим Београду нешто што ће остати генерацијама иза нас”, рече ми пре неки дан у Скупштини града Београда један од богатијих Срба. Признајем да сам био пријатно изненађен. Не зато што је човек одлучио да учини добро дело, јер он то често чини, већ зато што скоро осамдесет година у Србији нема задужбинарства. Одмах сам му дао неколико предлога за изградњу јавних зграда и уређење јавних површина које увек имам на радном столу. Прихватио је да уреди један велики парк у центру града и изгради уметничку галерију. Радујем се овом подухвату јер верујем да ће његов пример следити и други богати Срби, а то би био доказ да се наше друштво духовно опоравља.

Задужбина је српска реч која се првобитно изговарала задушје, што је значило за душу. Задужбинарство је имало велики значај за наше друштво, а посебно за културу 19. века па све до Другог светског рата.

Први српски задужбинар 19. века био је син вожда Карађорђа кнез Александар Карађорђевић који је завештао велики новац у добротворне сврхе. Задужбине су оснивали капетан Миша Анастасијевић, Илија Коларац, Влајко Каленић, Никола Спасић, Лука Ћеловић Требињац, Никола Чупић, Михајло Пупин, Милан Кујунџић Абердар, Сима Андрејевић Игуманов, Алекса Крсмановић, Богдан Дунђерски, Владимир Матвејевић и многи други.

Mеђу задужбинарима готово да није било образованих људи, а неки од њих били су полуписмени. Сви они, поникли из народа, који су личним радом успели да створе огромно богатство, оставили су све што су стекли или део како би се развијала српска привреда, градиле школе и болнице, помагали сиромашни ђаци и студенти или како би се развијала култура.

Данас већина грађана када чује реч задужбина помисли на зграду Коларчевог народног универзитета, Капетан Мишино здање или на Игуманову палату. То јесу највеће задужбине, али било је у прошлости много мањих које су биле намењене развоју културе или образовања. Задужбина Николе Чупића, који је био унук Стојана Чупића – Змаја од Ноћаја, била је намењена издавању књига. Књижевни фонд угледног трговца из Ваљева Радована Лазића, који је биран за посланика и председника Ваљевске општине, из 1883. године, основан је са „циљем помагања издавања популарних списа за народ”. Књижевним фондом је управљао директор Ваљевске гимназије.

Задужбина Илије Коларца имала је два фонда, књижевни фонд Илије М. Коларца, о коме се данас мало зна, и фонд за подизање Коларчевог народног универзитета. Данас мало ко у Србији зна да је Задужбина трговца Николе Спасића била богатија од Нобелове фондације!? Спасићева супруга Анастасија Нака Спасић, племенита жена и сама добротвор, рекла је супругу на почетку Првог светског рата да како нема ни сина, ни брата у војсци, добро би било да помогне толиким унесрећеним војницима. Већ сутрадан, Никола Спасић пише писмо министру просвете и црквених послова, у коме поред осталог каже: „На овом што још увек живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу па иза Бога одмах српској војсци. Зато хоћу српској војсци да се захвалим, на нашем спасењу и на нашој слави коју нам је донела, на тај начин што одмах предајем своје имање у Београду на углу улица Кнез Михајлове и Вука Караџића 37, као свој прилог Српском народном инвалидском фонду Свети Ђорђе”.

Месечни приход Задужбине Луке Ћеловића Требињца, који је предаван управи Београдског универзитета, износио је 260.000 динара 1931. године. Плата редовног професора, министра или генерала била је тада око 5.000 динара месечно.

Марија и Мијаило Миливојевић основали су 1871. године Фонд за помагање остарелих и осиромашених српских писаца. Многи сиромашни српски писци, посредством САНУ, добијали су помоћ овог фонда. Међу њима били су Петар Кочић, Владислав Петковић Дис, Милица Јанковић, Војислав Илић и други.

Милан Кујунџић Абердар, песник, филозоф, професор, министар просвете, председник Народне скупштине, дипломата и академик, по коме име носи Абердарева улица у нашем граду, основао је задужбину 1891. године. Ова задужбина почела је рад тек 1931. године, а уз њену помоћ до Другог светског рата издато је 117 књига.

Српски задужбинари били су људи различитих професија, али већина су били трговци или како бисмо данас рекли пословни људи. Многи од њих, иако веома скромног образовања, били су свесни колико је важно да се улаже у школовање младих људи, образовне институције, науку и културу. Неке од њих пратиле су контроверзне приче о томе како су се обогатили. Ипак, били су свесни да имају обавезу да део свог зарађеног богатства врате друштву како би се оно развијало. Зато је највише добротвора своје богатство завештавало Београдском универзитету и Српској академији наука. Ти људи били су патриоте који су волели своју земљу и желели да се она развија и напредује.

Мишљење савременика о томе како су се обогатили нису променили, али су својим задужбинама заслужили трајно, вековно памћење друштва. Обавеза сваког човека је да помаже другима у складу са својим могућностима. Неко оснује задужбину, а неко чини друга добра дела. Тек када се то догоди можемо да кажемо да се српско друштво опоравља и хуманизује. Зато се радујем појави задужбинарства, јер то је знак да се наше друштво враћа правим вредностима.


Коментари3
c66fb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar
Koliko i koje zadužbine su majčici Srbiji ostavili: M. Mišković, M. Dinkić, D. Đilas, M. Đorđević, S. Šaper, A. Vlahović, M. Kostić, Z. Drakulić, V. Hamović, M. Beko, V. Lazarević, D. Petrović itd. itd. Ovo bi bila interesantna tema, a pošto postoji obilje materijala, verujem da bi mogao da se napravi čitav serijal - kako su se obogatili, za koje stranke je, ako je, (bilo) vezano njihovo poslovanje, kako su zaradili prve veće pare. Paralelno izneti podatke o zaduživanju Srbije za vreme i nakon S. Miloševića i B. Tadića do današnjih dana, u odnosu na vrednost dolara i u odnosu na zaduživanja u 6 puta većoj SFR Jugoslaviji za vreme J. B. Tita, da se ne ogrešimo o ovog poslednjeg. Da vidimo kada je nastao najveći broj superbogataša i kako su za to vreme živeli ostali građani. Egzaktni podaci bi trebali da mnogo toga kažu, zar ne?
Божидар Продановић
Лако је бити доброчинитељ кад заради новац са радничке грбаче.
Nik
Bozidare Prodanovicu to sto su Vas ucili da su se bogati nakrali i koristili siromasne kako bi se obogatili je neistina. Da li ste se pitali da mozda uspesan covek zna vise od prosecnog coveka. Da je radio po 18 sati dnevno, citao stotine knjige, nije izlazio i cirkao sa drustvom, imao svoj cilj na kome je radio danonocno. Ako mislite da bilo sta pada sa neba, bez truda i rada, lose ste programirani. Manje citajte novine i vise knjige, mozda uspete i Vi pa ostavite nesto svom gradu sem ovakvih beskorisnih i negativnih poruka.
Препоручујем 4

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља