недеља, 19.05.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:39
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Краснопис у дневнику ратника Алексе

Аутор: Бранко Пејовићсубота, 21.07.2018. у 10:00
Ка­плар Алек­са Лу­чић

Лето је 1918. године. Српска војска надире с југа да ослободи своју отаџбину. Борбе се воде, вароши освајају, окупатор узмиче пред ослободиоцима. Каплар Алекса Лучић родом из Качера код Ужица, ратник Четвртог пешадијског пука „Стеван Немања”, у кратком затишју борбених дејстава и брзог напредовања води дневник. Као што је педантно чинио током читавог рата. Записује да се ратна страдања упамте и поколења о томе читају, у једну свешчицу правим краснописом.

„Од 7. до 14. августа били смо под Црвеном стеном. Увече 14. кренули смо се испод Црвене стене, сменили су нас Грци. Били смо цео дан у Ражени, па дошли у Доњи Пожар. Били смо цео дан у Пожару и 16. увече кренули смо на положај. Ишли смо на положај у три сата изјутра, ретке шуме и туј смо се утврђивали... 1. септембра сам рањен, почело је бомбардовање. 2. септембра кренули смо у правцу Ветерника и Преклопа, од Преклопа смо кренули низ реку која се уливала у Вардар код Демир Капије...

Била је борба код села Конопиште. Пред Демир Капијом нас је непријатељ сасекао 8. септембра и тукао нас из хаубице, убијо је команданта батерије и рањен је Драгољуб Димитријевић... 10. смо се кренули и прешли Вардар, 13. смо стигли на Бели Камен и била је борба, рањен је командант 1. батаљона и одатле смо потисли непријатеља у правцу Радовиша”, бележио је Алекса.

„Непријатељ нам није могао дати отпора и повлачијо је се у правцу Плачковице. 17. смо се одморили, кренули смо напред и увече у три сата притисли су Бугари и мајор бугарски, начелник штаба бугарске бригаде дошао је код нас и изјавио да је примирје, али му наши нису веровали... 6. октобра у Липљан, конак Приштина, и ту сам био на гробу цара Мурата. И све је златом извежено, гробница до саме Приштине... 7. правац Вучитрн и из Вучитрна правац у Митровицу. У Митровици је било одлично, јер није било опљачкано. 11. правац Рашка, 17. смо стигли у Краљево, 18. 10. смо се кренули из Чачка до села Паковраће, 19.10. Пожега, 21.10. Ужице, 22.10. код куће, батерија је остала у Ужицу...”, пише Лучић о повратку кући.

Али то није био крај његовог војевања: одмах је наставио с јединицом даље, па су прешли Дрину и једно време провели у Босни (Сребреници, Завидовићима, Сарајеву), тамо били и почетком 1919. године. Тек је у свој Качер, после пет година ратних бојева и путешествија – од Мачковог камена преко Албаније, Крфа, Марсеља и Солунског фронта – Алекса коначно дошао у новембру 1919. године. Одликован је са четири ордена, међу којима је и Карађорђева звезда.

Овај дневник ратника Алексе Лучића (1898–1968) и данас се брижљиво чува у породици Лучић у Качеру, потомци негују сећање на свог храброг претка. Ту невелику бележницу стару више од века, у очуваном кожном повезу, с  дневником исписаним необично лепим рукописом чувају ратников син Милан Лучић, који је прешао 90 годину, и унук Василије.

Они о Алекси кажу да је био угледан домаћин, познавалац многих заната: вешт зидар, столар, качар, умешан све да направи. Имао је петоро деце. Упамтили су га као строгог, а правичног родитеља.

 

 


Коментари4
e70b1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miladin Aleksic
И мој отац се звао Алекса, рођен је 1898 и имао 5 деце. Али није учествовао у Првом Светском Рату из разлога географске припадности места у Србији. Не могу оца ичим похвалити као његовог имењака са новинске слике коме се захваљујем доприносу борбе ослобоења земље. Нека му је вечна слава и моја захвалност. Почивај у миру имењаче оца мога.
Stefan Petkovic
Imao je petoro dece...
Vlajko
Управо тако. Свака част на коментару!
Bora Simic
Svaku pricu o Velikom ratu Srbije treba popularisati, jer samo na moralnim nacelima nasih predaka "Solunaca" mozemo da gradimo domacinsku Srbiju.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља