уторак, 23.10.2018. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:23
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: професор др ГИДЕОН ГРАЈФ, водећи истраживач Института за Холокауст „Шам Олам” из Израела

Усташки злочинци обожавали су смрт уместо живота

У Јасеновцу је долазило до изражаја нестварно сладострашће убица. Они су се забављали. Врло је болесно то извртање свих људских вредности, њихов суноврат у екстремну нељудскост
Аутор: Слободан Кљакићсубота, 21.07.2018. у 22:00
(Фото Ненад Неговановић)

Велика је за мене част и привилегија што сам био с преживелим логорашима Јасеновца, што сам добио Плакету јасеновачких страдалника и што сам постао почасни члан њиховог удружења. У давним годинама Другог светског рата они су били деца, истрпели су велика зла, окружени смрћу и усташким злочинцима. Јевреји и Срби су преживели доста тога заједничког, патили смо, били смо подвргавани терору, истребљивани смо, али се нисмо предавали, издржали смо. Сваки народ има своје светле дане и своје црне дане. Надам се да ће и српски народ и јеврејски народ оставити иза себе оне трагичне, мрачне стране своје прошлости, чије су отворене ране логори Аушвиц и Јасеновац. То су ране које никада нећемо заборавити и никада нећемо опростити. Али, баш због тих дубоких рана можемо да гледамо унапред, ка бољој будућности.

Ове је речи професор др Гидеон Грајф, водећи истраживач Института за Холокауст „Шам Олам” из Израела, изрекао прошле седмице у Београду након прве заједничке српско-јеврејске академије коју је организовало Удружење логораша и потомака „Јасеновац”.

Наш саговорник у Србију је стигао 10. јула из Немачке, где је као експерт био вештак у судском процесу против једног од престарелих нацистичких злочинаца, чувара из логора Аушвиц, а већ у раним поподневним сатима 11. јула кренуо је даље из Београда. Зову га нове обавезе пошто су његова знања, истраживања Холокауста и геноцида и борба против ревизије прошлости високо цењени у Израелу, Европи и свету. На срећу, успели смо да др Грајфу „отмемо” део времена и да му поставимо неколико питања.

Шта вас мотивише да упорно и доследно браните истину о Холокаусту и геноциду, па и о логору Јасеновац?

Најкраће речено – борба за истину. Преживели логораши, а били су деца, који су седели данас на свечаној академији, сведоци су грозота које су биле почињене од стране нацистичке Немачке и усташке НДХ у Другом светском рату. Ми се данас суочавамо с покушајима да се историја ревидира, да се изврне, сведоци смо настојања да жртве тих злочина буду још једном убијене. Наша је дужност да се стално боримо против тога. Морамо се борити против било ког и било чијег покушаја да се историја фалсификује, да се представи кроз накнадно изопачену, лажну слику.

Борба за истину као морални налог и дуг?

Дугујемо то свим оним Србима, Јеврејима и Ромима који су били жртве прогона и дискриминације, мучења, најстрашнијих понижења и убијања на крају злочиначке тортуре. У тој безмерној људској трагедији жртве су биле и остале светлост која обасјава истину, светлост су били и појединци, као Дијана Будисављевић, који су жртвама пружали руку спаса. И данас нам треба много више таквих људи, хуманих и родољубивих, окренутих истини. Људско биће је по својој природи зло, али постоје и добри људи. Таквих нема много, никад их није ни било много, али добрих људи има на свим странама света. Млади нараштаји стоје пред обавезом да покажу оно што је у њима добро и да се понашају у складу с оних десет божјих заповести. Фабрике смрти су постављале морбидне вредносне култове смрти, а ми треба да се боримо за највишу вредност цивилизације, а то је живот достојан човека.

Хоћете да кажете...

Хоћу да кажем да Аушвиц и Јасеновац никада не смемо заборавити, они су опомена за сав људски род. Тога треба да се сетимо и данас и увек у будућности.

Разговарали смо за „Политику” у новембру 2017. године о пројектима на којима радите. Шта се од онда догодило, јесте ли задовољни учинком?

Протеклих осам месеци био је један заиста продуктиван период. Ојачао сам своју сарадњу с многим људима, продубио сам своја сазнања, али је важније то што сам ојачао везе између јеврејског и српског народа. На основу тога могу да поделим с јавношћу своје искуство из области, тако да кажем, националне меморије, односно културе сећања, а то је веома важно – ако познајете своју прошлост онда с много већом јасноћом, много прецизније видите данашњицу и можете да гледате у своју будућност.

Лук историје...

Шта је, у ствари – историја? Историја је само један ланац повезаних догађаја који теку од прошлости ка будућности. Ако знате појединачне карике тог ланца онда је, наравно, много лакше, али и тада треба знати које су добре а које лоше карике у том ланцу. А ми имамо искуства, мислим на оба народа, на Србе и Јевреје, сећамо се тих повезаних догађаја, имамо свест о том ланцу историје.

Да се вратимо учинцима у протеклих осам месеци...

Врло је важна изложба „Јасеновац – право на незаборав”, која је у оквиру српско-јеврејског академског пројекта у јануару ове године била представљена у Уједињеним нацијама, у Њујорку, у центру света. Поставка је од изузетне важности зато што је на њој приказана права истина о усташкој НДХ и о логору Јасеновац. Изложба доноси говор чињеница, а не некакву пропаганду. Уосталом, били сте сведок тог догађаја.

Ви сте директор те изложбе...

Могу да кажем да је то била победа истине и част ми је што сам био део те победе. Одржао сам у Уједињеним нацијама и предавање о Јасеновцу, што је врло лепо примљено и зато понављам да се то догодило у центру света, у Уједињеним нацијама, у Њујорку. Надам се да ће ова изложба бити представљана и другде у свету, што је веома важно. Пре два месеца сам поново био у Њујорку, на запаженој конференцији тамошњег Института за Јасеновац Берија Литучија, где смо говорили о Јасеновцу.

Ако се не варам, у протеклом осмомесечном календару има још важних момената?

Радимо на још једном пројекту, сарађујем с амбасадорком др Љиљаном Никшић и другим колегама, припремамо књигу истине о Јасеновцу.

О чему је реч?

Биће то књига штампана на три језика – популарна књига, али у добром, потпуном значењу ове речи јер људи који живе у овој и на прагу 2019. године много тога не знају о Јасеновцу. Биће то књига за, тако да кажем, обичне људе, за непрофесионалце, за ширу публику која ће упознати многе чињенице, видети много визуелног материјала. Веома је важно да се истина о Јасеновцу рашири, да се сазна за њу, да се о њој учи, да се тој истини други подучавају. Мислим да ће то бити нека врста прекретнице пошто је крајње време да се сазна истина о усташким злочинима.

Ваши разлози за ангажовање у овој ствари су јасни. Имате ли подршку у овој борби за истину и с које стране она долази?

Моје учешће у свему овом не би било могуће да није било помоћи и подршке добрих људи из Министарства спољних послова Израела, амбасадора Дана Ориона, који је директор Департмана за Балкан, амбасадорке Израела у Београду др Алоне Фишер Кам, која ми такође даје велику подршку. Она је доктор наука, истраживач, што има посебну тежину. Са српске стране то је министар спољних послова Ивица Дачић, а амбасадор др Љиљана Никшић је спиритус мовенс овог пројекта, она је покретачки дух. Могу да кажем – без амбасадорке Никшић и декана Филолошког факултета проф. др Љиљане Марковић, али и ентузијазма уметника, скулптора, сликара, али и вас новинара који извештавате јавност о свему што покушавамо да урадимо, вероватно ничега од овога не би ни било. И даље би трајала завера ћутања, владао би заборав.

Разговарали сте са зондеркомандосима из Аушвица, с преживелим жртвама Холокауста, с децом логорашима из Јасеновца. Шта им је заједничко?

Историчар мора да буде на месту које истражује. У Јасеновцу сам био три пута, посетио сам Доњу Градину, разговарао сам с преживелим логорашима... Сви они кажу да не могу да реконструишу чак ни један секунд свог некадашњег страдања и патњи. Без обзира на хиљаде прочитаних књига и хиљаде саслушаних прича, они ни један секунд не могу да осветле на прави начин. У Израелу се многе организације овим баве, постоје различита удружења и националне организације, али на дневном нивоу умире 30–40 логораша, жртава Холокауста. У разговорима с њима изузетан утисак оставља сазнање да и поред свега што су преживели, нису сломљени, напротив, врло су поносни. Једна жена, преживела је Аушвиц, рекла ми је: „Када је тешко, увек треба дићи главу, не треба губити наду.” Типично је за ове људе да су успели да одрже тај дух, упркос томе што су били прогоњени, свакојако понижавани и стално окружени смрћу.

Патње логораша су врло сличне или...

Јесу, али је занимљиво да је у Јасеновцу долазило до изражаја и нестварно сладострашће усташких злочинаца који су логораше убијали. Они су се забављали, обожавали су смрт уместо живота. Врло је болесно то извртање свих људских вредности, њихов суноврат у екстремну нељудскост. Постоји заједничка историја Срба и Јевреја, много тога имамо заједничког, откривам све више сличности у нашим страдањима. Убијани су у истим логорима, у нацистичким и усташким фабрикама смрти, а данас смо суочени са снажним настојањима да се број њихових жртава смањи, да се релативизује. Када то знамо, осећате да сте део те велике трагедије, трагедије коју деле Срби и Јевреји.

Упознали сте и починиоце злочина Холокауста и геноцида. Какав је њихов профил?

Као вештак у суђењима стражарима нацистичких логора и Аушвица, прво да кажем да ти криминалци умиру врло стари, практично и не умиру пре него што не наврше 96 година. Нека је врста филозофске чињенице, али чудне чињенице, да они немају никакву врсту гриже савести, они су апсолутно безосећајни, били су и остали злочинци.

Како гледате на проблем меморијализације Холокауста и геноцида?

И меморијали треба да сведоче истину, да буду глас против изокренуте слике прошлости. У Хрватској се подижу споменици Алојзију Степинцу, Миру Баришићу, који је убио југословенског амбасадора Владимира Роловића, улице су назване по Милу Будаку, постављају се спомен-плоче усташама у почаст. Зато треба да уложимо напоре да и кроз меморијале задржимо сећање и да сведочимо истину. Упркос стотинама споменика сећања на Холокауст и геноцид у свету, људи имају тенденцију да забораве. Људи су склони забораву, тако да ми треба да допринесемо очувању тог сећања, па и подизањем меморијала. Ма колико споменика буде било, неће их бити довољно. Зато је добра иницијатива Удружења логораша „Јасеновац” за подизање споменика Дијани Будисављевић, која је била светло у тами зла.


Коментари60
2b720
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Galogaza
hvala vam profesore, cinite veliko delo.
Vera Sobat
Draga, draga draga....zaboraviste li "slucajno" da spomenete skoro 500 god. Osmanskog zlocinstva nad Srbima??? A sta su radili siptari za vreme Osmana nad srpskim narodom na KiM??? Jeste li i to "slucajno" zaboravili da spomenete??? A KO su bili ti "crno gorci" 1918 g, objasnite nam, draga draga!??? Ko da ste i sta da ste, potrudite se bar malo da pokazete znanja iz istorije a ne "vaspitanje krivca koji se spasava neistinom"....nije lako izdrzati svoje zlocine zar ne draga draga.....
Леон Давидович
Неки злочинац може убити једног човека, а неки може и стотину. И један и други су злочинац. Разлика је само у бројности жртава. Овај други је убио сто пута више али и онај први јесте злочинац само са мањим извршењем злочина.
stipe
vi braco Srbi cistite svoje dvoriste, a mi cemo svoje. Kada i jedni i drugi zavrsimo, onda mozemo popricati.
Vera Sobat
stipe, bog stari....ja mislim da vi niste ni poceli da cistite sva ona "dvorista" puna dokaza vaseg cinjenja....a mozda je to zato sto vi dobro znate da ta "dvorista" nikada i nemogu biti "ociscenja"....bog stari....
Препоручујем 18
stipe
@Milojko@Gordana: imali ste i vi stosta do prije 20-ak godina u svom dvoristu, samo ne zelite dapriznate. Ali kao sto rekoh: neka svatko cisti svoje dvoriste i ne gleda tudje, pa ce biti vise mira na Balkanu.
Препоручујем 13
Прикажи још одговора
Trifun
@Bosa NDH je bila država, a Srbija vojnookupaciono područje.Pogledati sta pise američki istoričar mađarskog porekla Ištvan Deak u knjizi „Evropa na suđenju“,koja se bavi kolaboracijom,otporom i odmazdom tokom 2.sv. rata.On tvrdi: "NDH i Nedićeva Srbija nisu isto.Za neke zemlje u Hitlerovoj Evropi ne koristim izraz „kolaboracija“ i njegove izvedenice, a među njima je i fašistička NDH.Pavelić je NDH čvrsto povezao s Trećim rajhom, ali njegova Hrvatska nije bila kolaboracionista niti vazalna država. Umesto toga, sporazum između Hitlera i Pavelića se odlikuje savezništvom.. Nemačka je bila snažniji partner u savezništvu, ali NDH je pokazivala mnogo nezavisnosti u unutrašnjim poslovima, pa čak i u spoljnoj politici...Kada govorimo o vazalnoj državi, Srbija generala Nedića je mnogo bolji primer, jer u njoj nemački okupatori nisu lokalnim vlastima prepustili nikakvu moć. Vođstvo NDH imalo je mogućnost da određuje vlastiti politički smer, ponekad nasuprot željama SS i "Treceg rajha.."

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Архива Импресум О нама Контакт Претплата Оглашавање Правила коришћења Бизнис Клуб Правила о приватности

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља